U PROSTORU KULTURE I MORALA

Piše Mirko Magarašević

Prvo pitanje Mila Lompara postavljeno oslobođenoj istini glasi: Ko se plaši nacionalne države? A mi slutimo: Samo ona manjina među nama koja je do pojasa apatridna, a ispod pojasa globalistička, pa (se pravi da) ne zna ono što je uveliko istorijski već utvrđeno: „Nacionalna država je karakteristika Evrope“

Otkuda potreba za istinom? Potreba koja narasta u svetu koji je prezagušen prividima i obmanama na čijem prestolu sedi laž! Obmane grade privide, a prividi podanički služe laži. Njihov jedini protivnik je istina. Njen značaj utoliko je veći ukoliko je veća osionost privida i laži.
Poslednjih godina po dnevnoj štampi nagledali smo se tupih sečiva i mutnih ogledala u kojima se naše zakuvane muke još mutnije vide. A tupo sečivo ranu ne čisti: gnoj se nakuplja, sepsa najavljuje! Ali sada nas eseji i fragmenti – a vrlo skromno rečeno „beleške“ – pod naslovom Sloboda i istina autora Mila Lompara dvojako upućuje: ka slobodi – ogledalom časti, i ka istini – sečivom razuma.
Ko može postići takvo kulturno i društveno dejstvo u jedinstvu? Drugosrbijanac? Dnevni kolumnista? Kolonijalni izveštač? Preletajući politik? Ne i ne! Jer svaki od njih demagoški tupi sečivo i globalistički muti ogledalo; od njih, i među njima, istina se ne vidi, a misao o slobodi se brka, udvaja i zrikavi! Nije čudno što se Lompar priseća Orvela i njegove užasne parola-vizije: „Sloboda-je-ropstvo i laž-je-istina!“ To je najmračniji ishod razorne promene svesti u neopozivo cementiranom totalitarizmu. Vreme čiji je oganj oprljio Orvela u britanskoj kolonijalnoj Indiji, zatim u Španiji 1936. i odjecima iz nacističkog Berlina i ognja Staljinovih čistki. Bogata podloga. Čim otuda pogledamo Lomparov podnaslov „Beleške o promeni svesti“, približava nam se i Orvelov pogled na istinu koja se najednom oslobađa laži, a zatočena sloboda ustaje i lišena prljave koprene, izlazi iz sumorne senke na svetlost dana.

LAŽNA EVROPA PREVLADAVA Lomparovo prvo pitanje postavljeno oslobođenoj istini glasi: Ko se plaši nacionalne države? A mi slutimo: Samo ona manjina među nama koja je do pojasa apatridna, a ispod pojasa globalistička, pa (se pravi da) ne zna ono što je uveliko istorijski već utvrđeno: „Nacionalna država je karakteristika Evrope.“ Ta manjina – ateistička ili komunistička, svejedno – odbija da prizna činjenicu kako je, više od milenijuma „hrišćanstvo podsticalo kulturno jedinstvo“, i sa koje dubine „hrišćanski koreni su izgradili Evropu“, dok „klasični koreni podstiču izvrsnost; Evropa je zajednički projekat“; ali u sadašnjoj, primećuje Lompar – a posle njega i potpisnici pariske izjave – „mi gubimo svoj dom; lažna Evropa prevladava; individualizam, izolacija i besciljnost su široko rasprostranjeni; nas regulišu i nama upravljaju; multikulturalizam je neodrživ; loša vera se širi; raste tehnokratska tiranija; lažna Evropa je krhka i nesposobna; kultura odbacivanja je zavladala; moramo da obnovimo pravi liberalizam“, a ne da živimo u lažnom. Nama ne treba privid „odgovornosti“, ni lažna kompetentnost bez sluha za