Komičar, „sultan s Bosfora“ i kancelarka

Novi čin drame i afere koja je svojevremeno uskovitlala političke strasti u Nemačkoj: Komičar Jan Bemerman presavio tabak i tužio kancelarku Angelu Merkel što je, umesto da ga zaštiti, štiteći time umetničke slobode, „servirala na tacni“ turskom predsedniku ocenom da je njegova satirična pesmica o Erdoganu bila „svesno, namerno vređanje“

Samo jedan, jedini put kancelarka Angela Merkel priznala je izričito sopstvenu grešku, konstatovao je najuticajniji nemački dnevnik „Frankfurter algemajne cajtung“. Strogo (samo)kontrolisana i promišljena, priznala je, naime, da je ishitreno i (politički) nepromišljeno, pre nešto više od dve godine, „servirala na tacni“ turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu nemačkog komičara i televizijskog moderatora Jana Bemermana.
Gotovo snishodljivo i izvinjavajuće, saglasila se, u telefonskom razgovoru, s turskim predsednikom, da je Bemermanova satirična pesmica o Erdoganu, „izrecitovana“ u njegovoj šou-emisiji na drugom programu nemačke javne televizije (ZDF) 31. marta 2016, neprilična i „svesno, namerno uvredljiva“.
Stekao se utisak, konstatovao je „Vestfalen blat“ (iz Bilefelda), da kancelarka „šalje svog zemljaka pod nož“ kako bi udovoljila „Sultanu s Bosfora“, radi spasavanja (teško sklopljenog) sporazuma o izbeglicama.

[restrict]

Politički eksplozivna afera

Time je afera koja je imala međudržavnu dimenziju – zaoštravanje ionako delikatnih nemačko-turskih odnosa – poprimila unutrašnju dramatiku i političku eksplozivnost: medijska, politička i stručna javnost uzela je „na nišan“ kancelarku tvrdeći da je „odstrelom“ nemačkog komičara „udarila“ ne samo na nacionalni ponos nego i, što je još teže i neprihvatljivije, prekršila ustavno obavezujuću neutralnost (nemešanje) vlasti (vlade) kad je reč o slobodi mišljenja i umetničkim slobodama.
„Verovao sam“, rekao je u razgovoru s novinarima „Cajta“ povređeni Bemerman, „kako je zadatak politike da brine o neophodnim slobodama, kako bi šaljivčine kao ja mogle da u miru i brižljivo obavljaju svoj posao.“ To uverenje (mu) je uzdrmano. Razočarao se u Merkelovu koja ga je, iseckanog, „servirala despotu uz čaj“.
Kancelarka je ubrzo uvidela da je prenaglila, pa je mesec dana kasnije, krajem aprila 2016, priznala da je „pogrešila“. To, očigledno, nije zadovoljilo deo javnosti, i što je, u ovom slučaju, i za našu priču najbitnije, samog Bemermana. Komičar je, ne šaleći se, presavio tabak i – tužio kancelarku sudu!

Posledice „uvredljive pesme“

U tome ga je, očigledno, okuražila činjenica da je državno tužilaštvo u Majncu obustavilo postupak protiv njega, zbog „uvredljive pesme“ na račun turskog predsednika. U kasnim večernjim satima, i u ne baš preterano gledanoj emisiji „Magazin Rojal“ („slavu“ je stekao, kako to obično biva, tek po izbijanju afere, o kojoj je, svojevremeno, pisao i „Pečat“) pokušao je da objasni gledaocima razliku između (dopustive) satire i (nedopustivog) vređanja, upravo na primeru pesme o Erdoganu : uz opasku „ovo nije satira“ i „ovo se ne sme“, izgovorio je stihove koji su zvučali uvredljivo – uz dosta psovki „opremljenih“ slikama pedofilije i zoofilije.
Turski predsednik je, povređen i gnevan, promptno i gotovo ultimativno, zatražio da Nemačka pokrene krivični postupak protiv Bemermana. „Sultanovi“ advokati pozivali su se na jedan paragraf iz nemačkog krivičnog zakonika (paragraf 103, o čijoj kratkom istoriji nešto kasnije) koji je štitio strane državnike. Vlada u Berlinu je, nevoljno, bila prinuđena da uključi „zeleno svetlo“.

