PIRS LEJN – Nisam odoleo Mokranjcu

Dvadeset godina od hrabrog podviga pijanista Pirs Lejn, prvi vitez Fondacije „Laza Kostić“ u Londonu, ponovo sa Srbima

U jeku obeležavanja 20 godina od NATO agresije na SR Jugoslaviju u Beogradu se, kao član žirija na 49. takmičenju Muzičke omladine, obreo istaknuti australijsko-britanski pijanista Pirs Lejn. Bio bi on samo još jedan ugledni predstavnik svetske pijanističke scene, pozvan da presudi koji od 26 prijavljenih mladih umetnika iz raznih krajeva sveta treba da osvoji novčanu nagradu i nagradne koncerte, da ga za našu zemlju i srpsku kulturu ne veže događaj koji valja pomenuti povodom aktuelne godišnjice, kako ga mi u Srbiji ne bismo zaboravili. Bio je to povod za naš kraći razgovor sa Lejnom.

Pre 20 godina, u novembru 1999, kada je Srbija preživela brutalno bombardovanje od strane NATO-a, vi ste u najprestižnijoj koncertnoj sali Engleske, londonskom Vigmor holu, izveli britansku premijeru seta etida Vasilija Mokranjca. Otkud vaš interes za srpskog kompozitora?
Da, ta za vas nemila godišnjica u meni budi i neka lepa sećanja na vreme kada sam u četrdeset i prvoj godini bio u najvećem stvaralačkom i ambicioznom naponu, ujedno i profesor na Kraljevskoj akademiji u Londonu. Slučaj je hteo da mi dugogodišnja prijateljica i koleginica, sada Marina Milić Radović, koja je u Londonu 1991. osnovala Fondaciju „Laza Kostić“ kako bi promovisala srpsku kulturu i umetnost, pokaže note Mokranjčevih etida, i izloži svoju ideju o koncertu u Vigmor holu. Bio sam opčinjen onim što sam otkrio. Mokranjac ima istinski zvuk, iskrenost i neverovatnu dubinu. Nisam mogao da mu odolim.
U trenutku kada je sve srpsko u Londonu i celom svetu bilo omraženo, odlučujete da Englezima približite muziku Mokranjca…
Odlučio sam da prihvatim izazov. Fondacija je uz mene angažovala vrhunski tim stručnjaka – glumca Timotija Vesta, koji je te večeri izveo Kostićevu Santa Maria della Salute na engleskom jeziku, i Brusa Morisona, koji je pretkoncertnim predavanjem ljubiteljima autentične muzike približio nepoznatog Mokranjca i njegovo delo.
Ideja Fondacije koja je stajala iza celog događaja je bila da u najtežem trenutku za srpski narod muzika Mokranjca u tananom, ali i moćnom izvođenju otkravi srca i izoštri sluh Britanaca, nudeći im drugačiju muziku od one kojom su tih meseci neprestano bili „bombardovani“. Učinili ste to uprkos dobronamernim savetima prijatelja da treba da mislite o svojoj karijeri.
Nekoliko prijatelja i kolega mi je zaista savetovalo da preispitam svoju odluku koja je u tom trenutku mogla značiti gubitak određenog dela publike, sigurno veće od one za koju sam svirao, izazivanje negativnih emocija kolega, organizatora koncerata pa i zaposlenih na Kraljevskoj akademiji. Ipak, nisam se obazirao na savete, uveren da sam doneo vrednosno najispravniju umetničku odluku. I nedelju dana pred koncert oglasio sam se u magazinu What’s On in London, objašnjavajući zašto se zalažem za muziku Mokranjca. Urednici su pustili fotografiju sa mojim nasmejanim likom preko cele jedne strane.
Izvođenjem Mokranjca u Londonu učinili ste istinski umetnički podvig, a pre svega ljudski. Da li je to bio događaj kojim ste se približili Srbima?
Bombe nepravde i predrasuda su svuda oko nas, pa se mogu naći i u muzičkom svetu. Ne znam koliko sam se izvođenjem Mokranjca približio Srbima, i oni meni, ali je istina da sam povodom stogodišnjice od upokojenja Laze Kostića došao u Novi Sad i Beograd. Bilo je to 2010. kada mi je nakon beogradskog koncerta na sceni Kolarčeve zadužbine uručena medalja viteza Fondacije što je zvaničan podatak u mojoj biografiji. Kako je te godine bila i 200. godišnjica od rođenja Frederika Šopena, koncert je bio postavljen od strane Fondacije „Laza Kostić“ i ambasade Poljske, tako da sam naizmenično svirao Šopenove balade i Mokranjčeve etide. Na sopstveno oduševljenje pronašao sam čak i logičnu harmonsku vezu koja je omogućila da jednočasovno muziciranje bez pauze prodiše novim duhom i svežinom.
Šta veza sa Srbijom i srpskom kulturom koju ste ostvarili preko Fondacije „Laza Kostić“ u budućnosti može da da svetskoj kulturi kao univerzalnoj vrednosti?
Moji prijatelji iz Fondacije „Laza Kostić“ uvek imaju neobične i interesantne ideje. Kako tridesetogodišnjica osnivanja londonske Fondacije pada 2021, u godini kada je Novi Sad proglašen evropskim gradom kulture, predložili su mi jedan sasvim naročiti spoj. Pre svega koncerte u Londonu i Stratfordu sa sopranom Radoslavom Vorgić Žuržovan. A onda i neobičan projekat s kojim sam se upoznao dok smo šetali Kalemegdanom. Kod Lazinog spomenika dobio sam na poklon neverovatnu svesku sa ukrštenim portretima Laze Kostića i Viljema Šekspira, uz objašnjenje šta je sve Laza Kostić učinio za ustanovljenje kulta Šekspira u Srbiji. Interesantno je da je on prvi koji je uveo jampsku strofu u srpski jezik. Sve je to meni posebno zanimljivo, i pitam se da li je srpski jezik prirodno naklonjen jambu ili je to Kostićev izum – da piše jambom zbog Šekspira. Iznenadio sam se kada sam čuo da je „pčela Šekspirova opsesivna metafora“, i da su stručnjaci iz Fondacije pronašli i zamislili da cela tridesetogodišnjica bude uokvirena vezom Šekspira i pčele, meda, saća, žaoke i košnice. Nisam dosad čuo da se neko time bavio. Tim povodom Marina mi je pružila i predivno dizajniran „Šekspir med“ kao suvenir Srbije, koji sam dobio i 2010. godine kada sam prvi put došao u Srbiju.
Fondacija vam je ponudila i saradnju povodom Međunarodnog takmičenja pijanista u Sidneju 2021. godine. Verujem da vam se ideja dopala.
To je i više od dopadanja. Fondacija je, zapravo, ponudila nagradu za jednog od finalista takmičenja u Sidneju 2021. To znači da bi finalista po mom izboru održao tri koncerta u Srbiji: u Beogradu, Novom Sadu i još jednom, trećem gradu (dvoumimo se između Kragujevca, Niša, Valjeva ili Novog Pazara koji, kako čujem, odnedavno ima klavir). Ova saradnja između Fondacije „Laza Kostić“ i pijanističkog takmičenja u Sidneju može biti dragocena, jer bi mogla da privuče i publiku srpskih korena koja živi u Australiji.