istinu; „potrebni su nam odgovorni državnici, da obnovimo nacionalno jedinstvo i solidarnost“ jer samo autentična, „prava hijerarhija uzgaja društvenu dobrobit“ koje još nema, jer tek „moramo da restauriramo moralnu kulturu; tržišta moraju da budu ustrojena u pravcu društvenih ciljeva; obrazovanje mora da bude reformisano; naša budućnost je prava Evropa“. Dakle, Lompar je još 2011. ukazao na ove temelj-principe u prvom izdanju međaš-knjige Duh samoporicanja – koje do juče, 2017. potvrđuju i evropska dešavanja i ugledni evropski intelektualci-potpisnici pariske izjave, a „to pokazuje da su (ove) teme i motivi sasvim u rezonanci evropske intelektualne svesti” o tome da je „nacionalno načelo legitimno načelo evropske politike“ – što dosledno zastupa i najnovija knjiga profesora Mila Lompatra Sloboda i istina. Za čitaoce ovo bi jasno značilo da Duh samoporicanja – kao i knjigu o kojoj je ovde reč – treba, ko isprva, a ko iznova, čitati i čitati ako ne želimo gluv medijski mrak i negve globalizma: sram tavorenja i samoponištenja. Treba konačno prepoznati zašto i „kako se diskriminacija neprestano proteže iz jednog u drugi sistem, kako su njeni nosioci svagda isti ljudi, dok se samo menjaju ideološka obrazloženja“ kao lice i naličje vidljivih zbivanja!
Sadržajem knjige Sloboda i istina Lompar pali luču u našem lavirintu mutnih ogledala i minotaurskih demona koji se keze i povremeno uzmiču pred oštricom istine; nevoljno. Dugo smo lutali i ne možemo se više teturati za mutnim varka-nadama, ni po varka-hodnicima drugosrbijanstva i po „javnim uputstvima“ sekularnog sveštenstva: ono nas vodi u ambis. Zar nam je iznova potrebno sve što uzrokuje ono Domanovićevo loše iskustvo? Zar je stanovište nekog poznog obrenovićevskog – ili sada, bilo kog drugosrbijanskog, postkomunističkog! – „slepca“ važnije od delotvorno dalekovidog „stanovišta nacionalnog liberala“? Šta nas to tera da idemo za slepcem sa kojim nam nema ni cilja, ni puta? Jer, dokle god je tako, i „dokle god se u Srbiji insistira na tome da mi nismo poraženi i da nismo izgubili 20. vek, i dokle god se ne želi povući konsekvenca iz jugoslovenskog i komunističkog iskustva, mi ćemo lutati u jednom pravcu koji je besciljan“. Ali nije lako to priznati, ni šta bi to zahtevalo; i šta to znači? Znači: „napraviti danas što se više može“ ne čekati pasivno „neko bolje sutra“ nego odmah preduzeti „dugotrajno vaspitanje i strpljivi rad. To je realna politika sa srpskog stanovišta i onda ćemo je moći voditi i prema EU“. Za početak, „da ne kupujete novine koje su štampane latinicom“ jer to je mera identiteta srpskog duha i jezika – po svetu ionako dobro znamo latinicu, a kod kuće koristimo identitet ćirilicu! – budući da naša „Država može da ćirilične novine novčano stimuliše: napraviće materijalnu razliku u svetu koji je materijalan“. Lompar se s pravom pita: Zašto to niko ne izvodi? Zato što, i o tom pitanju, naši političari – nedostojno – trpe ogroman „pritisak (koji) dolazi od sekularnog sveštenstva (nevladine organizacije) kao servisa koji prenosi nekazane poruke zapadne (američke) moći“.

