Umrite muški – od svoje ruke!

Suicid – globalna pošast u stalnom porastu

U svetu svake godine blizu osamsto hiljada ljudi oduzme sebi život. Odnos muškaraca samoubica prema ženama je otprilike tri prema jedan. Toliko su u ovoj nesreći zastupljeniji muškarci. Isto je i kod nas. Osim toga u Srbiji je veća stopa samoubistava nego u Evropskoj uniji

Ako laički pogledate svet, neminovno ćete doći do naizgled neobjašnjive spoznaje da, s jedne strane, ljudi nisu nikada živeli okruženi s toliko mnogo ljudi, nikada im nisu bila dostupna sva moguća znanja, tako moćni i razvijeni instrumenti komunikacije, nikada nije svet zapravo bio tako mali i lako dostupan, nikada nisu svakojakom izobilju bili izloženi milioni širom planete, a s druge da je među nama toliko nesrećnika kojima nije do života. Kažu da smo savremenici najrazvijenije medicine i vrhunske tehnologije, osvojili smo čak i svemir. A taj i takav svet je mesto na kome ne želi da živi sve više ljudi, i to do te mere da odlučuje da se ubije i tako ga zauvek napusti. I pored pomenute sveopšte, svuda i svima dostupne komunikacione tehnologije ljudi nisu nikada bili otuđeniji jedni od drugih, nikada nisu bili ovako drastično usamljeni, niti je ikada pre bilo toliko od svega i svakoga izopštenih nesrećnika. To su neki od najvažnijih podsticaja za odustajanje od života. Po poslednjim dostupnim podacima Svetske zdravstvene organizacije, u 2016. godini je u svetu od svoje ruke nastradalo blizu osamsto hiljada ljudi! Teško je zamisliti da godišnje jedan prilično veliki grad nestane od sopstvene ruke njegovih žitelja. Po još nezvaničnim podacima, ovaj je trend nastavljen, čak i pojačan, u naredne dve godine. Broj samoubica se povećava za izvestan procenat. Indikativno je da kako se naša civilizacija uvećavala i kako se u svim društvenim, ekonomskim i naučnim sferama navodno razvijala, tako je rastao broj samoubica. Za poslednjih pola veka, recimo, njihov broj je višestruko uvećan. I, još zanimljivije, a posebno primetno u godinama iza nas, suicid uspešno izvršava tri do četiri puta (zavisno od države) više muškaraca nego žena.

[restrict] PREKO STO RAZLOGA ZA SAMOUBISTVO Stručnjaci koji se bave ovim fenomenom tvrde da ima preko sto razloga koji dovode do odluke da se uzme sopstveni život, ali da ipak preovlađuje nekoliko ključnih koji, doduše, nikada samostalno ne provociraju ovu odluku već je neophodno da se stekne nekoliko njih da bi došlo do ovakvog okončanja nečijeg života. Strašno je da su u okviru muškog dela samoubilački nastrojenog stanovništva oni koji pripadaju mlađim i ranosredovečnim osobama najbrojniji. Statistika kaže da je među muškarcima do četrdeset pet godina starosti uzročnik smrti broj jedan upravo samoubistvo! Globalno instalirana civilizacija napretka, eto, ima svoje žrtve. Sve brojnije upravo u populaciji koja je u svakom smislu u najboljem trenutku života i razvoja. I ta činjenica je prisutna u skoro svim zemljama. U blizu polovini država na svetu godišnje oko petnaest muškaraca na svakih sto hiljada stanovnika izvrši samoubistvo. To je takozvana stopa samoubistava. Ona je kod žena u proseku manja između dva i po i tri puta! Iako je ova pojava odavno primećena, nikada nije bila ovako izražena. Nesumnjivo je da poslednjih godina broj muškaraca koji izvršava samoubistvo postaje sve veći. Doduše, zaostatak žena u ovoj statistici objašnjava se i time da su muškarci odlučniji u svojoj nameri i da su u njenom izvršavanju daleko efikasniji od žena. Ipak i bez ovog objašnjenja koji zvuči pomalo i cinično, statistika ističe da je poslednjih godina u skoro svim zemljama sveta u porastu broj muških samoubica. Jedan od ključnih razloga ove nesrazmere među polovima u oduzimanju sopstvenog života je taj što su muškarci na izvestan način žrtve vaspitanja – od njih se ne očekuje da se intimno poveravaju bilo kome, kao ni da se konsultuju s lekarom, pa čak ni da zaplaču, a kamoli da svoje probleme i posledični bol nekome priznaju. Većina potencijalnih samoubica nosi svoje strašne nevolje u sebi po sistemu „dok ne izdrži“, a onda se prepušta smrti kao jedinom rešenju. Nije ni malo muškaraca koji ne znaju da imaju psihičke probleme koji s vremenom, ako se ne leče, dovode do samoubistva. Osećajući duševni bol, životne probleme zbog kojih su im narušeni duševno zdravlje i mir, oni se prepuštaju alkoholu i drogama koje samo pogoršavaju njihovo stanje i još brže i lakše dovode do tragedije. Čak je dvostruko više muškaraca nego žena koji će alkoholom „lečiti“ psihičke i uopšte životne probleme koji dovode do njih, i koji će tokom tog „lečenja“ postati alkoholičari. A alkohol je jedan od glavnih katalizatora depresije i jedan od najopasnijih činilaca u sklopu neophodnih sastojaka koji dovode do odluke da se izvrši samoubistvo. U te ostale elemente koji kompletiraju poriv da se samoubistvom reše sve nedaće su brojni podsticaji iz sfere tzv. socijalnog stresa, kao što su gubitak posla, uloge u društvu i porodici ili gubitak identiteta. Poslednjih je godina posebno u porastu gubitak posla kao direktni podsticaj da se s poslom izgubljeni status u društvu i s njim nestanak čak i samopoštovanja rešavaju odustajanjem od života. Pored stresnog uticaja koji proizvodi nezaposlenost kao posledica novih pravila aktuelnog svetskog poretka vrlo bitan faktor u formiranju profila samoubice je i globalno prisutna otuđenost ljudi i njoj pripadajuća pogubno na psihu uticajna usamljenost. Osećanje koje zajednički stvaraju gubitak statusa, izolacija i tegobna usamljenost za sve više na taj način pogođenih ljudi je do te mere nepodnošljiv da dovode do odluke da se samoubistvom reše tegobe.
Problem je izuzetno komplikovan, složen i teško rešiv, posebno ga nije moguće sanirati brzo. Lečenje, ako uopšte do njega dođe, jeste dugotrajno, kompleksno i često potpuno neizvesno. U mnogim zemljama se u tu svrhu osnivaju državne i privatne institucije, savetovalištva i podstiču neprofitne organizacije u kojima se stručno pristupa i rešavanju ovog problema i njegove prevencije. Pojavljuju se ovakve organizacije i u posebnim strukama u kojima je primećen porast samoubica, kao i one koje se opredeljuju na uzrast, pa čak i pol potencijalnih samoubica. Svaki je pristup ovom problemu poseban, ali s pojedinim zajedničkim sadržaocima, kao što je gotovo svuda prisutno nastojanje da se sprečavanje samoubistava započne ohrabrivanjem ljudi s problemom koji dovodi do ove odluke da jednostavno počnu da razgovaraju s nekim o tome. Primećeno je, zanimljivo, vrlo neobično, kontroverzno čak, prisustvo socijalnih medija u odsudnim trenucima u životu samoubica. Koliko je ovakvo komuniciranje s drugima samo po sebi inicijator usamljenosti i teskobe koju ona sobom nosi, toliko je često upravo oglašavanje samoubice u sajber-komuni neka vrsta njegovog poslednjeg apela da mu se pomogne. Mnogi rešeni da dignu ruku na sebe, naime, sve češće pred preduzimanje ovog čina šalju poruke preko društvenih mreža iz kojih je sasvim vidljivo šta im je na umu. I to je otprilike poslednje mesto kada im je možda još moguće pružiti pomoć. Razni su, inače, pristupi rešavanju ovih problema. Neki idu tako daleko da samoubistvo preventivno nastoje da prikažu kao čin koji bi trebalo da izazove neku vrstu grižu savesti kod potencijalnog samoubice prikazujući kakve sve negativne posledice njegov nestanak može da proizvede najpre u najbližoj okolini dotičnog koju on ostavlja da se nosi s njegovom smrću. Ima i onih koji smatraju da je najefikasniji vid prevencije taj da se samoubistvo oteža raznim merama. Kažu da su u Velikoj Britaniji o ovom pitanju otišli najdalje primenom kompleksnih mera i to u institucionalnom društveno sveobuhvatno podržanom i primenjenom maniru. Trenutno njihova statistika tvrdi da je prepolovila broj samoubica u odnosu na prethodne godine.

