PROSVETITELJSTVO JE KOREN PROBLEMA

SOLŽENJICINOVO PROROČANSTVO (3)

Piše ALEKSANDAR SOLŽENJICIN

U trećem delu govora koji je 1978. godine održao diplomcima Harvarda, Aleksandar Solženjicin osvrće se na koren problema s kojim se u moderno vreme suočavaju društva na Istoku, ali pre svega na Zapadu. Problem je, kako kaže, rođen u vreme renesanse, a razvijan u vreme prosvetiteljstva

Već sam imao priliku da kažem da zapadne demokratije nisu u 20. veku pobedile u bilo kom većem sukobu bez pomoći i zaštite snažnog kontinentalnog saveznika čiju filozofiju i ideologiju nije dovodio u pitanje. Tokom Drugog svetskog rata protiv Hitlera, umesto da pobedi sopstvenim snagama, koje bi zasigurno bile sasvim dovoljne, zapadne demokratije su snažile i jačale drugog neprijatelja koji će se pokazati opasnijim, pošto Hitler nikada nije imao toliko resursa i ljudi, niti je nudio privlačne ideje, niti je imao brojne pristalice na Zapadu kao što je imao Sovjetski Savez. Danas, neki zapadni glasovi već traže zaštitu treće sile od agresije u narednom svetskom konfliktu, ako ga bude. U ovom slučaju, štit bi bila Kina. Ali ne želim takav ishod bilo kojoj zemlji u svetu. Pre svega, to je opet na propast osuđeno savezništvo sa zlom. Takođe, iako bi to Sjedinjenim Državama obezbedilo predah, kasnije, kada bi se Kina sa svojom milijardom stanovnika okrenula naoružana američkim oružjem, Amerika bi postala žrtva genocida sličnog onom koji sada vidimo u Kambodži.

