NATO: Infuzija za isluženog veterana

Inhibirajući strah svet je počeo da prevazilazi upravo 1999. Ako su gotovo čitavu deceniju iscrpljivani Srbi izdržali 78 dana, cenu eventualne kopnene agresije podigli do neprihvatljivosti i dali primer da je otpor moguć, šta bi tek bilo da SAD i njihovi severnoatlantski vazali krenu na Rusiju, Kinu, Iran?

Emeritus! Danas se ovaj pojam koristi mahom za ugledne univerzitetske profesore na kraju karijere, a koji ostaju u nastavi, iako bi trebalo da budu u penziji. U starom Rimu tako su označavali zaslužne ratnike posle završetka vojne službe. Da li je današnji „globalni legionar“ – NATO – već postao isluženi veteran? Početkom aprila 2019. ušao je u osmu deceniju života, a i dalje pokušava da o(p)stane na bojnom polju. Diči se iskustvom stečenim u vreme Hladnog rata, slovi za uspešnog izvođača unipolarnih radova i stalno pronalazi sebi posao intervenišući protiv zemalja proglašenih za „osovinu zla“. Sugeriše kako je neophodan u neohladnoratovskom sučeljavanju Zapada s Rusijom, preporučujući se i kao jedini efikasan zaštitnik bespomoćne Evrope od nadolazeće Kine. Svoju vitalnost želi da manifestuje ne prekidajući širenje prema istoku i najavljuje uključenje zakavkaske Gruzije (Stoltenberg), u „mekom trbuhu“ Rusije. Istovremeno, obznanjuje i da je na tragu „eliksira mladosti“ u svom južnoameričkom „unutrašnjem dvorištu“, računajući na Brazil (Tramp).

ČEMU NATO, TAJ RUDIMENT HLADNOG RATA? Infuzija može NATO ne samo da održi u životu nego i da ga još izvesno vreme učini opasnim za globalne suparnike. Ali, suprotno očekivanjima, inhibirajući strah svet je počeo da prevazilazi upravo 1999. Ako su gotovo čitavu deceniju iscrpljivani Srbi izdražali 78 dana, cenu eventualne kopnene agresije podigli do neprihvatljivosti i dali primer da je otpor moguć, šta bi tek bilo da SAD i njihovi severnoatlantski vazali krenu na Rusiju, Kinu, Iran? Kredibilitet „Imperije“ dovode u pitanje i regionalni, čak i mali „varvari“. Pukotine unutar Alijanse su se umnožavale i uvećavale do granica samo formalnog članstva. Turski „sultan“, od pokušaja gulenističkog puča, otvoreno pokazuje da će podići „južno sidro NATO-a“. Jeretička nabavka ruskih S-400, a ne američkih sistema, samo je jedan pokazatelj da u vremenu koje dolazi geopolitički preobraćenici neće biti retkost. Većini evropskih članica na pamet ne pada da plaćaju zahtevanu članarinu. Zašto bi, kada ruske opasnosti nema, ali ima ruskog gasa i tržišta. Čime to Rusija ugrožava Portugaliju i Španiju? Preti li rusko oružje Italiji i Luksemburgu? Zar Nemačka bojazan ispoljava Severnim tokom 1 i 2? Samo još u Ramsfeldovoj „novoj“ Evropi može da prođe anglosaksonska priča o „ruskoj opasnosti“.

SAD I EVROPSKI VAZALI Ulazi li NATO, redefinisan, u novu razvojnu fazu ili je na neminovnoj nizbrdici? Još neko vreme ostaće njegova uloga instrumenta za što duže očuvanje atlantističkog, talasokratskog unipolarizma, tj. Pax Americana kao drugog imena za globalizam. I dalje će biti „tvrdi“ činilac moći za nametanje svetu tzv. zapadnih vrednosti i širenje Zapadne civilizacije, prvenstveno na račun Pravoslavne. Služiće kao oruđe intervencionizma, naročito u islamskom svetu kako bi ga zadržao u statusu objekta, a ne subjekta svetske geopolitike. Njegov predvodnik od evroazijskih sila – Rusije i Kine – eksplicitno zahteva „nemešanje u zapadnu hemisferu“, odjednom se setivši Monroove doktrine. Prema evropskim saveznicima odnosiće se asimetrično: na jedan način, s Velikom Britanijom, koja izlazi iz EU, ali ostaje u NATO-u, sa obnovljenom ulogom „prirodnog američkog nosača aviona uz zapadnu obalu Evroazije“; na drugi način, sa „starom“ Evropom, gde će se sve otvorenije postavljati pitanje finansiranja, angažovanja u operacijama i samog članstva, te jačati NATO skepticizam; na treći način, s postkomunističkim članicama, među kojima će rasti indukovana rusofobija i sinofobija, jačati NATO entuzijazam u režiji instalirane elite i do izražaja doći baražna uloga „Inicijative tri mora“ s temenima u Poljskoj, Hrvatskoj i Rumuniji.

BALKANSKA NATO MISIJA Važnu injekciju vitalnosti NATO očekuje na Balkanu tako što će sukcesivno obuhvatiti čitav njegov prostor. Vođen ključnim interesom – da spreči ruski „maligni uticaj“ u nepokrivenoj pozadini, i lukavu, ali ništa manje opasnu kinesku „ofanzivu šarma“ – već je gotovo izvršio dva geopolitička naloga. Jedan cilj jeste da kontroliše obale i priobalja ivičnih balkanskih mora. Ranijim članstvom Grčke i Turske, potom širenjem 2004. na Sloveniju, Rumuniju i Bugarsku, te prijemom 2009. Hrvatske i Albanije, a 2017. i Crne Gore, atlantističko, talasokratsko zatvaranje Balkana je obavljeno (ostao je još mali neumski panhandle BiH). Drugi zadatak, da se infiltrira u „srce“ Balkana, takođe je praktično ostvario. Uklinjavanje je izvršeno vektorom od Egejske akvatorije, vardarskim pravcem, do kosovsko-metohijskog dela Srbije, baze „Bondstil“ i prištinskog aerodroma Slatina (sada pod militantno simboličnim imenom „Adem Jašari“). Isto je postigao i od Otrantskih vrata i albanske obale Jadrana, drimskim pravcem, do Prištine (sada u vidu auto-puta Drač–Priština(–Niš?), pod kvazipacifistički simboličnim nazivom „Ibrahim Rugova“).
Međutim, ostao je „nezavršen posao na Balkanu“, kako često podvlače vašingtonski i briselski zvaničnici. Srpski činilac, iako propagandno anatemisan, vojnoekonomski oslabljen, teritorijalno redukovan i geopolitički okružen, zasad nastavlja da pruža otpor na dva dela istog fronta – neće da prizna tzv. kosovsku nezavisnost, niti da uđe u NATO. Ta balkanska međa predstavlja razdelnu liniju od koje „virus odbijanja“ počinje da se širi svetom i napada „imunitet lojalnosti“.