Marko Daković – lik za sva vremena

Objavljujemo besedu Matije Bećkovića prilikom uručenja ordena Marko Daković 29. marta 2019. godine; Zbog čega Ni ovakvog skupa ni ovakve svečanosti ni ovakvog ordena do danas nije bilo!

Prisustvujemo gotovo nestvarnom događaju i učestvujemo u neuporedivom doživljaju u kojem se mešaju snovi i realnost, smeh i suze.
Hvala svima koji su imali snage za ovakav poduhvat i hrabrosti da dođu u Beograd, a znaju da se moraju vratiti u Crnu Goru.
I da nekima od nas nije zabranjeno da dođemo vama, pravo je da vi dođete nama – manje vas je tamo nego ovamo.
Ne znam ko me je više uvažio, braća koja su me je prognala ili braća koja su me odlikovala. Ni koji sam od ta dva ordena manje zaslužio, a voleo bih da jesam. A znam da ga je zaslužio lik Marka Dakovića i nadam se da će se jednog dana tako zvati srpska legija časti.
Marko Daković je bio novi Marko Miljanov. Obojica su iz Crne Gore progonjeni, a Daković je i suđen u odsustvu i klevetan do današnjeg dana.
Učio je gimnaziju i Pravni fakultet završio u Beogradu, gde je i Marko Miljanov ugledao svoje Primjere čojstva i junaštva.
Legendarni vođa mlade Crne Gore, nepredati borac u vreme kapitulacije. karlštatski sužanj u doba okupacije, duša sjedinjena sa Srbijom, nezavisni poslanik u Skupštini Kraljevine Jugoslavije. Izgleda da je kralj Aleksandar bio bolećiviji prema svom đedu kralju Nikoli nego Marko Daković prema svom progonitelju. U skupštini je postavio pitanje da li se kralj Aleksandar tajno sastao u Italiji sa kraljem Nikolom, koji je njega i njegove saborce godinama progonio, osuđivao na teške robije a neke i streljao. Kralj je odgovorio da bi poslanik Daković mogao imati prečeg posla nego da kontroliše s kim se kralj sastaje. Na to je Marko Daković podneo ostavku, povukao se iz političkog života i vratio u Podgoricu i radio kao advokat. Zbog ogromnog moralnog ugleda izabran je za ministra bez portfelja u vladu 27. marta. Na putu za London, u ove dane 1941. godine, poginuo je u avionu koji se srušio iznad Grčke. Mada mu je sva imovina bio štap s kojim je ušao u avion, klevetnici su lansirali priču da su u avionu bile zlatne poluge koje su ga ubile. Tako je blaćen ovaj čistunac i mada je bio član antifašističke vlade čija je deviza bila „bolje grob nego rob“ i poginuo pre nego što je rat počeo, slovio je kao srebroljubac, neprijatelj i izdajnik.
Ja se u Crnoj Gori nisam rodio niti ikad bio dobrodošao. Ali ako me to nije pomelo u šestoj, neće ni u osamdesetoj godini života. Nekad je sve to imalo i neku težinu, a sad kojim god blatom da nekoga blate, kao da ga pozlaćuju. Više niko ništa ne uzima ozbiljno, kamoli sitnici što su ovih dana trojici najuglednijih profesora Beogradskog univerziteta i jednom pesniku i formalno zabranili ulazak u Crnu Goru. Ko bi se čudio da sutra kažu da to nije istina, a da sve što su ovih godina uveli u školske programe, ozakonili i obnarodovali – nisu mislili ozbiljno.
S druge strane svi znamo da bih nekom dosetkom mogao da se provučem i kroz neku rupu ubauljam u Crnu Goru. Brana Petrović je davno pisao kako sam se dosetio i preko Bara došao u Crnu Goru preobučen u Šiptara i kako su me danima gostili i nosili na rukama do Rovaca, a otkrili prevaru tek kad sam otišao.
Ali koliko god da su me često isterivali iz njine Crne Gore, iz moje – nisu mogli nikad. Živeo sam u njoj daleko od nje, a bez te fizičke razdaljine ne bi bilo ni nje, kao velike inspiracije, ni mene ni moje poezije. Srpski narod sam davno zamislio i nema te sile koja bi me nagnala da se odreknem te zamisli – bez obzira kome je dopao u ruke i ko odlučuje o njegovoj sudbini. Na svoj narod gledao sam jednim okom i tako video samo ono što je u njemu veliko, plemenito i večno. Za to je dovoljno jedno oko, a drugo bi već unosilo sumnju.
Praštao sam teže uvrede i presude pa ću i ovu najnoviju. Da li ću sleteti u Podgoricu i Tivat ništa u poređenju sa onim čega su lišeni oni koji tamo žive.
Srbi u Crnoj Gori okajavaju svoju narodnost, svoje ime, svoj jezik, svoje pismo, svoju veru, svoje svetinje, svoju istoriju i geografiju, svoje ideje i ideale, svoje svece, pesnike, heroje i mučenike. Nije čudo što svoj krst najviše okajava Srpska pravoslavna crkva i Lovćenski tajnovidac, njen najslavniji vladika i najveći pesnik srpskog jezika. To okajavanje uzima tolikog maha da se često pitam koliko jedan narod treba da bude mrtav da bi sve to podnosio.
Oni koji nisu Srbi ne libe se da poništavaju istorijske odluke srpskog naroda. To je nebivali slučaj u istoriji da neki narod poništava odluke naroda kojem ne pripada. Na sve to srpski narod odgovara svojim ćutanjem.
Namnožili su se oni koji Srbe ne vole, ali vole najlepše lokacije u Beogradu. Imaju širok izbor, ali im ni Njujork nije tako zanimljiv kao ovaj tuđinski, ksenofobični i neprijateljski grad. U vreme kad se mnogi pitaju da li ćemo opstati, bez ideje šta će biti sa nama, otvoreni za sve teorije, u vreme trijumfa ljudskih prava dospeli smo u situaciju da nemamo pravo na svoje mišljenje. Tek kad su sve prodali, pitaju zbog čega i čekaju da kupac kaže šta će mu to što je kupio. Tako je nastao novi nacionalni program čiji je radni naslov: Kako se odreći svega ni zbog čega.
Najlakše i najčešće smo prodavali jedni druge. Na putu da se poništimo do kraja stekli smo ugled najprodavanijih duša.
Stiglo se do apsurda. Krajnje je vreme da se odustane od nasrtanja na bermudski trougao i shvati da je i najnoviji poduhvat preperjavanja propao.
Nijedna duša te se nije odrekla grafit je posvećen Kosovu, a podjednako se odnosi i na Crnu Goru. Blago nama kakav problem imamo i kakvu bitku bijemo. Bitku koju su naši preci više puta dobili pa je ni mi ne možemo izgubiti, ako ne zaboravimo istinu, čojstvo i junaštvo Marka Miljanova, Marka Dakovića i tolikih drugih orijentira i svetlih likova iz našeg nacionalnog i duhovnog Panteona pregrnutih nepravednim presudama, klevetama, ćutanjem i zaboravom.
Hvala vama koje ste me nezasluženo odlikovali i vama koji ste doputovali i vama koji ste ih dočekali i svima koji ste me saslušali.