Brana Petrović ili život sa stricem

U povodu knjige „Ne ubiti pticu drozda“

Bio je to pesnik koji nas je stalno podsećao koliko je svaki naš lični univerzum mnogo veći od onog stvarnog. Jer u našem univerzumu, između ostalog, postoje samo dva vremena: ono koje pripada poeziji, i ono drugo, koje je kao po nekom nepisanom pravilu, uvek sadašnje, i ne samo zbog toga uvek vreme ironije

 

Piše Zoran Živković

I kada vremena poezije smene ona koja kao da su samo za nas rezervisana, vremena ironije, i tada poezija ima svoju preuzvišenu nadmoć, kojom u prirodi samo sunce svetli. Jer, u svojoj suštini, poezija je prevođenje s jezika neizrecivog, misao je koja je nastala još u vreme kada je ceo svet bio obasjan poezijom i umetnošću tzv. „ruskog umetničkog eksperimenta“.
U istoriji srpske književnosti nije se samo jednom dogodilo da moć poezije nadmaši sve druge moći govora, i odjednom progovori, čini se, kao nikada pre, i nikada posle. To najbolje ilustruje književna istorija koja je sva satkana od mnogih legendi koje su tako često i na toliko mnogo načina ulepšavane.
Ipak, sredinom pedesetih i početkom šezdesetih godina prošloga veka dogodilo se čudo srpske poezije, ali ovoga puta i zaista kao nikada pre, i moguće i kao možda više nikada.
Samo što je Titov jugoslovenski brod prvi put, ali i za sva vremena, ostavio svaku zahvalnost i opsesiju crnomorskim i baltičkim sovjetskim obalama, na nebu srpske poezije objavili su se Vasko Popa, Miodrag Pavlović, najavljujući nastupajuću plejadu srpskih pesnika.
I već tada bilo je jasno da će srpski stih svojom raznolikošću, bogatstvom i raskošnošću lako premašivati razna ograničenja, pa čak i ona koja spadaju u ograničenja jezika bez kojeg se on ne može zamisliti, ali čija je lingvistička sudbina istovetna sudbini tzv. malih jezika.
Popi i Pavloviću će se vrlo brzo, u toj najvišoj estetskoj službi srpskoj poeziji, pridružiti i visoki Stevan srpske lirike, Stevan Raičković koji će svojim stihom: „Ako se nebo širilo kao plava uteha“, za tren osvojiti i one najastralnije predele srca, pa i onih najosetljivijih poklonika poezije.

