Muke odlaska i nevolje ostanka

Da li pred Velikom Britanijom stoji gotovo nezamisliv izbor da Evropsku uniju napusti uz savez sa „crnim đavolom“ – opozicionim laburistima – ili pak da se pomiri s rešenjem napuštanja bez ikakvog dogovora

Britanska vlada pripremila je nacrt plana i program angažovanja 1.300 dodatnih službenika koji treba da, kada se uskoro ukaže potreba, stupe u akciju „spasavanja mentalnog zdravlja stanovnika“ (ankete pokazuju da 64 posto Britanaca oseća uznemirenost zbog bregzita, a što negativno deluje na njihovo mentalno zdravlje – od čega su žene u većini, dok je 83 odsto sito vesti o bregzitu) kada se iscrpe svi pokušaji sa EU o sporazumnom razlazu i London zalupi vrata.

NEVERSTVO EVROPSKOJ IDEJI Trenutna drama kako otići iz Evropske unije i kako to izvesti sa što manje troška u vremenu, novcu i nervima, toliko je već „ante portas“ da je vlada Ujedinjenog Kraljevstva morala da žurno angažuje više od dve hiljade specijalno obučenih činovnika za raznorazna pitanja od bezbednosti za hranu i vodu do „strategije smeća“ na Ostrvu. Poseban departman u Vajtholu dobio je zadatak da se bavi ovim delom posla koji će, predviđa se, iskrsnuti kada London, u natezanju s Briselom, potroši strpljenje i zaključi da sa Evropskom unijom nema nade u sporazumni raskid, i ode bez dogovora.
Ujedinjeno Kraljevstvo trebalo je da napusti EU 12. aprila. Plan predsednice vlade o dogovornom britanskom povlačenju već je overen u parlamentu, a Tereza Mej je uputila pismo predsedniku Evropskog saveta Donaldu Tusku u kom traži pomeranje datuma britanskog odlaska do (najdalje) kraja juna – roka koji je prethodno bio označen kao poslednji dan članstva Britanije u zajednici. Na ovu molbu Mejove iz Brisela nije stigao (uobičajen) negativan odgovor: dobila je, istina, pristanak na kraće odlaganje (do 12. aprila). Do tada je, stoji u poruci, Ujedinjeno Kraljevstvo obavezno da izvesti Brisel da li će Britanija učestvovati na sledećim evropskim parlamentarnim izborima zakazanim za 22. maj.
Deo dogovora Britanije sa Evropskom unijom koji je dosad usaglašen definiše uslove britanskog odlaska, ali malo šta kaže o budućim odnosima Londona i Brisela, posle razvoda. Istina, sporazum govori o tome koliko će Britanija platiti svoje neverstvo „evropskoj ideji“, ali ne daje precizniju sliku o budućim odnosima dve dosadašnje članice Unije. Ugovor, zatim, šire govori o „prelaznom periodu“ i „pravima građana“ sa obe strane Lamanša, posle bregzita. Poseban deo ugovora posvećen je aranžmanu koji nosi naslov „bekstop“ – sporazum koji saopštava da posle razlaza neće biti „tvrde granice“ između Severne Irske (članice UK) i Republike Irske, čak i ako ne bude sporazuma između ova dva dela dosadašnje Kraljevine.

NACIONALNI ULTIMATUM U pregovaranju posebna „avet“ je bila realna mogućnost da se dve strane raziđu bez međusobnog dogovora. To znači da bi, u tom slučaju, Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije naprosto otišlo iz Evropske unije bez ikakvog dogovora i potražilo rešenje u trgovinskim i drugim separatnim aranžmanima sa stranama i organizacijama kakva je, na primer, Svetska trgovinska organizacija.
Tereza Mej je u dosadašnjim pregovorima s Briselom jedino usaglasila razlaz. Dalje od ovoga malo je šta dogovoreno. Ostaje kako da se razlaz izvede; koliko će bregzit koštati; kako da se usaglasi „tranzicioni period“; kakav će biti status građana koji se u času raskida zateknu na „krivim“ stranama podele… I nimalo manje važno, kako da u Predstavničkom domu parlamenta Tereza Mej dobije pristanak sukobljenih partija – njenih konzervativaca i Korbinovih laburista – za jedinstven i dogovorni stav o izlasku iz EU.
Dve najveće partije u Britaniji – konzervativci i laburisti – trenutno se slažu samo u dve tačke: a) svaki ugovor mora da garantuje zaštitu radnih mesta u zemlji, i b) ugovor mora da garantuje slobodno kretanje građana po celoj teritoriji sadašnjeg Ujedinjenog Kraljevstva. Sporazum o ove dve tačke nadilazi partijske interese i iskazuje se kao nacionalni ultimatum. Ovo znači da vlada mora da na svojoj strani ima većinu, jer je to nacionalni interes, ali i ispunjenje naloga narodnog referenduma na kome je odlučeno da Ujedinjeno Kraljevstvo napusti Evropsku uniju.

TEŠKA ODLUKA Veći deo ovog kompleksnog posla privodi se kraju, ali teži deo ostaje. U jednom od nedavnih istupa predsednica vlade Tereza Mej, više žaleći se nego obaveštavajući javnost, kaže da je, što se tiče izvršenja narodnog opredeljenja o napuštanju EU, učinila sve što je mogla da bi dobila pristanak svojih konzervativaca i (opozicione) Demokratske partije unionista u Severnoj Irskoj, kako bi je podržali u dogovoru o raskidu koji je usaglasila s Briselom. Pri tome kaže da referendum na kome su se Britanci odlučili da odu iz EU nije bio partijska afera nego izraz volje većine Britanaca (bez obzira na stranačku pripadnost).
U gotovo emocionalnom obraćanju sugrađanima, Mejova podseća da referendum o napuštanju Unije nije bio nadmetanje između partija i da stanovništvo Britanije očekuje od političara da zajednički rade „u nacionalnom interesu“. Njeno mišljenje je da je postizanje većine u parlamentu za odlazak iz Evropske unije jedini način da se izvrši volja narodnog referenduma.
I da ne bi ostavila nikakvu nedoumicu, predsednica vlade kaže da je jedini put da se Britanija ratosilja Evropske unije jedinstvo parlamentarnih partija i poslanika, kao i podržavanje njenog projekta po kome bi London i Brisel uspeli da se miroljubivo raziđu. Ako toga ne bude, preostaje joj, kako je sama izjavila, „teška odluka“ da se za podršku obrati „domaćem neprijatelju“ – laburističkoj partiji. Znači, predstoji joj težak, gotovo nezamisliv izbor da EU napusti uz savez sa „crnim đavolom“ – opozicionim laburistima – ili pak da se pomiri s rešenjem napuštanja Evropske unije bez ikakvog dogovora.
Ili da digne ruke od ideje razlaza.