Kako do pasoša – na ćirilici?

Protiv kulturnog samozaborava: Reč s banjalučkog „Foruma o ćirilici“

Zbog čega –povodom važnih identitetskih pitanja – izostaje strateški odgovor, pored svih ukazivanja i otpora pojedinaca i ustanova u statusu kulturne gerile? Očekivali smo, prošlog Sretenja, najavljivanu Deklaraciju o opstanku srpskog naroda, koja je trebalo i da tretira pitanja srpskog jezika i ćirilice. Deklaracija je izostala, skoro bez objašnjenja

Ovaj forum najavljen je prilikom svečanog čina u Sremskim Karlovcima, prvih dana marta, na kojem su dva ministarstva za poslove kulture, Srbije i Srpske, potpisala dokument čije će se značenje i zračenje tek pokazati, ako bude dovoljno odlučnosti i postojanosti u akciji i delovanju.
Smisao „Povelje o srpskom kulturnom prostoru“ jeste u jačanju svesti o međusobnoj upućenosti. O tome da nemamo nikoga prečega od nas samih. Ili, po kristalnoj reči narodnog pevača: „Teško svuda svome bez svojega.“ Pre svih drugih saradnji i integracija, legitimno je i logično da se jedan istorijski narod, samosvojne kulturne tradicije koja ga određuje, međusobno poveže i uzajamno podupire.

UZAJAMNA POTPORA Okuplja nas jedna od bitnih tema za naše kulturno i ukupno održanje. Naše razgovore, naša stalna javna podsećanja i na sve drugo o čemu moramo voditi brigu, treba i odelotvoriti, od strateške nacionalne politike do živog svakodnevnog života. Jer dugo smo smućivani i predugo lutali i lebdeli između neba i tvrde zemlje.
Znam da Srpska doživljava Srbiju kao veliku potporu. Ali, verujte, u mnogo čemu, i Srpska je snažna potpora Srbiji. Realno, provejano iskustvo srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, potrebno je i stoga da razveje mnoge istorijske magle i zablude koje Srbija, u svojoj samodovoljnosti i zamajanosti, još uvek neguje.
Kao i u većini tema bitnih za održanje, srpski narod se obreo u novom veku sa starim slabostima i rđavim nasleđem jugoslovenske jezičke politike. Raskinuta jezička zajednica, nametnuti novi politički jezici na području, lingvistički gledano, vukovskog srpskog jezika. Naši kormilari promenjene okolnosti većinom ignorišu, kao da će se rešiti same po sebi, često nespremni da čuju glas jezikoslovne struke. Zapravo, mogli smo, suviše dugo, pratiti potiskivanje srpske jezičke nauke iz sistemskog rešavanja tih temeljnih tema. Jer nauka ume da bude nezgodan svedok, ometač raznih političkih projekata. Dotle, identitetski konstruktori novih nacija otkidaju, prema potrebama, od naše teško izvojevane jezičke i kulturne baštine.
Izostaje strateški odgovor, pored svih ukazivanja i otpora pojedinaca i ustanova u statusu kulturne gerile. Očekivali smo, prošlog Sretenja, najavljivanu Deklaraciju o opstanku srpskog naroda, koja je trebalo i da tretira pitanja srpskog jezika i ćirilice. Deklaracija je izostala, skoro bez objašnjenja. Nedavno su, kao što rekosmo, u istorijskim Sremskim Karlovcima, koji povezuju vremena i prostore srpske kulture, dva resorna ministra, Srbije i Srpske, potpisali „Povelju o srpskom kulturnom prostoru“. Valja sada da slede i sistemski zasnovane aktivnosti, u prosveti, kulturi i javnom životu. Zarad opstanka, ni zbog čega drugog.
Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, recimo, već više od godinu i po dana čeka odgovor na inicijativu za izmenu i dopunu zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, a koji već punih dvanaest godina nije usaglašen s važećim Ustavom Srbije. Zakon se otad dopunjavao u delu o jezičkim pravima manjina, a ključni stavovi zakona, koji obezbeđuju delotvorniju zaštitu srpskog jezika i ćiriličkog pisma, ostajali su nedirnuti. Jer nema zvaničnog odgovora na pitanja za svaki narod izrazito osetljiva. A neosetljivost za temeljna i osetljiva pitanja, kakvo je status ćirilice, u strukturama naše administracije, uz vremenom posejani nehaj unutar zajednice, jeste stvar za pojačanu brigu i aktivnost.
Ali ima i drugačijih primera. Akcija „Negujmo srpski jezik“ Ministarstva kulture i informisanja vratila je skrajnutu, čak tabuisanu temu nepostojeće jezičke politike u javni opticaj, te se javljaju neposredni odzivi. „Dani ćirilice“ u malom banatskom Bavaništu, duži niz godina, čine ostrvo očuvanja nacionalnog pisma. Osnovci i njihovi nastavnici iz jedne dragačevske škole, podstakli su dobro osmišljenu akciju „Sačuvajmo ćirilicu“. Skupština opštine Bajina Bašta usvojila je deklaraciju koja izričito obavezuje korisnike budžetskih sredstava da primenjuju ustavne odredbe o upotrebi ćiriličkog pisma. (Da stvar bude i tužna i simpatična, dokument je overen potpisom predsednice Skupštine – na latinici…)
I još jedan primer, vredan pažnje. Kao aktivista jednog od udruženja za odbranu ćirilice, vozač beogradskog Gradskog saobraćajnog preduzeća Branislav Matić zamenio je svojim trudom nepostojeću inspekciju u ovoj oblasti. Delujući neumorno, kao građanin, na razne javne službe da poštuju propise koji postoje, ćirilica je osnažila prisustvo u saobraćajnoj i drugoj signalizaciji u Beogradu, kao i na putevima Srbije.