ISPUNJENA SUDBINA SRPSKE POEZIJE Nije se još ni osušila štamparska boja na poslednjim tzv. tačkicama, koje su u tadašnjoj Jugoslaviji imale vrednost nasušne valute, a u Beograd dolazi dotle nepoznati, ma koliko to neverovatno zvučalo, maturant valjevske gimnazije, Matija Bećković s poemom, čiji je naslov Vera Pavladoljska već po sebi predstavljao nešto poput Pesme nad pesmama.
I onda se dešava čudo, nezabeleženo i mnogo većim i bogatijim kulturama i svetovima, jer čoveka poput Radomira Stevića Rasa ništa iz rubrike uprkos, ni tačkice ni čarolije Unrinih paketa, nisu mogli da spreče da Veru Pavladoljsku odmah objavi kao retko, bibliofilsko izdanje. Već tada, i na taj neuporedivi način, ukazujući na mladog pesnika koji će ispuniti sudbinu srpske poezije, Ras će u tzv. najortodoksnijim vremenima jedne partije, kulturnim primerom bez premca, na čudesan način oživeti biblijsko sećanje na 40 pravednika.
A kada je mladi Branko Miljković za svoju zbirku Vatra i ništa ovenčan Oktobarskom nagradom grada Beograda, pesnici više nisu bili samo „čuđenje u svetu“, već su tu sudbinu počeli da doživljavaju, uglavnom, kao i u svim drugim gradovima svog jezika.
A onda se u Beogradu pojavio i mladić iz Bjeluše, kod Čačka, i iznad Studentskog grada u jedan mah zasjale su metafore i stihovi kao zvezde i komete, i sunce posle toga kao da više „nije umelo da zađe“.
I svi oni koji bi se, od mora pa do Morave, tih i kasnijih godina zaljubljivali u onu divnu kćer „trgovca koji je kraj groblja držao radnju i mehanu“, u svojoj najnevinijoj iskrenosti mucajući svoja najčistija osećanja, odjednom su dobili najmoćnije moguće oružje tog doba: epitete, metafore, neverovatna poređenja i slike, u do tada neviđeno autentičnoj poeziji Brane Petrovića.
On je svojom poezijom dotakao takve razmere, a pesmama kao što su Jeste dođu meni, ili Prva pesma čovekova nezamislivo u to vreme raširio krila poezije među mladima, na svoj jedinstven način podsećajući koliko je Srbija zaista „pesma međa narodima“, kako ju je jednom zasvagda nazvao Oskar Davičo, jedan od značajnih njenih lirskih sinova u proteklom veku.
Isto tako je Brana, u jednoj od svojih poslednjih pesama, ojačao krila i svom književnom sabratu Bohumilu Hrabalu, dok je hranio golubove, da bi ovaj svet napustio zauvek kao čovek ptica.
Arsenovski rečeno teško je od tada bilo „djevici i ženi“ stati pred pesnika koji je „za jednu noć voleo dva veka“, i koji, pri tome, više nije zazirao da podseti, da „ljubeći mene ljubiš tvorca sveta“.
Teže je, ipak, s njim bilo samom Bogu, kojeg Brana nikada nije ostavljao, doduše nazivajući ga „velikom, Malom devojčicom“ i „malim zagriženim zelenašom što pamti nevraćene dugove“, ali i pored toga najčednije ga je molio da mu pomogne bar još ovaj put.
Javno je prezirao sebe što je iz „plemena nesrećnika koji ne mogu bez ljubavi“, poručujući i policajcima i „svima umnoj patnji nedozrelim“, da „sad više nema tame u koju nisam sišo po svoje zlato“.
U svojoj najvećoj pesničkoj nadmoći pravio je spektakle i javno je terao talenat od sebe, a talenat k’o talenat, omađijan poput nekakve naivne šiparice, tada nije mogao ni dana bez Brane.

UPOTREBA PREKOMERNE POETSKE SILE Na krilima svoje poezije i razmerama koje nisu mogle da se pretpostave, Brana bi tada, s razlogom, u okviru svojih pesničkih ovlasti i insignija, u svoju biografiju upisivao da je studirao mnoge fakultete, počev od medicinskog, raznih tehničkih, pa preko astrofizike i fizike sve do onih humanističkih. U rubriku znanje jezika, naravno, bili su poređani svi od sanskrta, grčkog, latinskog pa sve do poznatih indoevropskih. I zato, prirodno nije mogao da se pomiri s ponašanjem antičkih bogova, koji su se toliko pretvarali, uzimali razna obličja, samo da bi pobeđivali, dok je on uvek pretendovao samo na jedno, da bude predmet maštanja.
Ali svima je bilo lakše s Branom, sem Ani. I to svakoj. Posebno kada se Ana vrati s mora, „pocrnela kao afrička kraljica“, i kada joj njen dečko, umesto sumnjičavih i zabrinutih pogleda, lečen Braninom poezijom, i zato dostojan najviših muških odličja jednog savremenog Banović Strahinje, onako indiferentno, pa i galantno kaže: „nije važno što si tamo ljubila nekog dripca iz Pančeva… važno je samo da si se ti meni vratila..“
Jer, ako ćemo pravo, sve to je toliko malo, sićušno i bezvredno, u odnosu na Anine poljupce, te „najbolje predznake neke drugačije i lepše slobode“.
Došavši iz čačanske gimnazije, on je odmah uskovitlao to svoje rodno jezičko vrelo Vukovog jezika i naglašeno zarezao stražilovsku liniju srpske poezije. Objavio se stihovima koji kao da su otkrivali da je on svoje gimnazijske godine zapravo proveo kao neki lični garson Vladimira Majakovskog u tadašnjem sovjetskom besklasnom društvu. I tamo zaista i video i doživeo razna čudesa, pa i koliko može bol da raspori, kada te ostavi Ljilja Brik koju voliš.
I onda je Brana svom svetu i veku udelio antologijski Dobrovoljni prilog za nacionalnu istoriju, pesmu čiji je već početni ritam oduzimao vazduh i dah svima koji su prisustvovali pesničkim večerima ili sedeljkama, gde je bilo dovoljno da neko samo otpočne: „Na ženu su pripustili pčelu…“
Oni koji su imali veće ambicije nego da „budni spavaju“, odmah su shvatili da ovakva poetska dekonstrukcija središnog mita jedne kulture i jednog naroda, u stvari ga i na izuzetan poetski način ponovo stvara, dajući mu neočekivano novi i sad već večni život.
Jer takva pesma i poezija, takvo demonstriranje „poetske sile“, samo su mogući u duhovnom prostoru koji uokviruju i jedini autentični mit na ovim prostorima, ali i stvarna, i tragična, i ne samo zbog toga velika istorija jednog naroda, koja je na tom mitu i progledala.