NESPREMNOST ZA SAMOODBRANU Pa ipak, nikakvo oružje, bez obzira koliko moćno, ne može pomoći Zapadu sve dok ne prevaziđe svoj gubitak snage volje. U stanju psihološke slabosti, oružje postaje teret strane koja kapitulira. Da bi se branio, čovek mora biti spreman da umre. Malo je takve spremnosti u društvu građenom na kultu materijalne dobrobiti. U takvom stanju preostaju samo ustupci, pokušaji da se dobije na vremenu i izdaja. Na sramnoj Beogradskoj konferenciji slobodne zapadne diplomate su u svojoj slabosti predale među na kojoj porobljeni članovi helsinških nadzornih grupa žrtvuju svoj život. (Solženjicin misli na nevladinu organizaciju „Helsinki voč“, koju je 1978. godine osnovao američki aktivista Robert Bernstin, i disidentske organizacije sa Istoka Evrope s kojima je sarađivao – prim prev.)
Zapadna misao postala je konzervativna – stanje u svetu trebalo bi da ostane ovakvo kakvo jeste po svaku cenu, ne bi trebalo da bude promena. Taj onesposobljavajući san o statusu kvo simptom je društva koje je došlo do kraja svog razvoja. Mora se biti slep pa ne videti da okeani više ne pripadaju Zapadu, dok se kopno pod njegovom kontrolom stalno smanjuje. Dva takozvana svetska rata (oni ni izdaleka nisu bili na svetskom nivou, još ne) predstavljala su samouništenje malog, progresivnog Zapada koji je na taj način pripremio sopstveni kraj. Sledeći rat (koji ne mora biti nuklearni i ne verujem da će takav biti) mogao bi zapadnu civilizaciju sahraniti zauvek.
Suočeni s takvom opasnošću, s takvim blistavim istorijskim vrednostima iz vaše prošlosti, s tako visokim nivoom ostvarivanja sloboda i posvećenosti slobodi, kako je moguće do te mere izgubiti volju za samoodbranom?
Kako je došlo do tako nepovoljnog odnosa snaga? Kako je Zapad spao sa svog trijumfalnog marša na svoju sadašnju bolest? Da li je bilo kobnih zaokreta i gubljenja smera u tom razvoju? Ne izgleda da je tako. Zapad je nastavio da društveno napreduje u skladu sa svojim proklamovanim namerama, uz pomoć briljantnog tehnološkog napretka. I onda se iznenada našao u sadašnjem stanju slabosti.
To znači da greška mora biti u korenu, u samoj osnovi ljudskog razmišljanja u prošlim vekovima. Mislim na preovlađujući zapadni pogled na svet rođen u vreme renesanse, a koji je svoj politički izraz našao u vremenu prosvetiteljstva. To je postala osnova za državne i društvene nauke i moglo bi biti definisano kao racionalistički humanizam ili humanistička autonomija – proklamovana i sprovedena autonomija čoveka u odnosu na svaku višu silu iznad njega. To bi se moglo nazvati i antropocentrizmom sa čovekom kao centrom svega što postoji.
Zaokret uveden renesansom očito je bio istorijski neizbežan. Srednji vek je došao do svog prirodnog kraja i postao nepodnošljiva despotska represija ljudske fizičke prirode u korist one duhovne. Onda smo, međutim, duhu okrenuli leđa i sa preteranim i neopravdanim žarom prihvatili sve ono materijalno. Ovaj novi način mišljenja koji nam je nametnuo svoje vođstvo, nije priznavao postojanje suštinskog zla u čoveku, niti je video bilo kakav viši cilj od dostizanja zemaljske sreće. On je modernu zapadnu civilizaciju postavio na opasan put obožavanja čoveka i njegovih materijalnih potreba. Sve izvan fizičke dobrobiti i akumulacije materijalnih dobara, sve druge ljudske potrebe i osobine suptilnije i više prirode, ostavljene su izvan fokusa države i društvenih sistema, kao da ljudski život nema nikakav viši smisao. To je otvorilo vrata zlu koje je u našim danima slobodno i stalno u pokretu. Puka sloboda ne rešava sve probleme ljudskog života nego čak dodaje brojne nove.
Ipak, u ranim demokratijama, kao što je američka bila u vreme svog nastanka, sva individualna ljudska prava bila su obezbeđena jer je čovek Božje stvorenje. To znači da je sloboda pojedincima data uslovno, podrazumevajući njegovu stalnu versku odgovornost. To je nasleđe prethodnih hiljadu godina. Dve stotine, ili pedeset godina unazad, u Americi bi bilo potpuno nezamislivo da se pojedincu obezbedi bezgranična sloboda samo da bi se zadovoljili njegovi instinkti ili kaprici. Vremenom, međutim, sva ovakva ograničenja odbačena su svuda na Zapadu. Došlo je do potpunog oslobađanja od moralnog nasledstva vekova hrišćanstva i njihovih ogromnih potencijala milosrđa i žrtvovanja. Državni sistemi postajali su sve više i potpuno materijalistički. Zapad je na kraju istinski sproveo ljudska prava, ponekad čak i preterano, ali je čovekovo osećanje odgovornosti pred Bogom i zajednicom postajalo sve bleđe i bleđe. Tokom poslednjih decenija legalistički sebični aspekt zapadnog pristupa i mišljenja dostigao je konačnu dimenziju i svet se našao u teškoj duhovnoj krizi i političkom ćorsokaku. Sva slavljena tehnološka dostignuća napretka, uključujući i osvajanje kosmosa, ne mogu iskupiti 20. vek od moralnog siromaštva koje niko nije mogao ni zamisliti pri kraju 19. stoleća.
ČOVEK SA VELIKIM „Č“ Kako je humanizam tokom svog razvoja postajao sve više materijalistički, načinio je sebe pristupačnijim za spekulacije i manipulacije socijalizma, a potom i komunizma. Toliko da je Karl Marks mogao reći da je „komunizam naturalizovani humanizam“.
