Nagrade Pečat vremena za 2018. godinu

Dobitnici Pečatovih godišnjih nagrada – Vlado Strugar, Živadin Jovanović i Gojko Đogo

Pečat vremena, priznanje kojim naš list izdvaja i odlikuje knjige koje su, tokom protekle kalendarske godine, visokim stvaralačkim dometom obeležile nacionalnu književnost, odnosno oblasti društveno-istorijskih, kulturoloških, filozofskih i širih teorijskih istraživanja, sada je dodeljeno deveti put zaredom. I ove godine u obe oblasti za Nagradu konkurisala su mnogobrojna dela visokog kvaliteta, budući da su u minuloj 2018. srpska književna produkcija, a i teorijsko stvaralaštvo, bili plodonosni i srpskoj kulturi dali značajne raznovrsne i vredne knjige koje će zasigurno u vremenu trajati. Premda se o dobitniku priznanja odlučivalo među ostvarenjima koja su kvalitetom bila ravnopravna – pogotovo kada je reč o užem izboru dela u konkurenciji za nagrade – zabeleženo je i da je izbor laureata za obe oblasti bio jednoglasan.
Odluke o dobitnicima Pečata vremena za nauku i društvenu teoriju, na sednici održanoj 5. maja 2019, doneo je (jednoglasno) žiri u sastavu: prof. dr Radovan Radinović (predsednik), prof. dr Nemanja Popović, Ljubomir Kljakić, mr Dragomir Anđelković i Milorad Vučelić, a odluku o dobitniku Pečata vremena za književnost, na sednici održanoj 4. maja 2019, doneo je, takođe jednoglasno, žiri u sastavu: Ljiljana Bogdanović, Veroljub Vukašinović, dr Vladimir Dimitrijević, Nikola Marinković i prof. dr Jovan Popov (predsednik).

 

• ODLUKA ŽIRIJA ZA KNJIŽEVNOST

POETSKO-FILOZOFSKO KLUPKO GOJKA ĐOGA

Znalački osmišljeno i komponovano, Klupko evocira prepoznatljivi svet autorove pesničke mitologije, metaforički i simbolički repertoar njegove poetike

Na sednici održanoj 4. maja 2019. godine žiri u sastavu Ljiljana Bogdanović, Veroljub Vukašinović, Vladimir Dimitrijević, Nikola Marinković i Jovan Popov (predsednik) jednoglasno je doneo odluku da se Nagrada Pečat vremena za književnost za 2018. godinu dodeli Gojku Đogu za zbirku pesama Klupko u izdanju „Pravoslavne reči“ iz Novog Sada.
Svojom poslednjom knjigom laureat je zaokružio pesnički triptih započet još zbirkom Vunena vremena (1981), a nastavljen zbirkom Crno runo (2002). Znalački osmišljeno i komponovano, Klupko evocira prepoznatljivi svet Đogove pesničke mitologije, metaforički i simbolički repertoar njegove poetike, obogaćujući ih duhovitim poetsko-filozofskim refleksijama i melanholično osenčenim prizorima urbane svakodnevice. Ostvareno u prožimanju arhajskog i modernog, nacionalnog i univerzalnog, tradicionalnog i individualnog, ovo sažeto, umetnički zgusnuto delo predstavlja najvišu tačku dugog i istrajnog uspinjanja ka vrhu savremene srpske poezije.
Kako je u Pečatu jednom prilikom već bilo rečeno, pesnička knjiga Gojka Đoga Klupko pripada celinama koje svojom brižljivom kompozicijom teže iskazivanju nečeg šireg i obuhvatnijeg, gotovo epskog, što prevazilazi granice pojedinačne lirske (i ne samo lirske) pesme. U tom smislu, kompozicija knjige je osenjena hristolikom simbolikom: pet celina (od kojih se neke mogu smatrati ciklusima, neke samo uslovno) uz uvodnu pesmu čine ukupno 33 lirska teksta uključena u ovu knjigu. Ova simbolika teži, otuda, i da samog lirskog subjekta ove knjige načini hristolikim, ili makar da opredeli značenje njegove figure tom pravcu. Ovaj postupak je višestruko opravdan: kao kod retko kojeg srpskog pesnika druge polovine dvadesetog veka, pesnička i ne samo pesnička biografija Gojka Đoga dominantno je obeležena stradanjem, koje je zauzelo i bitno mesto u njegovoj poetici. Čak se može reći, s pravom, da su Đogove pesme s tematikom stradanja, ličnog i kolektivnog, i među najuspelijim poetskim tekstovima autora Vunenih vremena…

