OLUJNI MAJ

Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik

Dok su ovog kišnog meseca, baš na baksuzni datum – 13. maj meteorolozi pretili „ciklonom koji razara Hrvatsku i kreće pravo na Srbiju“, tog jutra, pod tmurnim medijskim oblacima nadvijenim nad Srbijom, čitalačka javnost je već bila suočena s jakim udarom u polju informativnog ciklona. I ne samo metaforično – učinak je bio sličan onom koji ostavlja klimatsko pustošenje i njemu pripadajuće sumorne slike.

Informativni bujični nanosi su najpre izbacili plodove razmišljanja jednog pisca i dramaturga – Filipa Davida. Sirene se nisu oglasile, no usledio je i drugi udar – misli pisca i političkog aktiviste Nenada Prokića, a potom je dalje išlo naslućenim tokovima rušilačkog haosa u koji su se slivali olujni glasovi našeg šireg prostora, poneki čak iz susedne Albanije!

Razmotrimo najpre devastirajući oblak mislioca Davida. U intervjuu „Fonetu“ on je, naime, ne okolišeći, zagrmeo: „Priznanje Kosova jedino je rešenje, jer zamrznuti konflikt može proizvesti novi oružani sukob.“ Nije ova ubojita poruka „sve“, jer sev munja prate gromovi, kao što je uostalom uvek slučaj kada o „stanju duhova“ u Srbiji progovori ovaj maženi i privilegovani beogradski pisac. Dalje, on tvrdi: „Iz podzemlja nadiru elementi fašizma koji su sve prisutniji“, a pomenute elemente dramaturg prepoznaje u „populizmu, nacionalizmu, kultu ličnosti, demagogiji, preziru prema slabijima, nazivanju neistomišljenika izdajnicima“. Prema Davidovom mnjenju, dakle, „priznanje Kosova mora da se dogodi što pre“, jer postoji „opasnost od otvorenog sukoba“, a svemu rečenom oslonac pruža svojevrsna etička vertikala koja glasi: „Postoji trenutak u istoriji kada je moralno i etično biti izdajnik.“ Da, apsurdno zvuči, mada smo pažljivo citirali misao gospodina koji se zalaže za izdaju kao visokomoralni gest! Ako bi se nekom učinilo da je ovo heroiziranje izdaje baš teško spojivo s moralom i etikom, to ide na ličnu odgovornost takvog nevernog Tome ili eventualnog nacionalističkog mračnog nadžaka. Avaj, na srpskim prostorima takvih ne samo da nije malo već njihova brojnost primorava čoveka čestitosti kakvu poseduje Filip David da progovori baš iskreno i neposredno, uz to (zlo)upotrebljavajući nikog drugog do velikog Tomasa Mana! Evo i kako je ideološki radnik David došao do navedenog neobičnog zaključka. „Kada društvo ide udesno (…) onda se ekstremna desnica bavi uniformisanjem društva, usmeravanjem u samo jednom pravcu i uklanjanjem svih koji ne misle tako“, a „proglašavanje izdajnika jedan je od važnijih elemenata fašizma“. Potom sledi i poenta koja Davidu daje moralnu superiornost ili štogod tome nalik – „Tomas Man, kada su ga optužili da je izdajnik, napustio je Nemačku 1933. godine, rekavši da ’postoji trenutak u istoriji kada je moralno i etično biti izdajnik’.“ Tragom medijskog umnožavanja ovde nagoveštenih (jasno i direktno) neinteligentnih paralela, podsetimo na fakat da citirani dramaturg ni u primisli nije neko ko „mora da napusti Srbiju“ već je, naprotiv, on u Srbiji uvaženi građanin koji, vidimo, poput tajfunskog udara briše medijskim prostorom, jednako stabilno kao što uživa privilegije u srpskom društvu (prokazujući ga i blateći čim mu se za to ukaže i najmanja prilika). Navodeći Manovu izjavu, upravo ovim citatom on besramno Srbiji pripisuje nacistički duh! Uz ostale mučnine, ide i jedan komični a verovatni momenat: ovakav Filip, kada priđe ogledalu, možda pred sobom vidi pisca Čarobnog brega, pozajmljujući nešto od nedostižne literarne veličine.

