Budućnost Srbije?

Čemu je imao da posluži miting podrške aktuelnoj vlasti prošlog petka, i kakve to veze ima sa sastankom koji u Berlinu, 29. aprila, organizuju Angela Merkel i Emanuel Makron

Kada su prošlog petka, 19. aprila, okupljeni ispred Skupštine Srbije u sklopu kampanje „Budućnost Srbije“ pozdravili aktuelnog predsednika države Aleksandra Vučića skandiranjem „Aco, Srbine!“, nisu mu time samo izrazili podršku da Srbiju nastavi da vodi i u budućnosti, nego su ga istovremeno i obavezali da u toj budućnosti ne bude manji Srbin od onoga što oni misle da on jeste. I to bi Vučić morao da ima na umu kad 29. aprila bude otputovao u Berlin na poziv nemačke kancelarke Angele Merkel i francuskog predsednika Emanuela Makrona, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog toga što Aci Srbinu i njegovoj Srpskoj naprednoj stranci, kao i ostatku Srbije uostalom, u narednih godinu dana slede parlamentarni izbori, a birači kojima se on obraća jasno su, citiranim skandiranjem, pokazali koja im je lična osobina u politici najpoželjnija…

VUČIĆEVE PORUKE Imajući tu vrstu očekivanja publike u vidu, jasno je zašto su neke Vučićeve poruke na mitingu naišle na savršenu rezonancu kod prisutnih. Ali bi morale da naiđu i na simpatije i odobravanje i onih kojima nije palo na pamet da dođu na miting, ali im Srbija zbog toga nije manje pri srcu, ovo, naravno, pod normalnim uslovom da sve ne ostane samo na rečima.
Jer, poručio je Vučić, „u koliko god država da živimo, jedinstvo srpskog nacionalnog korpusa niko ne može da nam rasturi i oduzme. Nikada nikog nismo uvredili, ali imamo pravo da se zovemo Srbima i čuvamo svoj nacionalni identitet i ćirilično pismo… Gradićemo memorijalni centar u Jasenovcu, ali pravićemo i jedinstveni srpski bukvar i srpsku čitanku, za svu našu decu gde god da žive. Da bismo postali jedinstveni.“
Ova vrsta poruke, dodajmo i to, utoliko je značajnija ako se u obzir uzme da je gro naše nesreće iz proteklih tridesetak godina proistekao upravo iz nastojanja naših zapadnih prijatelja da srpski nacionalni korpus rasture i razjedine, u čemu je inače planska desrbizacija Crne Gore najočigledniji primer.
Svojevrsnu poruku najzad – ne manje upućenu tim istim strukturama, koje ne moramo ni da imenujemo da bi se znalo o kome je reč – predstavljalo je i učešće mađarskog šefa diplomatije Petera Sijarta na beogradskom skupu SNS-a. Ovo stoga što se i Sijartov šef, mađarski premijer Viktor Orban, nalazi u otvorenom sukobu s ovima koji su i nama sve ovo vreme radili o državi i glavi.
S druge strane međutim – bez te druge strane, koja izaziva brigu taman kad pomislimo da možemo da odahnemo, nažalost, izgleda da ne može da prođe – spomenuvši pre toga da je „naš najveći problem Kosovo i Metohija“ i da „moramo da učimo od onih koji su uspeli da zaštite svoj narod u najtežim vremenima i danas vode Evropu“, ukazao je Vučić i da se „u Pragu sve do 1919. govorio nemački“, i da se „u Strazburu nemački govorio uvek“ i tako dalje o Šileru, Geteu i braći Grim. Što je u kontekstu Kosova i Metohije očigledno obeshrabrujuće jer se ni Prag ni Strazbur više ne nalaze u sastavu carevina u kojima je nemački bio prvi jezik. Ili možda nismo shvatili šta je pisac zapravo hteo da kaže.