ANATOMIJA JEDNE IZDAJE Lompar ne prećutkuje nego ističe autorstvo „pojma sekularno sveštenstvo“ kojim je ugledni filozof „Isaija Berlin označio komunističke intelektualce koji su branili (već počinjene) zločine vlasti“. Dositejevski ljubeći istinu, profesor Lompar nas podseća na pravo lice Zapada u godini Velike seobe Srba (1690) pod Leopoldom I, a glasom primasa Ugarske Leopolda Kolonića: „Treba Srbima davati privilegije na dovoljno neodređeni način, da im se one u promenjenim uslovima mogu oduzeti. To je aksiom evropske politike: sebičluk, gledanje vlastitog interesa i eksploatacija drugog. To su evropski interesi zato što je ciničnost i sebičnost inherentna Zapadu… nećemo se valjda uveravati u to da su evropske politike neegoistične, necinične i nesebične ili da su naivne?“ Identifikujući ovakav pristup s delovanjem sektora nevladinih (sekularnih) organizacija u domaćem postkomunizmu, Lompar se, posle svega, s mnogo razloga pita: „Šta može (danas) da kaže srpski komunista? Šta je on (podvukao M. M.) uradio? On je Kosovo i Metohiju pravno izmestio iz sastava Srbije Ustavom iz 1974. godine. On je 1959. godine bez ikakvog razloga područje ispod Kopaonika pripojio Kosovu i Metohiji. On je poništio rezultate svih oslobodilačkih ratova Srbije… pristao na ustavnu diskriminaciju srpskog jezika u Hrvatskoj (1974)… pristao na ustavnu diskriminaciju srpskog naroda u Crnoj Gori“ iako je „srpski narod bio jedini postojeći narod u Crnoj Gori prema popisu iz 1909… Srpski komunista je pristao na diskriminaciju nosilaca srpske nacionalne svesti u Makedoniji, ma koliko da ih je bilo. Bilans srpskih komunista je duboko porazan“. Autor nas podseća na iskrenost negdašnjeg komesara Tanasija Mladenovića koji je – za razliku od svog sadruga Dobrice Ćosića – još 1989. javno priznao: „Mi srpski komunisti objektivno smo izdali svoj narod.“ Nasuprot, podseća Lompar, „Franjo Tuđman – partizan, Titov general pa protivnik – u isto vreme (1990) kaže: ’NDH nije bila samo kvislinška tvorevina nego izraz istorijskih stremljenja hrvatskog naroda.’ Kako to srpski komunista – ni kad se naizgled udalji od komunizma – ne može da se sretne sa protivničkom stranom u građanskom ratu, dok hrvatski komunista, upravo to može?“ Ova začudna upitnost čiji smo svi savremenici ukazuje na neprekinuto udaljavanje srpskog komuniste od istine, a time i od slobode vlastitog naroda. To potvrđuje činjenica: „Komunisti su izmislili kako je glavni razlog istorijskog poraza Slobodan Milošević koji je kriv za raspad Jugoslavije. Odakle je došao Slobodan Milošević? Iz Srpske pravoslavne crkve ili iz emigracije? On je došao iz Saveza komunista koji ga je školovao i doveo na vlast.“ Da li je ovakav „unutrašnji preokret“ izveden zato „da bi se izbegla zastrašujuća istorijska odgovornost srpskih komunista“? Dokle je to dovelo? Do sledećeg koraka: „Počeli su da objašnjavaju kako su za (istorijski) poraz krivi Srbi i srpska tradicija, a ne komunisti koji su imali monopol na vlast pedeset godina.“ Tako nas autor dovodi do suštine – ne samo jedne društvene nego i – antropološke aberacije: „Komunizam je odnegovao jedan poseban tip čoveka – to je čovek bez savesti“, bez svesti o odgovornosti, koji „ne tematizuje pitanje krivice: on se ne pita šta je on pogrešio, nego uvek upire prstom u drugog kao krivca“ (reprezentativni primeri: Latinka Perović i Radomir Konstantinović kao zastupnici odsustva odgovornosti) čime se groteskno teži produžavanju ideje titoistički inspirisane potisnutosti samodiskriminacije srpstva! Tim povodom profesor Lompar nas opominje na značajan stav Hane Arent da se „’kada ste napadnuti kao Jevreji, morate braniti kao Jevreji’. Ne kao Nemci ili građani sveta ili zagovornici ljudskih prava. Ne, nego: šta mogu konkretno da uradim kao Jevrejin“. Primer je suštinski značajan po opstanak. Da li se Srbi međusobno tako pitaju: Šta mogu konkretno da uradim kao Srbin? „Možda bi trebalo kazati: nema nas jer nismo rekli ne – Titu.“

