GUSTAVO TRISTA DEL TODO – NOVE GENERACIJE NASTAVIĆE REVOLUCIJU

S ambasadorom Kube u Srbiji razgovarali smo o značaju Kubanske revolucije danas, odnosima Havane i Vašingtona, načinima na koji se dodatno mogu unaprediti naši odnosi, ali i o krizi u Venecueli

Tako daleko, a tako blizu, Kuba je decenijama veliki prijatelj Srbije. Srbija deli emociju Kubanaca, što se vidi pre svega u ravni simbola. Tako Kastro i Če Gevara i danas u Srbiji uživaju velike simpatije i s njihovom borbom se mnogi identifikuju, emitujući poruku o tome ko su u političkom i moralnom smislu. Istorija kao da se upravo sada iznova zgušnjava i oko Kube i oko Srbije. Novo približavanje dva naroda povod su za razgovor sa ambasadorom Kube u Srbiji Gustavom Tristom del Torom.
U januaru je navršena šesta decenija od revolucije protiv režima Flugensia Bautiste pod vođstvom Fidela Kastra. Kakvo značenje ta revolucija ima danas za Kubance?
Kubanska savremena istorija obeležena je 60 godina dugom i intenzivnom revolucijom, ali to je samo deo revolucionarnog napora. Revolucija je, zapravo, počela mnogo pre, a ovo predstavlja samo period od pobede revolucije. Može se reći da je revolucija počela oslobodilačkim ratom Kube protiv kolonijalne uprave Španaca u našoj zemlji. Tokom ovog ukupnog revolucionarnog razdoblja, imali smo svetle primere istinskog herojstva, poput Hosea Martija, Matea, Maksima Gomesa – ti ljudi su postali vojnici, a da nisu imali formalno obrazovanje. Revolucija, dakle, traje mnogo duže nego što se kolokvijalno misli.
Tačno je da je revolucija konačno pobedila s Fidelom na čelu, ali tada je, zapravo, počela još teža etapa u našoj borbi za slobodu, zato što smo došli u direktan sukob s Amerikancima. To neprijateljstvo Amerike je, ujedno, bila i lična istorija svakog od nas tokom ovih 60 godina. Recimo, ceo moj život obeležen je revolucijom, jer punim 60 godina u decembru. Tako da je sve što se dešavalo tokom ovog revolucionarnog perioda obeležilo čitavu jednu generaciju, moju generaciju.
Takođe, Kubanska revolucija je označila početak jedne nove faze razvoja društva, rekao bih u svetskim razmerama. To je bila revolucija siromašnih, revolucija sa siromašnima i za siromašne. Ona je označila promenu u životu običnih ljudi, koji su osvojili pravo na obrazovanje, kulturu, sport i, rekao bih, punoću života.
Želeo bih da istaknem dva važna faktora koji su omogućili da se ova transformacija društva zaista dogodi. Pre svega, to je hrabrost kubanskog naroda, a takođe i nasleđe Fidela Kastra. Važnost Fidelove pojave u tako malobrojnom narodu nije moguće prenaglasiti. Ova dva faktora su se međusobno dopunjavala jer niko ne zna šta bi se tada desilo da nije bilo Fidela. Istina je da je on jedinstven i neponovljiv.
Treba reći da je pobedu u revoluciji izvojevala generacija mladih Kubanaca. Fidel je tada imao 33 godine, a bio je jedan od starijih u pokretu. Raul Kastro je u trenutku pobede revolucije imao samo 28 godina. Dakle, revoluciju su izneli mladi Kubanci, i danas imamo interesantan momenat – smenu generacija. To vidimo i na čelnim pozicijama. Danas imamo novog predsednika Miguela Diaza Kanela, mladog čoveka. On se rodio posle pobede revolucije. Bio je profesor i uključio se u rad Komunističke partije. Učestvovao je u međunarodnim misijama i bio je ministar. Ova smena generacija je prirodna stvar i ovu pojavu mi danas vidimo u fabrikama, bolnicama, pa i na liderskim pozicijama naše države. Revolucija je zapravo omogućila mladima da učestvuju u oblikovanju i razvoju naše zemlje, na taj način što je upravo njima omogućila besplatno univerzitetsko obrazovanje. Ovo je jedinstven fenomen među zemljama tzv. „Trećeg sveta“.