I U SRBIJI SU MUŠKARCI BROJNIJE SAMOUBICE Kod nas je po zvaničnim izveštajima situacija daleko gora nego bilo gde na Zapadu, odnosno imamo više samoubistava nego što kazuje zvanična stopa ove pojave u Evropskoj uniji. Po poslednjim kompletiranim i zvanično objavljenim izveštajima stopa samoubistava u Srbiji je petnaest na sto hiljada stanovnika godišnje, a u istom periodu u EU zemljama ta stopa je bila jedanaest na sto hiljada stanovnika. I u Srbiji su muškarci značajno brojnije samoubice. Dvadeset pet ih je godišnje na sto hiljada stanovnika naspram sedam žena. Zanimljivo je, mada u vezi s gorerečenim i indikativno, da je u EU najviše samoubistava izvršeno u najrazvijenijoj članici – Nemačkoj. Najniži procenat je na Kipru i još nekoliko mediteranskih zemalja, uključujući ekonomski krajnje nestabilnu Grčku, pa ispada da geografski položaj značajnije utiče na psihu od ekonomskog. U našem slučaju je, kao i u mnogim drugim stvarima, situacija obrnuta. Na jugu imamo više samoubistava nego u ostalim krajevima zemlje i to čak i više od o tom pitanju tradicionalno vodećih delova Vojvodine. Crna tačka Srbije je, zanimljivo, leskovački kraj u kome se prosečno svakodnevno pokuša bar jedno samoubistvo. Prvi uzročnik za samoubistva u ovom kraju nije depresija, koja je drugi faktor, već osećanje beznađa kao posledica nemogućnosti da se pronađe izlaz iz nerešivih ekonomskih i porodičnih okolnosti. Pošto su to sve uzroci koji uglavnom idu zajedno i „vuku“ jedan drugog, a nastaju baš u sredinama kao što je naša, gde se socijalna nesigurnost, a posledično i ekonomska, pojavljuju kao dominantna posledica instalacije novog svetskog ekonomskog poretka, jedan je od razloga što imamo veću stopu samoubistava nego Evropska unija u kojoj postoji sistemska pomoć u ovoj sferi. Inače, kod nas je izraženije i pominjano „objavljivanje“ preko društvenih mreža da se namerava samoubistvo ili da se bar o njemu razmišlja. Praćenje ove pojave dovelo je do otkrića da se većina naših samoubica neposredno pred preduzimanje ovog čina oglasila na društvenim mrežama. Stručnjaci kažu da su to gotovo uvek bili vapaji za pomoć koja je, međutim, izostala.

[/restrict]