Medijski aplauzi tužilaštvu

Slučaj je tako stigao do državnog tužilaštva u Majncu. Ono je, posle pola godine, zaključilo da Bemerman nije „namerno želeo da uvredi Erdogana“ (time je, posredno, demantovalo kancelarku) već da pokaže granice slobode mišljenja i umetničkih sloboda. Postupak je oficijelno obustavljen, uz glasne medijske aplauze.
Sud u ovoj „lirici“, konstatovao je „Frankfurter algemajne cajtung“, „ne nalazi uvredu“. Minhenski „Zidojče cajtung“ je primetio da obustavljanje postupka ne znači da je Bemerman svojom pesmom sročio lepo umetničko delo (pesma je ispisala istoriju, zaključio je jedan nemački novinar, ali neće ući u istoriju umetnosti…), kao ni to da Erdogan sme slobodno da se vređa, to „samo znači da Bemerman neće biti kažnjen, što je ispravno“.
Iako je sporni paragraf, koji zabranjuje vređanje stranih državnika, još bio na snazi, krivično delo u ovom slučaju nije moglo da se dokaže: smejanje satiri, i kad je (veoma) gruba, ostaje dozvoljeno, zaključio je „Miteldojče cajtung“ (Hale), a već spomenuti „Vestfalen blat“ uskliknuo: tako funkcioniše pravna država. „Kelner štat ancajger“ (Keln) odluku iz Majnca označio je kao „otrežnjujuću“: bez obzira koliko se moćno osećao neki (strani) političar i državnik, ne može tek tako da drma po nemačkoj pravnoj državi.

Drama u više činova

Odlukom tužilaštva u Majncu okončan je samo jedan, dakako važan čin „drame Bemerman“. Ostala je u opticaju Erdoganova privatna tužba protiv njega, o kojoj je odlučivao sud u Hamburgu. Sada je na dnevnom redu Bemermanova tužba protiv vlade u Berlinu, odnosno kancelarke Angele Merkel.
Njegov advokat (Rajner Gojlen) upozorava da se, u ovom slučaju, ne radi (samo) o Bemermanovoj (privatnoj) ličnosti. U tužbi se konstatuje da je ondašnja kancelarkina izjava predstavljala napad na osnovna prava koja se tiču medijskih i umetničkih sloboda. I da je savezna vlada povredila obavezu neutralnosti (nemešanja u umetničke slobode) koju propisuje ustav. Kancelarka je uz to „legitimisala“ pretnje Erdoganovih pristalica u Nemačkoj Bemermanu i njegovoj familiji, zbog kojih je komičar stavljen pod policijsku zaštitu.
U tim pretnjama naročito se ističu (ratoborni) pripadnici bokserskog kluba „Osmani Germanija“, koji je, kao „isturena Erdoganova ruka“, prema tvrdnji nemačkih medija, na „viziru“ ovdašnjih službi bezbednosti. U tim tekstovima i emisijama otkriva se navodni cilj „boksera“: ućutkivanje kritičara turskog predsednika i – napadi na Kurde koji žive u Nemačkoj.