• ODLUKA ŽIRIJA ZA NAUKU I DRUŠTVENU TEORIJU

SUČELJAVANJA SA ISTORIJOM KOJA TRAJE

Na sednici održanoj 5. maja 2019. godine žiri u sastavu: prof. dr Radovan Radinović (predsednik), prof. dr Nemanja Popović, Ljubomir Kljakić, mr Dragomir Anđelković i Milorad Vučelić jednoglasno je doneo odluku da se Nagrada Pečat vremena za nauku i društvenu teoriju za 2018. godinu ravnopravno dodeli akademiku Vladu Strugaru za delo Jugoslovenski 1. decembar 1918. godine i Živadinu Jovanoviću za delo 1244 – ključ mira u Evropi.
U delu Vlada Strugara su citirana brojna dokumenta iz domaćih i stranih arhiva i navedeno preko dve stotine imena stranih i domaćih autora raznih struka: istoričara, pravnika, filozofa, političara, državnika i velikih vojskovođa. Autor govori o ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine, i to čini u spomen 100-godišnjem jubileju tog čina. O ujedinjenju Južnih Slovena napisane su cele biblioteke knjiga, tako da bi se moglo pomisliti da se tu nema šta više ni reći, niti napisati. Pa ipak, delo akademika Strugara u kojem on obrađuje ujedinjenje kao proces, a ne kao događaj, deluje sveže i publicistički i književno, a empirijski veoma uverljivo i utemeljeno. U delu se na nov i originalan način sučeljavaju društveno-istorijske okolnosti u kojima je dozrevala ujediniteljska ideja, sa pobedničkom misijom srpske vojske i njene vrhovne komande u stvaranju uslova za ujedinjenje i za odbranu te ideje i tog programa od nebrojenih izazova i smetnji koje su im stajale na putu, od onih unutrašnjih do onih spoljnih.
Iako je nesumnjivo bio i ostao gorljivi poklonik ideje ujedinjenja Južnih Slovena, akademik Strugar nije ostao i nekritički zarobljenik te ideje. On je svestan činjenice da je, ostajući verna ujedinjenju, Srbija gotovo izgubila ceo dvadeseti vek, u kojemu je trebalo da žanje plodove svojih velikih ratnih pobeda, izvojevanih na pravoj strani istorije. Svoju državnost, velike ratne pobede i teške gubitke Srbija je poklonila Jugoslaviji, koja će se pokazati kao iluzija, pa i zabluda i nestati u krvi, najviše upravo onih koji su je stvarali. O svim eksternim i internim kontroverzama, slabostima i protivrečjima pred kojima se našla nova država od njenih prvih dana, a koji će radikalno ometati njeno funkcionisanje i stabilnost, akademik Strugar je pisao sadržajno, dokumentovano i uzbudljivo.
Drugi dobitnik ovog prestižnog priznanja je Živadin Jovanović, karijerni diplomata, višegodišnji ambasador naše zemlje u nekoliko država sveta, od Afrike do Kanade. Za vreme oružane NATO agresije Jovanović je bio ministar inostranih poslova naše zemlje. Njegovo nagrađeno delo 1244 – ključ mira u Evropi čine i tekstovi koji su nastali u vreme kada su Zapad i NATO pripremali agresiju, kao i tekstovi nastali tokom agresije i za vreme njenog nastavka drugim sredstvima u protekle dve decenije 21. veka. U tim razmatranjima data su svedočenja iz prve ruke, bez ičijeg posredovanja i „friziranja“. Reč je o svedočenjima autentičnog sudeonika mnogih i najvažnijih događaja o kojima on svedoči s jedne od najznačajnijih državničkih funkcija.
Centralna tema ove knjige je Kosovo i Metohija. To rodno mesto svakog Srbina kroz vekove i danas, ma gde se on nalazio i živeo. Kosovo i Metohija je istorijsko, kulturno, civilizacijsko i identitetsko središte naše države i naroda. Bez Kosova i Metohije mi Srbi ne bismo bili to što jesmo. Upravo iz tih razloga Živadin Jovanović se pita kako ne izgubiti Kosovo da ne bismo izgubili sebe; kako ga i u kom formatu sačuvati; kako ostati i dalje istrajati na tzv. evropskom putu, uz stalne pretnje otimanjem Kosova i uz stalne ucene da je cena evropskih integracija odricanje od Kosova i Metohije.
U odgovoru na ova pitanja Jovanović nam nudi ono što nam je već dala svetska organizacija, a to je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ta rezolucija nam nudi suverenitet nad Kosovom i Metohijom. Pozivom na taj dokument svetske organizacije jedino smo mi vlasni da odbijemo svaki zahtev, svaku ucenu i pretnju kojima se traži da pristanemo na gubitak tog najznačajnijeg dela naše države. Zalažući se za striktno poštovanje Rezolucije 1244, Živadin Jovanović upućuje oštre ali dobronamerne kritike našim vlastodršcima zbog kontinuiranog ruženja naroda i ponavljanja da smo Kosovo izgubili u ratu, da ono nije naše i da nije uvek kroz istoriju bilo naše. Jovanović s pravom smatra da takvo ponašanje slabi pregovaračku poziciju naše zemlje, u narod i u javno mnjenje unosi zbunjenost i konfuziju u pogledu toga što mi možemo očekivati da dobijemo iz pregovora o rešavanju tako vitalnog državnog i nacionalnog pitanja.
Jovanović se ne zadržava samo na kritici, već sugeriše i optimalno ponašanje i zalaganje. On tvrdi da pitanje Kosova nije ni demokratsko, ni humanitarno, ni ekonomsko, ni teritorijalno, ni demografsko, već eminentno geopolitičko pitanje. Zato se problem Kosova i Metohije ne može rešiti izvan globalne geopolitičke igre velikih centara moći koji su oduvek imali ključnu ulogu u zamršenom balkanskom geopolitičkom čvoru, u kojem je KiM centralna teritorija. Autor nagrađene knjige predlaže našim pregovaračima da bolje nego što su to dosada činili prostudiraju nova kretanja na pozornici svetske moći, na osnovu tih proučavanja treba da uoče promene koje su u toku i koje će se nastaviti i dalje, te da iz tih analiza i proučavanja na vreme zaključe da svetska kretanja rade za nas i da nema potrebe da se žuri sa iznuđenim rešenjima kada je još uvek odnos na globalnom planu na našu štetu, a mogao bi uskoro da taj odnos bude u našu korist. Dotad se valja čvrsto držati Rezolucije 1244 koja nam garantuje suverenitet nad celinom naše državne teritorije.