RAD KONZILIJUMA U MADERI Ali problem pesničke egzistencije odavno je naznačio Pol Valeri, u svom poznatom eseju o Vijonu i Verlenu, koji završava rečenicom: „Ako hoćete da večno živite kao pesnik, kaže naš zakon, imajte talenta, i čak (…) malo više od toga.“
Bio je to onaj zanosni april u „nisko bužetnom Njujorku“, kako je Moma Kapor tepao svom večno šarmantnom Beogradu. Ali april 1980. bio je mnogo više od nemogućeg šarma još jednog beogradskog aprila. U prepunoj „Maderi“ specijalni konzilijum je svakog dana analizirao štura i jednolična saopštenja onog drugog konzilijuma, koji se javljao iz Ljubljane. Rad konzilijuma u „Maderi“ pratio je i specijalno oformljeni tim čiji je prevashodni zadatak da spreči da sve to slušaju neki drugi ili treći.
Tako je jednog aprilskog dana u „Maderu“ banuo Brana Crnčević i s vrata izazvao salve smeha, kada je upozoravajuće saopštio: „Gotovi smo. Jedna tetka mu je živela 120 godina.“
Ali vesti iz Ljubljane su polako i sve više postajale znaci predstojeće budućnosti, tako da se u „Maderi“ odjednom počelo osećati jedno sasvim novo jedinstvo, među dotle i naizgled toliko suprotstavljenim stranama. Osećalo se već duže da se nad Jugoslavijom nadnela poznata slovenska antiteza Bilija Pitona: Šta će biti s kućom?
Ali u nedelju, 4. maja, u ljubljanskom Kliničkom centru, profesor Lalević je značajno pogledao profesora Brecelja, i u 15 i 5 isključio aparate, na kojima je, ispostaviće se, već bila i Jugoslavija.
Iako je Mihiz upitno konstatovao: Broz nas je i zaista napustio, plač i reakcije na Titovu smrt, od Vardara do Triglava, pokazali su da je to događaj koji će neslućeno ubrzati ovdašnju istoriju.
Neke od tih reakcija su bili svojevrsni znakovi dolazećeg vremena koje se proteglo i do naših dana. Tako je na vest o mogućoj amputaciji jedan plemeniti Crnogorac odmah ponudio da ugledni ljubljanski lekari izvrše transplantaciju njegove noge operisanom drugu Titu.
Samo nekoliko dana nakon poslednje vesti iz Ljubljane, pesnik Moravčević, netom došavši iz svoje druge mile zemlje, Švedske, impresioniran svetskim reakcijama na ceo događaj, otišao je u Centralni komitet Saveza komunista i drugovima koji su izdvojili vreme da ga saslušaju, predložio da pošto se radi o takvoj istorijskoj ličnosti, da ga treba sahraniti u raketi koja bi se ispalila u svemir, u kojem bi on stalno kružio.
Kada je sve to, nakon prijema u Centralnom komitetu, ispričao u „Grmeču“, posebno opisujući da su ga drugovi začuđujuće veoma brižljivo promatrali, jedini koji je očigledno bio iznad tadašnje situacije za tim stolom, Brana, poput nekog ekološkog gurua i vizionara, zabrinutog za prirodu i budućnost, sve je odmah prekinuo rečima: Ne dolazi u obzir. Ostavi atmosferu.
A onda su u periodu „I posle Tita Tito“ počele razne pokazne vežbe i društveno-političke igre pomeranja granica slobode koje su Jugoslaviju, uz ne malu spoljašnju podršku, pretvorile u tragični Titanik.