DESETINE HILJADA No, kao što je često slučaj u ovakvim prilikama, a prečesto i zato što ništa drugo nije vredno naročitog spomena usled hroničnog nedostatka originalnih ideja, mnogo je više javne pažnje posvećeno pitanju broja (i kvaliteta) okupljenih na skupu, nego onome što je na skupu izgovoreno.
Najpre reč-dve o „sendvičarima“, kako ih posprdno nazivaju njihovi oponenti. U najkraćem, i oni imaju pravo glasa, pa i da glasaju za Aleksandra Vučića jer je samo to demokratija, i nipodaštavanje ovih ljudi kao „šake jada“, sećate se Hilari Klinton i efekta koji je ta njena ocena proizvela, nikada ih neće prevući na drugu stranu. Tim pre što im za to vreme Aleksandar Vučić, skoro sa suzom u oku, tako uverljivo poručuje da ih voli, i da sve što radi, radi uz njihovu pomoć i za njihovo dobro. Pa se tako i umanjivanje plata i penzija doživljava kao argument za Vučića, a ne protiv njega.
Što se broja okupljenih tiče, vlast je uoči svog mitinga najavljivala najveći politički skup u modernoj istoriji Srbije, te su u skladu s tim predviđanjem i usledile procene o 150 hiljada okupljenih u ime budućnosti Srbije. Zapadni mediji, „Dojče vele“ i „Špigl“ na primer koji su šest dana ranije ocenili da je na skupu dela opozicije bilo oko 10 hiljada duša a ne mnogostruko više kao što je opozicija tvrdila, sada su izneli procenu o „desetinama hiljada okupljenih“.
U svakom slučaju, broj dobrovoljno dovedenih pristalica SNS-a u Beograd – pri čemu se sendviči i dnevnice ne smeju smatrati za mito već pre kao pomoć na putu, sve i ako je bilo i druge vrste ponuda da se pođe za Beograd koje nisu mogle lako da se odbiju – broj okupljenih pristalica aktuelne vlasti, elem, jeste bio veliki. Ali, koristimo istu metodu kojom smo ocenjivali (ne)uspešnost prethodnog protesta dela opozicije i nezadovoljnih građana, za SNS je prošle godine na gradskim izborima glasalo skoro 367 hiljada ljudi, i još 50 hiljada za SPS. A na mitingu se prošlog petka okupilo tek više desetina hiljada, pa, neka bude, i svih 150 hiljada ljudi. I to ne samo iz Beograda nego iz čitave Srbije i okolnih srpskih zemalja pride.
Što znači da bi ih, da nije bilo organizovanog prevoza autobusima, zasigurno bilo i umereno do znatno manje. A bitno je na to skrenuti pažnju zbog toga što nas i ovo zapažanje, kao i slično prošlonedeljno zapažanje kada je reč o mitinzima (dela) opozicije, upućuje na važan zaključak da narodu, bez obzira na njegove političke sklonosti, uglavnom nije do revolucionarnog valjanja vlasti po ulicama nego, nasuprot tome, do stabilnosti. I u takvom, preovlađujućem stavu naroda da je stabilnost važnija od revolucije – jer je tiha većina onih koji ne učestvuju ni na jednim ni na drugim mitinzima neporeciva – treba potražiti deo objašnjenja uspeha koje sadašnja vlast, iz izbora u izbore, sve ističući stvarne i tobožnje uspehe svog stvarnog i tobožnjeg marljivog rada, postiže u odnosu na oponente kojima su vitlanje motornim testerama i prekomerna upotreba teških reči, iako ne uvek i netačnih, najuočljiviji doprinos političkom dijalogu.
Baš kao što su se i sada po društvenim mrežama pojavile umrlice Bori Đorđeviću i grafiti oko mađarske ambasade u Beogradu („Marš iz moje ulice“, „fašisti“) zbog učešća na mitingu podrške Aleksandru Vučiću. Ako ništa drugo, da li se iko pita može li ovo negovanje kulture netrpeljivosti doneti ijedan dodatni glas protivnicima Vučićeve vlasti? O efektu na ukupno mentalno zdravlje društva da i ne govorimo. Pri čemu sve ovo, naravno, važi i u kontrasmeru, počev od, zaista, nedostojne opaske Ivice Dačića o „jednoj pesmi ovima što su bili ovde u subotu. A ta pesma je ’Ostani đubre do kraja’“. Da li se tako na delu postiže nacionalno jedinstvo o kome je govorio Vučić?

PUT U BERLIN Kako god, vredi, zato što je važno, razmotriti i pitanje šta je ovim mitingom Vučić hteo da postigne, i šta je na kraju postigao. Pri čemu ono najočiglednije objašnjenje nije i jedino.
Da, nema sumnje da je skupom svojih pristalica, posle četiri meseca okupljanja njegovih oponenata, Vučić želeo da pokaže koliku podršku ima u narodu, zarad sticanja još veće podrške.
Ako je verovati najnovijoj anketi „Ipsos stratedžik marketinga“, sprovedenoj dan posle mitinga „Budućnost Srbije“, u tome je i uspeo jer mu je rejting sa 53,9 skočio na (čak) 57,4 odsto. Dok je istovremeno podrška Savezu za Srbiju, kako se navodi, pala sa oko 15 na između 10 i 12 odsto, uz oko 6 odsto podrške za Pokret slobodnih građana Sergeja Trifunovića, naspram 8 koliko su imali nešto ranije.
Međutim, s obzirom na ono što je moglo da se čuje u petak na mitingu, pogrešno bi bilo svu motivaciju svoditi samo na unutrašnje političke potrebe.
Jer, poručio je Vučić svojim pristalicama, „bez vas ovoliko ne bih mogao pred Putina, Makrona, Si Đinpinga i Merkelovu u narednim danima“. A i Milorad Dodik, predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine, istom prilikom isto to još eksplicitnije. „Moramo dati snagu našem pregovaračkom timu, dodatnu snagu predsedniku Vučiću, a ne da mu tu snagu oduzimamo“, rekao je i dodao da, „kada Vučić ovih dana bude na jednom od sastanaka na temu Kosova, neće moći da ga pitaju šta se to tamo dešava, već će morati da kažu – svaka čast za stabilnost i jedinstvo Srbije“.
Iako je Dodika pomalo ponela atmosfera pa je pesnički preterao („svaka čast…“), nema sumnje da će na spomenute sastanke, a tu pre svega mislimo na sastanak koji će u Berlinu predsednik Srbije imati s Merkelovom i Makronom, jer nam tamo otimaju Kosovo i Metohiju, a ne u Pekingu gde će se Aleksandar Vučić pre Berlina sastati sa Si Đinpingom i Vladimirom Putinom, nema dakle sumnje da će u Berlin Vučić otputovati osnažen podrškom koju je pokazao da ima, umesto izranavljen opozicionim protestima bez adekvatnog odgovora. Da li je (i) tome imao da posluži njegov beogradski miting?
Tek, na skandiranje „Aco, Srbine“, Vučić je uzvratio obećanjem da ćemo „uvek da brinemo o svom dostojanstvu i ponosu, da se ponosimo svojim junacima s Košara. Ako se ne ponosimo njima, i svim drugim junacima iz svetskih i drugih ratova, kako ćemo da živimo i pobeđujemo u budućnosti?“ I: „Ima samo jedna stvar koju je gore izgubiti od glave, a to je obraz! Obraz je najskuplja stvar na svetu, nikada nemojte ni pokušati da ukaljate obraz Srbiji!“
Prvu priliku da ovu svoju zakletvu ispuni Aleksandar Vučić dobiće već u Berlinu.