NAGRADA I URUČENJE

Nagrada Pečat vremena je godišnja, ustanovljena je 2011, a čine je Povelja i novčani iznos od 250.000 dinara. Uručuje se, tradicionalno, 12. maja, na Dan Svetog Vasilija Ostroškog (pokrovitelj Pečata vremena). Novim dobitnicima priznanje će biti uručeno u nedelju, 12. maja 2019, u 12 časova na svečanosti u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu (Uzun Mirkova 1).

DOSADAŠNJI DOBITNICI

Pečat vremena za književnost dobili su – Matija Bećković (2011), Rajko Petrov Nogo (2012), Milovan Danojlić (2013), Ivan Negrišorac (2014), Nikola Malović i Slavica Garonja ravnopravno su podelili Nagradu 2015. godine, Vladimir Kecmanović (2016), a 2017. nagradu su takođe ravnopravno podelili Labud Dragić i Miroslav Maksimović. Radovan Beli Marković prošlogodišnji je dobitnik ovog priznanja.
Pečat vremena za nauku i društvenu teoriju bio je dodeljen Miloradu Ekmečiću (2011), Čedomiru Popovu (2012), ravnopravno Milu Lomparu i Slavenku Terziću (2013), Vasiliju Krestiću (2014), ravnopravno Zlati Bojović i Slobodanu Vukoviću (2015), Milovanu Vitezoviću (2016) i Milomiru Stepiću (2017), a prošle godine Borisu Bulatoviću i Radoslavu Đ. Gaćinoviću.