„STRICU DO PISANJA, MENI DO SLAVE” U jednoj od njih zvanoj Vunena vremena, poput Homera koji je znao da zadrema, na tren je kao urednik „Prosvete“ ideološki zaspao Brana Petrović. Ali kako je u istrazi zaspao, tako se na suđenju pesniku Gojku Đogu ponovo pojavio onaj poznati Brančilo.
U to vreme spočitavalo se, inače, da je Brana u jednom trenutku postao i kandidat za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, i to baš tada kada joj izrečena vremenski neograničena memorandumska kazna.
Ali ako je tu i bilo neke istine, sve je jednostavno i efektno razrešio Diogen tadašnjeg beogradskog književnog i kulturnog života Jakov Jaša Grobarov, čiji stavovi nisu podnosili nikakve amandmane, trajno izlečivši Branu od tzv. „akademitisa“, rečima: „Pa, pobogu Brano, ti nemaš potrebnu visinu.“
Tako je nastupilo vreme kada su Branini stihovi: „Ljubavi moja čista / mene u jatima napuštaju reči“, postali bolno precizni.
Pred kraj, poverio se Matiji Bećkoviću: „Burazeru, ja nisam napisao ništa, sve je to napisao moj stric i davao mi da objavljujem pod svojim imenom. Stricu je bilo do pisanja a meni do slave. Ali stric je iznenada umro i ja se sada izvlačim i pravdam stvaralačkom krizom. Ali kad pomislim koliko će ta kriza potrajati, hvata me očajanje i užas.“.
Septembra 2002. godine napustio nas je Brana Petrović, pesnik koji nam je otkrivao koliko je nadmoćna sreća verovati u moć poezije. Bio je to pesnik koji nas je stalno podsećao koliko je svaki naš lični univerzum mnogo veći od onog stvarnog. Jer u našem univerzumu, između ostalog, postoje samo dva vremena: ono koje pripada poeziji, i ono drugo, koje je kao po nekom nepisanom pravilu, uvek sadašnje, i ne samo zbog toga uvek vreme ironije.

 

Balada o džambasu i krčmarici

U Šapcu bila mala krčma
U krčmi lepa krčmarica
imala muža na robiji
sa robije dobijala nežna pisma
Vraćao se džambas iz Sremske Mitrovice
jahao neku ostarelu ragu
pada kiša duvao pasji vetar
ledilo se srce skitačko
Stigao u Šabac ušao u krčmu
seo pored peći poručio rakiju
milicajac iza šanka sumnjičavo ga pogledao
bila noć decembarska prvi sneg padao
Sutradan bio pazarni dan raga bila za prodaju
otimarena doterana otišla je za lepe pare
ponovo džambas u krčmu došao
krčmarica ga prepoznala
Donela mu sela pored njega upitala za bratski život
pričao džambas o putevima bez kraja
o kobilama mađarskim o vlaškim Ciganima
dopalo se krčmarici zavolela patnju džambasku
Sutradan stiglo pismo iz Požarevca
Putovalo pismo preko snežne zemlje
lepa krčmarica suzu pustila
čitajući pismo iz Požarevca
Spazio džambas suzu u očima
zaigralo njegovo srce lopovsko
zajedno su čitali i tumačili
nije lako sestro lepa njemu tamo na robiji
Video džambas njegovu fotografiju
gledale ga bratske oči nepoznate
u ruci posle držao njenu ruku
tako da je tu ostao da zanoći
Izjutra poranio nacepao drva
uneo u naručju založio vatru
bila mećava sneg stresao sa cokula
gledale ga najlepše oči u Šapcu.