Rekosmo da je tog baksuznog 13. maja medijska oluja proizvela grmljavinu bahatog mnogoglasja, a da je udar nepogode bio posebno žestok u prostoru kosmetskog istorijskog i geopolitičkog čvora. Bujica medijskih naplavina donela je i misli Nenada Prokića, koji reče da je „jedino rešenje za Kosovo da Srbija prizna nezavisnost“, te da je on, Prokić, „u svemu protiv Vučića osim u Kosovu“, jer Vučić je, kaže, „jedini političar koji to može da potpiše“, ali da ga „treba rušiti po svim ostalim stvarima“.

Zanimljivo je da se pomenutoj, datumski zgusnutoj, „invaziji drugosrbijanaca“ tog dana pridružio i premijer Albanije Edi Rama, koji je u intervjuu za TV „Pink“ poručio upravo ono što kazuju i njegovi beogradski istomišljenici: „Srbija mora da se suoči sa realnošću i prizna da je Kosovo nezavisna i slobodna država.“

Zabeleženi olujni nastup orkestra čiji su članovi udaljeni ne samo prostorno govori o visokoj uvežbanosti i snažnoj motivaciji izvođača. Dakle, sve pohvale za dirigenta, korepetitore i pedagoške metode. Razumemo li ispravno ambicije balkanskih simfoničara koji danas izvode silovitu simfoniju u čast Kosovu i rešavanju njegove sudbine? Volja i naum dirigenta čiji se lik naslućuje, kao i želje izvođača koje, ogoljene, gledamo, nisu zagonetni, ali je posebno zanimljivo i to koliko se aktuelna demonstracija izvođačkih veština uklapa u teorijska objašnjenja o umeću vladanja društvom i medijima. Kodno ime operativnih zahvata koje nam upravo prikazuju pomenuti a u medijima angažovani politički i ideološki operativci gotovo je nemaštovito: proizvodnja pristanka. Demonstratori ove prakse okupirali su medije, pokazujući umeće nametanja opšteg pristajanja preko lukavstava metoda oblikovanja javnog mišljenja. U Srbiji se termini proizvodnja saglasnosti ili proizvodnja pristanka sporadično pominju, najčešće kada se uoči zakulisna, složena i organizovana programska aktivnost preduzeta sa ciljem manipulacije i obmane u službi određenih interesnih grupa. O ovom, po uverenju mnogih teoretičara „ključnom pojmu tehnologije vladanja“, ali i ključnom pojmu propagande i objašnjenja kadrog da rastumači stvarnost u kojoj živimo (i u kojoj često uočavamo naizgled neobjašnjive nelogičnosti i apsurde), pisali su iscrpno Edvard Herman i Noam Čomski u delu Proizvodnja saglasnosti: Politička ekonomija masovnih medija.

U intervjuu sa E. Hermanom (objavljen 2011) Pečat je bio u prilici da čitaocima razjasni strukturu i delovanje propagandnog modela i ponašanje medija  u slučaju kada deluju kao obavezni filteri za sve informacije, značajno utičući, pojedinačno i udruženo, na odgovarajuće izbore. Govoreći o praksi proizvodnje pristanka, Herman je rekao: „Krajnji rezultat uspostavljanja propagandnog modela – delovanje medija kao čiste propagande uvijene u medijsku formu konstitutivan je za uspostavljanje novog svetskog poretka.“ Danas teoretičari kažu: „Tehnologija kojom se proizvodi pristanak ne zasniva se na fizičkoj prinudi, već na propagandi, opijumu naroda. Pred nama je legalna demokratska praksa i radikalno manipulacijski metod čija je bit da se iz ničega i napravi nešto na što će svi pristati. I da to uglavnom znači pristanak – na podvalu!“

Kako je, međutim, uočeno da su Srbi, masovno i kolektivno, otporni na metode proizvodnje pristanka čak i onda kada se one suptilno izvode i brižljivo pakuju, na javnu scenu danas agresivno izlaze i svoje role strogo izvode virtuozi proizvodnje – podvale. Oluja besni, i sva je prilika da se neće skoro smiriti. Jer – kada je o sudbini Kosova reč, ispostavilo se da je srpski imunitet na nameru da se „iz ničega napravi nešto“ posebno snažan. Slučajevima i uzrocima pojava totalnog otpora na proizvodnju saglasnosti nauka će se, verujemo, tek baviti.