INTELEKTUALNA PROSTITUCIJA U tom retrogradnom pravcu doprinos Radomira Konstantinovića nije bio zanemarljiv; za njega su „najlepše što čuje“ bili stihovi Druže Tito mi ti se kunemo. Ali zar (tako ekstremna) zakletva ne pripada mitskoj predstavi? Upravo zato što nije bio protiv svakog mita nego samo – kao i Marko Ristić – protiv kosovskog mita, Konstantinović je mogao stvarati mit o Titu. On je ustvrdio da je komunistički diktator – za čijeg višedecenijskog vladanja je pobijeno hiljade ljudi, pootimano imovine i dobara, otvoreno koncentracionih logora, konstruisano nekoliko nacija – bio De Brolji i Stravinski istorije. Ovo „mitsko legitimizovanje vladara“ iz pera Radomira Konstantinovićevo, do suza bi nasmejalo i Domanovića i Nušića jer bi obojca shvatili da u svom viđenju našeg domaćeg sveta nisu bili dovoljno gorki! Obojica su znali za dilemu: biti sužanj ili sluga? Ali Konstantinović i Marko Ristić – već posle oktobra 1944 – panično su se bojali činjeničnog efekta pojma „sužanj“ i stoga su obojica neoklevno odlučili da budu sluge jer „Sluga pak ono što mora ne radi samo zato što mora nego prevashodno zato što voli… Jer, sužanj zna šta jeste: sluga od sebe krije ono što postaje. Sapienti sat.“ Ovi ideološki blizanci brzo su postali za mnoge, u bivšoj Srbiji – kao Fric i potonji Predrag Matvejević u SR Hrvatskoj – uzor, i tako, zadugo, pokazali: „Intelektualna prostitucija se pretvorila u poželjan oblik ponašanja.“ To čini da „srpski narod nije na putu oporavka jer nema jasnu svest o uzrocima, razmerama i okolnostima koje određuju njegov položaj: umesto nekadašnje sablazni samoprecenjivanja, podlegao je sablazni samoporicanja“.
Pa ipak – nasuprot ovom sumoru (sužanj ili sluga?) na koji ga je podsetio jedan Dučićev stih – autor Milo Lompar nas ohrabruje Masarikovom mišlju – koja, dostojno čoveka, ukida i sužnja i slugu – „prosvetom do slobode“ jer je on „govorio o sitnom radu umesto revolucije“ – bitan je rad prosvetom „na polju istine i na polju vrednosti“ jer se danas „Srbija nalazi u kolonijalno-okupacionom stanju“. A nastaviti misliti kolonijalno značilo bi, na neki način, vratiti se duboko unazad, ka knez Miloševom jedan-napred-tri-nazad. Koliko je bio alfabetski nepismen, knez Miloš je bio sasvim politički pismen, ali u kolonijalno podaničkom duhu! Ovaj poredbeni „model“ nije slučajan jer je tipično „naš“. Zato nas autor i podseća na Vukove reči prekora upućene knezu Milošu koje su najednom savremene „kao slika despotskog načina vladanja“ koji, vidimo, ne zastareva. Međutim – smatra profesor Lompar – treba misliti u svetlosti obnove srpskog stanovišta duhom jednog Svetozara Miletića i jednog Stojana Novakovića – tih svetlih uzora srpskog građanskog morala i kulture – duhom nacionalnog identiteta, okret ka biću srpske celovitosti, ne rasparčanosti i rasutosti po emigraciji! Ne pod korozivnom firmom „nevladinih organizacija“, ne ukrivo stazom krivoputnom, ne pod maskom afirmisane dvolikosti [Koča Popović, Dobrica Ćosić, Vojin Dimitrijević, Radomir Konstantinović, Latinka Perović, Ivan Čolović (koji pogrešno razume kosovski zavet i trivijalizuje ga)]. Demantujući ove bivše i potonje uspaljene „glasove levice“ autor – nužno ironično – ukazuje na činjenicu da „nema srpskog nacionalizma kao institucionalnog i sistemski organizovanog mišljenja i delovanja. To je mit. Oni koji su sebe proglašavali nacionalistima trenutno su zaokupljeni situiranjem: novčanim, porodičnim, karijernim. Svet simulakruma, svet privida, nudi im šansu: samo treba da izdaju“.