Pretnje „Osmana“

Javni televizijski servis ZDF objavio je svojevremeno video-snimak „Osmana“ s porukom: dolazimo da preuzmemo čitavu zemlju (Nemačku), mi smo muškarci koji ostaju na bojnom polju do poslednje kapi krvi. U filmu su se videli preteće naoružani borci čiji cilj je zastrašivanje grupacija i organizacija koje se protive Erdoganovoj politici.
U jednom tekstu „Dojče velea“ podseća se da su „Osmani“ bili vrlo aktivni („u prvim redovima“) tokom velikih demonstracija organizovanih („po direktnom dogovoru s turskim predsednikom“) u Berlinu u znak protesta protiv izglasavanja deklaracije u Bundestagu kojom je pogrom nad Jermenima (1915. godine) označen kao genocid.
Bokserski klub „Osmani“ osnovan je, inače, u maju 2015. godine. Ima, tvrde, više od dve hiljade (aktivnih) članova. Odevaju se i ponašaju slično rokerskim grupama poput „Anđela pakla“, iako ne voze motocikle. Formalno, njihov cilj je da se mladi ljudi, bavljenjem sportom, zaštite od poroka i kriminala. Međutim, njihove demonstrativne šetnje ulicama pojedinih nemačkih gradova, u kojima živi brojnija turska zajednica tumači se (ne samo u policiji) kao otvorena poruka, i pretnja, drugim organizacijama, pristalicama pokreta (Erdoganovog protivnika) Fetulaha Gulena i Kurdima. Sve učestalije postavljaju na internetu video-klipove i muzičke spotove svojih članova, repera. U njima momci u kožnim jaknama vitlaju sekirama i revolverima, kao u horor filmovima, iako oni tvrde da se radi (samo) o benignim „umetničkim inscenacijama“.

Paragraf iz Bizmarkovih vremena

Malerozni junak naše priče, komičar Bemerman to očigledno „čita“ drukčije. Suočen s pretnjama „Osmana“, koje policija nije shvatila nimalo šaljivo, morao je da napusti stan u Kelnu i preseli se na nepoznatu lokaciju. U tom, dobro čuvanom, skrovištu čeka rasplet sudskog spora s kancelarkom.
Vladini advokati veruju da je kancelarkino priznanje greške dovoljno i efikasno. Bemermanu i njegovim advokatima to kao garancija, očigledno, nije dovoljno. Upozoravaju da se kancelarkina konstatacija da je svesno i namerno išao na to da vređa turskog šefa države još „vrti“ na internetu.
Bemerman je u jednom, iako indirektno, uspeo: da ukloni sporni paragraf 103 iz krivičnog zakonika koji je, potencijalno, mogao da ga otera na robiju. Njegov slučaj je podstakao, naime, poslanike Bundestaga da ovaj paragraf označe posve arhaičnim i definitivno ga, bez ijednog glasa protiv, precrtaju.
Famozni paragraf se bazirao na propisu iz 1871. godine, iz Bizmarkovih vremena i vremena plemstva, propisu koji je zabranjivao, i kažnjavao, „vređanje veličanstva“. U sadašnji krivični zakonik ovo kažnjivo delo ušlo je „osavremenjeno“ i preformulisano: umesto zabrane „vređanja veličanstva“, uvedena je zabrana uvrede zvaničnih „predstavnika strane države“. Na taj član se pozvao u sudskom pohodu na nemačkog satiričara turski predsednik. Da je u tome uspeo, Bemermanu ne bi „ginula“ robija.

Glavobolje s diktatorima Pravni eksperti su, iako zakasnelo, i upravo povodom „afere Bemerman“, otkrili da taj famozni paragraf, koji je ovdašnjim sudovima zadavao i ranije glavobolje, nije u saglasnosti s važećim nemačkim Osnovnim zakonom (ustavom), koji, u trećem članu, konstatuje da su u demokratiji „svi jednaki pred zakonom“. Neki su, međutim, doskora bili više „jednaki“: za uvredu „običnog“ građanina sledila bi (uglavnom) novčana, ili blaga kazna, dok je za uvredu državnika sledila robija – do pet godina!
Što se sudija i sudova tiče, njima je zaista ovaj paragraf pričinjavao glavobolje u slučajevima kad su bivali prinuđeni da, i protiv sopstvenih ubeđenja, štite „diktatore“ nekadašnjeg iranskog šaha Reze Pahlavija i čileanskog diktatora Augusta Pinočea, na primer). Došavši iz „duboke istorije“, sporni, i intrigantni paragraf je konačno otišao u – istoriju.

[/restrict]