UMETNIČKA BIOGRAFIJA

Pirs Lejn (1958), australijski pijanista rođen u Velikoj Britaniji, nastupao je u 40 zemalja sveta. U svom solističkom, kamernom i koncertnom repertoaru ima čak 106 koncerata i stalno dobija nove komade savremenih autora posebno pisanih za njega, prema kojima ima afinitet. U poslednjih 40 sezona imao je bar jedan solistički ili kamerni koncert u čuvenom Vigmor holu, a dosada je pet puta nastupao u Albert holu. Snimio je više od 60 diskova, među kojima izdvajamo Memorijalni disk sa snimkom Sedam etida Vasilija Mokranjca u izdanju Fondacije „Laza Kostić“, povodom 100-godišnjice upokojenja velikog pesnika posle čega je ciklus snimljen kao reprezentativni disk rada Fondacije čija je misija promovisanje srpske kulture i umetnosti u svetu. Etide je svirao na Njuport festivalu, ali je dve posebno zavoleo i znao da ih izvede na bis na koncertima po raznim kontinentima: Etidu u e-molu br. 2 i u be-molu br. 4.

NOVINE KOJE DRUGI KOPIRAJU

Dok priča o tome kako je uživao na koncertima mladih na Kolarcu, Lejn kaže da je kao predsednik Klavirskog takmičenja u Sidneju od 2016. godine uveo mnoge novine. Do njih je došao sam, a sada ih usvajaju i na drugim takmičenjima. Jedna od njih je da svaki takmičar svira dve preliminarne etape, odnosno dobije dve šanse. Novina je i da pre svakog bloka najtalentovanija deca Australije (Australian Showcase) sviraju i dobiju priliku da ih čuju publika i internacionalni žiri. Takođe je uveo običaj da na otvaranju takmičenja svi aktivni pijanisti, članovi žirija, predstave sebe desetominutnom tačkom. Već je ustaljena praksa da takmičari sviraju kompozitora zemlje u kojoj se nadmeću. Lejn je doneo pravilo da svako svira ono što mu se najviše sviđa – bila to minijatura od dva minuta ili sonata od 20. Neverovatne stvari su se desile prošlog puta. Jedan ruski takmičar je preko interneta pronašao delo Pitera Skaltorpa, napisano 1945. za koje niko u Australiji nije ni znao da postoji. buy viagra online do zarplatы zaйm ličnый kabinetbesprocentnый zaйm na 3 mesяcazaйm na kartu 100000