PROTIV OPITA RAZARANJA ISTORIJSKE SVESTI Sećamo li se, ima desetak godina od toga slučaja, duge dvogodišnje borbe Vladislava Grujića, žitelja Voždovca (rođenog baš u Banjoj Luci), da dobije pasoš Srbije na ćirilici? A nedavno je, kada smo na temi ličnih dokumenata, mimo struke i javno iskazanog mišljenja Odbora za standardizaciju srpskog jezika, iz srpskog pasoša oznaka za „srpsko“ državljanstvo izbačena i zamenjena oznakom „Srbije“ jer navodno povređuje nesrpske građane Srbije. A osetljivost većinskog naroda je na stalnoj probi i iskušavanju.
Kulturni ustanak naroda protiv neodrživog stanja u oblasti temeljnih identitetskih pitanja ipak ne jenjava. Tu knezovi nisu radi kavzi, nit su rade strane udvorice, al’ je rada osvešćena raja, koja neće sebe da poništi. Jer o opstanku je ovde reč, ni o čemu drugom. Kada smo obnavljali srpsku državu i samosvest, sredinom 19. veka, tekao je rat za jezik i pravopis, između dve sučeljene strane koje su srpskoj kulturi htele dobro. Okolnosti su danas daleko zamršenije, i na delu nije rat „za“ srpski jezik i identitet nego čitava strategija dugog trajanja „protiv“ srpskog jezika i identiteta, s unutrašnjim i spoljnim linijama fronta. Vojna metaforika ovde nije preterana, jer je odista reč o agresiji i okupaciji drugim, suptilnijim sredstvima.
Zato je važno da saberemo svoje snage među sobom i usmerimo ih delatno i plodonosno. Ćirilicu treba zaštititi, svim primerenim sredstvima, ali je najpre treba omiliti, kao nešto svoje. I to mladi sve više osećaju i demonstriraju pobunu. Jer, za prosvećene Srbe, za Srbe od istorijske svesti, nije svejedno – ne može biti svejedno: ćirilica ili latinica. Nismo takvim pristupom otvoreni i široki, nego smo kulturno neodgovorni. Kako se odnosimo prema realnosti i prema istorijskim faktima da je 1915. austrougarski okupator ćirilicu zabranio u Srbiji a da je njena zabrana bila među prvim zakonskim aktima u NDH. Nije svejedno ni onima koji širom Bosne i Hercegovine, na primer, sistematski i nekažnjeno, zacrnjuju sprejom ćiriličke nazive na saobraćajnim znacima. Oni iskazuju time odnos prema ćiriličkom narodu, hoće da mu izbrišu svaki, čak i simbolički trag. U mnogo težim uslovima, naši preci su neodustajno odbranili svoje vrednosti i simbole. Razume se, ne iscrpljuju se naše kulturne nevolje i potrebe na temi ćirilice, ali je status ćirilice ogledalo našeg ukupnog stanja.
Nad Srbima se, ne od juče, odvija opit razaranja istorijske svesti, izobličenje kulturne fizionomije. U tome saučestvuje površni i korumpirani deo naše elite odgajan u titoizmu, i to s oba sučeljena pola javnog pozorja. Biti prijemčiv prema drugima, svakako, ali najpre treba znati ko si, šta te bitno određuje. Inače, postajemo pusta zemlja, kolonija, po kojoj svako sme da sruči svoje povesne frustracije. I ovaj događaj svedoči o tome da takav status ne prihvatamo i da je na delu borba neprestana. Najpre sa samima sobom, što je borba najteža.