Mi i danas imamo jednu novu generaciju koja se formira na našim univerzitetima i koja se identifikuje s vrednostima revolucije. Veoma sam optimističan u vezi s našom omladinom koja je, po mom dubokom uverenju, stabilan temelj budućnosti revolucije.
Ali sve je ovo izazvalo otvoreno neprijateljstvo Amerike. Ovo neprijateljstvo nije dozvolilo da se naša zemlja razvija u svim svojim kapacitetima, posebno zbog blokade. Revolucija se danas suočava sa velikim izazovima.
Pre svega tu mislim na neprijateljstvo Amerikanaca. U vezi sa ovim neprijateljstvom su, svakako, i ekonomski izazovi. Ekonomija treba da garantuje razvoj zemlje i kvalitet života ljudi. Ekonomski uspesi su uslov i za napredak na planu kulture i na planu materijalnog života. Ipak, uzevši sve u obzir, mislim da danas imamo solidnu osnovu za razvoj svoje zemlje. Kuba pripada zemljama „Trećeg sveta“, ali može da se pohvali značajnim uspesima, posebno u zdravstvu, što je srpskoj javnosti, siguran sam, veoma poznato.
Da li se odnos Trampove Amerike prema Kubi i Kubancima razlikuje od odnosa Ajzenhauerove ili Kenedijeve Amerike? Kako vidite današnje odnose Kube i SAD?
S administracijom Baraka Obame došlo je do značajnih pomaka u našim bilateralnim odnosima, jer demokrate drugačije gledaju na život. Obama je rekao da su s Kubom 50 godina pokušavali da izađu na kraj na jedan način, i da je došlo vreme da se pokuša na drugi način. Mi smo, naravno, svesni njihovih namera, ali ipak je bio dozvoljen napredak u određenom smislu. Sa Obamom smo imali dijalog i on je boravio na Kubi. Iako je blokada ostala na snazi, bilo je nekih olakšica i stvari su se kretale u dobrom pravcu. Ali s dolaskom Donalda Trampa sve je stalo.
Danas smo u najgorim odnosima s Amerikom. Tramp je odlučio da uništi revoluciju jednom za sva vremena i okružio se veoma neprijateljskim savetnicima, koji imaju vrlo loše namere. Imate, tako, u Trampovom timu jednog (Džona) Boltona koji je lažno tvrdio da Kuba ima oružje za masovno uništenje. On danas nastupa sa izuzetno agresivnim stavovima prema Kubi, zajedno sa senatorom Markom Rubiom.
Oni preduzimaju veoma oštre mere prema Kubi, kao što je sankcionisanje brodova koji ka Kubi prevoze naftu, iako je nafta neophodna za proizvodnju i razvoj svim zemljama na svetu. Bez nafte nećete imati električne energije, neće raditi fabrike, nećete imati čak ni čistu vodu – sve ono što se desilo u Venecueli. A to na prvom mestu utiče na narod, na obične ljude; čak i na ljude koji, recimo, ne podržavaju revoluciju. Dakle, američki embargo pogađa čitavo stanovništvo. Ali njih ne interesuje narod. Oni imaju opsesiju da se izbriše sve što je levičarsko, da se uništi socijalizam. Njihov plan je da nakon uništenja socijalizma faktički preuzmu vlast u našoj zemlji. To je stvarni nivo loših namera našeg severnog suseda.
S Trampom ne znam dokle ćemo stići. Njegova kampanja protiv naše zemlje je izuzetno intenzivna. On nas, recimo, okrivljuje čak i za događaje u Venecueli. Ali mi smo, kao i ranije, spremni na dijalog i na razgovor kao ravnopravni partner.
Naša zemlja ima dva prioriteta. Prvi prioritet je odbrana, a drugi je privreda. Kada kažem odbrana, želim da naglasim da ćemo, siguran sam, obezbediti svoju nezavisnost i nećemo se predati. Mi smo pre mnogo godina odlučili da je pitanje odbrane najviši prioritet i da je to nešto što moramo obezbediti sami. Znamo da možemo da računamo na podršku i solidarnost zemalja kao što su Rusija i Kina, ali odbrana zemlje je naša stvar.
Da li je borba Venecuele pod rukovodstvom predsednika Nikolasa Madura, zapravo, borba za sigurnost celog regiona, Kube, pa i planete, i da li je danas prekoračena ona granica preko koje nije pređeno ni u trenucima kubanske krize iz 1959. godine?