UKUPNI VEKTOR EPOHE Vidimo: jedino nas sečivo istine može osloboditi „zanosa“ poluintelektualaca – kako bi rekao Slobodan Jovanović – tih repova titoizma i kobnih čvorova jugoslovenstva po ustaljeno komunističkom receptu prikrivanja nesolidnosti koje „nisu samo posledica višestrukog neznanja, nego su i plod hotimične težnje: sekularno sveštenstvo ne oblikuje svoje tvrdnje u njihovoj vezanosti za istinu i činjenice nego u njihovoj upotrebljivosti u odnosu na politički nalog koji sledi … o političkoj odluci koju treba doneti o Kosovu i Metohiji“. Ovo je – ne jedini, ali jeste središnji – nauk najnovije knjige Sloboda i istina Mila Lompara: Ako ne želimo istinu, znači da ne želimo ni slobodu, nego njen nacifrani surogat, njen lagodan, servilni diktum „nevladinih organizacija“, zapravo: kolonijalni status, domaću sluđenost – Evropu „bez alternative“, ne onu, s početka vedru devojku „iz bajke“ nego ovu današnju, iznenađujuće mrgodnu vešticu nečistih namera! Pred takvim ogledalima pokazuje nam se „pravo lice“ pojava i stvari, naš savremeni lavirint i „Ukupni vektor epohe“ koji nam s potpunim uspehom otkriva knjiga Sloboda i istina.
Neće poligon mutnih ogledala biti naš nacionalni putokaz. Metod trivijalizacije – još manje. Probuđeno i obnovljeno srpsko stanovište je luča istine koja osvetljava naš put ka slobodi i obnovi istinitih vrednosti – od što boljeg kvaliteta obrazovanja do jasno čiste funkcije svih društvenih i državnih institucija. Sve drugo je vab u propast i nije mera razuma, ni lek simpatije u koju je verovao i Miloš Crnjanski.
Sa osobenim autorskim pečatom iskaza „O srpskom stanovištu, ponovo“ suočeni smo sa suštinom istine: „Posle svega, najmanje što možemo je da stvari imenujemo pravim imenom” na šta obavezuje „osećanje dužnosti“, taj uvek „visoki ideal nacionalne inteligencije. Jer ne postoje intelektualci samo zato da bi nešto znali, nego postoje da bi u onim trenucima kad je biti il’ ne biti za nacionalnu kulturu – nešto bili“.
Ova višeslojna knjiga eseja, fragmenata, iskaza/razgovora i odličnih putnih zapisa objedinjenih naslovom sudbinske težine: „Između nema ih i bili su“ (pogledati: str. 241–264), sa stranice na stranicu, istinoljubivo imenuje mnoge naše i evropske zablude, paradokse i pojave, probleme i ljude, rečju: sve stvari – pravim imenom. To je zavet protiv privda. A svaki privid je maska naturena na lice istine koja je onemela, ućutkana.
Iskazi Mila Lompara kroz knjigu Sloboda i istina ruše maske i vraćaju glas istini. Oslobađaju istinu koprene privida i okova hipertrofije laži bilo koje vrste.
Izgleda nam danas kao da je autor Duha samoporicanja, Pohvale nesavremenosti, Polihistorskih istraživanja, Slobode i istine sada već potpuno sagledao širinu i dubinu istorijskog postojanja, pun duhovni horizont egzistencije jednog Konfučija.