Taj stav, ispada, nije potpuno besmislen. Isti kamenovi mogu se videti u temeljima obezduhovljenog humanizma i bilo koje vrste socijalizma – beskrajni materijalizam, sloboda od vere i verske odgovornosti koji pod komunističkim režimima dostižu nivo antireligijske diktature, koncentrisanja na društvene strukture sa naizgled naučnim pristupom. Ovo je tipično i za prosvetiteljstvo 18. veka i za marksizam. Nije slučajno da su svi komunistički zaveti i zakletve o Čoveku sa velikim „Č“, i njegovoj zemaljskoj sreći. Na prvi pogled to deluje kao odvratna paralela – postoje li zajedničke osobine u mišljenju i načinu života današnjeg Zapada i današnjeg Istoka? Ali takva je logika materijalističkog razvoja.
Međusobni odnos je takav da tok materijalizma koji je najdalje na levici uvek na kraju biva snažniji, privlačniji i pobedonosan, jer je dosledan. Humanizam bez svog hrišćanskog nasleđa ne može se odupreti takvoj konkurenciji. Posmatrali smo taj proces u proteklim vekovima i posebno u poslednjim decenijama na svetskoj razmeri dok situacija postaje sve dramatičnija. Liberalizam je neizbežno zamenjen radikalizmom, radikalizmom koji se predaje socijalizmu, a socijalizam nikada nije mogao odoleti komunizmu. Komunistički režim na Istoku mogao je opstati i rasti zahvaljujući entuzijastičnoj podršci ogromnog broja zapadnih intelektualaca koji su s njima osećali srodnost i odbijali da vide zločine komunizma. A kada više nisu mogli da žmure, pokušali su da ih opravdaju. U našim istočnim zemljama komunizam je pretrpeo potpuni ideološki poraz. On je nula i manje od nule. Ali zapadni intelektualci i dalje na njega gledaju sa zanimanjem i saosećanjem, a to Zapadu strašno otežava odupiranje Istoku.
Ne proučavam ovde slučaj katastrofičnosti svetskog rata i promene koje bi on mogao doneti društvu. Sve dok se budimo pod suncem mira, moramo voditi svakodnevni život. Postoji, međutim, katastrofa koja se odvija svakodnevno već neko vreme. Govorim o nesreći obezduhovljene i nereligiozne humanističke svesti.
Takvoj svesti čovek je referenca u procenjivanju svega na Zemlji. Nesavršeni čovek koji nikada nije oslobođen gordosti, sebičluka, zavisti, sujete i desetine drugih mana. Sada doživljavamo posledice grešaka neprimećenih na početku puta. Na putu od renesanse do naših dana obogatili smo svoje iskustvo, ali smo izgubili svest o Sveobuhvatnom Vrhovnom Biću koje je obuzdavalo naše strasti i našu neodgovornost. Previše smo nade uložili u političke i društvene reforme samo da bismo otkrili da smo ostali uskraćeni za svoj najdragoceniji posed – svoj duhovni život. Na Istoku uništili su ga dela i mahinacije vladajuće partije. Na Zapadu guše ga komercijalni interesi. To je stvarna kriza. Podela u svetu je manje strašna. Podela u svetu je manje strašna od sličnosti bolesti koje pogađaju njegove glavne delove.
Ako je humanizam bio u pravu kada je proglasio da je čovek rođen samo da bi bio srećan, on ne bi bio rođen da umre. Pošto je ljudsko telo osuđeno na smrt, njegov zadatak na Zemlji očito mora biti duhovnije prirode. To ne može biti neobuzdano uživanje u svakodnevnom životu. To ne može biti potraga za najboljim načinima za sticanje materijalnih dobara i potom za najveselijim uživanjem u njima. To mora biti ispunjavanje stalnih, ozbiljnih dužnosti kako bi nečiji životni put mogao postati iskustvo moralnog razvoja, kako bi se na kraju života bilo bolji čovek nego na početku. Neophodno je pogledati sveopštu paletu ljudskih vrednosti. Njena sadašnja netačnost je zaprepašćujuća. Nije moguće procenu predsednikovih dostignuća svesti na pitanje koliko novca se zarađuje ili koliko je dostupno gorivo. Samo dobrovoljno, duhovno samoobuzdavanje može čoveka izdići iznad svetskog materijalističkog toka.
Vezivati se za današnje okoštale formule prosvetiteljstva predstavljalo bi religiju. Društveni dogmatizam nas ostavlja potpuno bespomoćnim spram sudova našeg vremena. Čak i ako budemo pošteđeni ratnih razaranja, naši životi moraće da se promene ako želimo da život spasimo od samouništenja. Ne možemo izbeći preispitivanje osnovnih definicija ljudskog života i društva. Da li je istina da je čovek iznad svega? Ima li Vrhovnog Duha iznad njega? Da li je tačno da ljudski život i društvene aktivnosti moraju biti određeni pre svega materijalnim rastom? Da li je dopustivo uzdizati takav rast na štetu našeg duhovnog integriteta?
Ako svet nije došao do svog kraja, približio se značajnom zaokretu u istoriji koji ima istu važnost kao i zaokret od srednjeg veka ka renesansi. Od nas će zahtevati duhovni uspon. Moraćemo da se uzdignemo na novu visinu vizije, na nov nivo života u kojem naša fizička priroda neće biti prokleta kao u srednjem veku, ali, što je još važnije, naše duhovno biće neće biti izgaženo kao u modernoj eri.
Taj uspon biće sličan penjanju na nov antropološki nivo. Niko na Zemlji nema drugog puta nego naviše.

Kraj

S engleskog preveo: Filip Rodić