Ovo što se događa u Venecueli je apsolutno neprihvatljivo. Amerikanci insistiraju na ljudskim pravima, slobodnim izborima i demokratiji, a onda prosto proglase za predsednika druge zemlje nekoga ko nema nikakvu podršku u narodu. Taj čovek je, naravno, marioneta, bez ikakvog uporišta u narodu. Mislim da su oni shvatili da su pogrešili u vezi s njim. Amerikanci su, čini mi se, očekivali ustanak naroda, ali tu su bili neuspešni. Takođe, nadali su se i pokušavali su da podignu vojsku protiv predsednika Madura, ali izdaja se nije dogodila. Tako da se, plašim se, krećemo ka jedinoj još preostaloj opciji, koju oni ne isključuju, a to je vojna agresija. Mislim da moramo da budemo na oprezu jer to može da se desi svakog dana. Jedina opcija koju ima venecuelanski narod je da pruži otpor.
Amerikanci će, ne sumnjam, nastaviti da traže način da sruše Madura. Poznato je, recimo, da je informatičkim napadom došlo do isključenja sistema proizvodnje i distribucije električne energije. Impresioniran sam intenzitetom kampanje protiv Venecuele. Kada, recimo, gledate vesti, potpuno je neverovatno da su sve negativne. Imate izuzetno masovne skupove čavista širom Venecuele, milione ljudi koji pružaju podršku svom predsedniku Maduru, ali to, naravno, nećete videti u izveštajima američkih korporativnih medija. Zato ćete videti predimenzioniranu sliku skupova ljudi koji podržavaju čoveka koji se samoproglasio za predsednika.
Pritisci na Venecuelu imaju, sigurno, ideološku pozadinu, ali tu je bitan i ekonomski princip. U Venecueli se nalaze najveće rezerve nafte u svetu, kao i izuzetne količine dijamanata, zlata i drugih veoma značajnih ruda. Sve ovo treba uzeti u obzir kada pokušavamo da razumemo motive SAD. Oni, zapravo, žele da budu vlasnici svega toga.
Siguran sam da će ova grupa iz Bele kuće nastaviti da pronalazi način da nas uništi i treba biti na oprezu zbog potencijalnog rata, koji je realna mogućnost. Oni ponavljaju da su sve opcije na stolu. Ali želim da naglasim da će sigurno biti poraženi ako se odluče na taj korak.
Kako vidite situaciju na međunarodnom planu u odnosu na krizu u Venecueli?
Tu se nameće pitanje solidarnosti. Imamo snažnu podršku brojnih zemalja „Trećeg sveta“, ali i velikih sila kao što su Rusija i Kina. Tu su i Iran i Turska. Istina je, međutim, da je većina zemalja Latinske Amerike na pozicijama političke desnice. Mislim da ima oko 50 zemalja koje slede SAD i koje smatraju da je Huan Gvaido rešenje problema. Ali oni su u zabludi, ili su jednostavno samo američki trabanti.
Mi, dakle, računamo na solidarnost u UN, gde, videli smo, nije prošao američki predlog da se usvoji zajednička rezolucija koja bi osudila Venecuelu i predsednika Madura. To, naravno, nije prošlo zbog prava na veto naših prijatelja Kine i Rusije.
Šta mislite o saradnji Srbije i Kube? U kojim oblastima možemo da unapredimo svoje međudržavne odnose?
Prethodnih dana smo usaglasili tekst sporazuma iz oblasti turizma. Radimo i na sporazumima o zaštiti životne sredine. U poslednje vreme sve je veće interesovanje za putovanja i posete Kubi, što me posebno raduje. Prošle godine smo imali više od 7.000 turista iz Srbije. Uskoro bi i delegacija Narodne skupštine trebalo da putuje na Kubu, a i u Skupštini Beograda postoji interesovanje da se poseti Havana povodom značajnog jubileja – 500 godina od osnivanja grada.
Radimo i na mnogim drugim stvarima na planu bilateralne saradnje i siguran sam da će u narednom periodu biti ostvarena još bolja i intenzivnija razmena.
Moram da kažem da su Srbi veoma plemenit narod, i mislim da smo mi, Kubanci, veoma slični Srbima, i pored ovolike geografske udaljenosti. To me fascinira. Zbog toga se ovde osećam vrlo dobro.