Zona sumraka – STRAH OD PRINCIPOVE SJENE

Da li je pred nama vreme u kojem neće smeti da se slave Gavrilo Princip i drugi srpski junaci?

Teško da je Gavrilu Principu i u najluđim snovima moglo pasti na pamet da će se parole „naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu“, urezane na zid zatvorske ćelije u kojoj je umro u Terezinu, jednog dana plašiti i direktor jedne beogradske škole. I to ne 1941, kada su u Beograd došli oni što su spomen-ploču Principu u Sarajevu skinuli i odneli na poklon fireru, nego 2019, kada se zbog divljenja mladom revolucionaru odavno niko više ne strelja i ne veša.
Odavno se poštovaoci ubice habzburškog nadvojvode ne progone, ali ne znači da će zauvek (još dugo) ostati tako. Biografija sada već notornog direktora Osnovne škole „Nikola Tesla“ u beogradskoj Rakovici Stanislava Stevuljevića govori nam da njegov gest skidanja deci majica s likom Principa, odnosno natpisom „dogodine u Prizrenu“, i navodno opisivanje Principa kao „majmuna koji je započeo Prvi svetski rat“ (on je to demantovao) ne odaje bečkog đaka nego osobu sa istančanim osećanjem za presvlačenje i okretanje u pravcu duvanja vetra. Kao čovek koji je na mesto direktora škole došao posle petooktobarskih promena u dresu Demokratske stranke i uspeo na njemu da se održi do danas, uprkos svim kontroverzama koje se uz njegovo ime vuku (od navodnog maltretiranja dece do navodnog maltretiranja zaposlenih), Stevuljević je dokazao da zna kada treba promeniti politiku, odnosno partijsku knjižicu, i slike Zorana Đinđića i Borisa Tadića zameniti nekim drugim slikama. Taj instinkt mu je po svemu sudeći omogućio ne samo da zadrži mesto u školi nego i u opštinskim organima vlasti.
Dakle, moglo bi se reći da Stevuljević ima moć da nepogrešivo oseti šta je u datom trenutku „bogougodno“ i da je to jedina moralno-politička linija kojom se on vodi. Zbog toga bi se moglo pretpostaviti da je pred nama vreme kada će veličanje Gavrila Principa, heroja sa Košara i Prizrena kao srpske prestonice postati nepoželjno. Ovo utoliko pre što je javni servis koji vodi jedan drugi iskusni višepartijski preživljavač osetio potrebu da na sličan način cenzuriše majicu sa mapom Kosova i Metohije u bojama srpske zastave i porukom da „nema predaje“.
Da su možda u pravu ljudi koji raspolažu instinktom brodskog pacova i sada predosećaju vremena u kojima će Princip postati „majmun“, Prizren prihvatljiv samo kao rodno mesto velikoalbanske ideje, a heroji sa Košara biti zamenjeni NATO vojnicima, ukazuje nam i to što dok je pre svega nekoliko godina borcu sa proslavljene karaule bilo zabranjeno da drži javni čas u jednoj beogradskoj školi, sada u Vranju, gradu u kojem su pre svega dvadeset godina NATO bombe ubile 63 civila, deci predavanje drže pripadnici američke Nacionalne garde.
Dok prošle godine „nije bio pravi trenutak“ da Nenad Mihailović drugarima svog sina održi predavanje o podvigu svojih saboraca u odbrani srpske granice, sada je, makar tako misli direktorka vranjske gimnazije Suzana Mišić Stanković, pravi trenutak da našoj deci o svom „humanitarnom radu i misijama“ govore pripadnici američke Nacionalne garde. Pošto je predavanje održano 8. marta, na Dan žena, bilo je govora i o tome „kako je to biti žena u vojsci“, ali ne onoj srpskoj.
U pravu je bio Princip i kada je na zidu svoje ćelije urezao stihove: „Tromo se vreme vuče, i ničeg novog nema, danas sve kao juče, sutra se isto sprema. Pravo je rekao Žerajić, taj srpski soko sivi – Ko hoće da živi nek mre, ko hoće da mre nek živi.“ Pacovi će preživeti, ali ljudi neće.