Vojo Stanić – 95. put

Piše Zoran Živković

Prve nedelje minulog februara, na hercegnovskom „Škveru“, u tom centru svog kosmosa, Vojo Stanić je obeležio svoj devedeset peti rođendan. Nije izostala ni rođendanska torta, bilo je i svećica, ali sve je on začinio, i to u svom prepoznatljivom stilu: „Sramota me je koliko imam godina…Eto, jedino nisam zapamtio kralja Nikolu. Mada skoro da sam i njega moga’ zapamtit…“

Zbilo se to upravo sredinom tih devedesetih, onda kada je Jugoslavija „rastrzana konj’ma na repove“, ali su na jedan neočekivan način nastale mnoge jugoslovenske priče.
Jedan tadašnji privrednik, čiji je uspeh, doduše, bio u nastanku, našao se, po značajnoj preporuci, u zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti, u poseti jednom od najpoznatijih srpskih slikara, akademiku Mići Popoviću. Bila je to, ispostaviće se, i jedna od poslednjih godina u Popovićevom životu. Pošto je saslušao razlog posete, Popović je ne časeći mnogo iznenadio gosta, predlažući mu da, umesto njegovih, kupi slike hercegnovskog slikara Voja Stanića. Pri tome je još i dodao da će cena Vojovih slika u budućnosti samo rasti.
Fasciniranost Stanićevim stvaralaštvom, i originalnim svetom Mediterana, koji je u našu likovnu umetnost Stanić doneo, Mića Popović je pokazao još šezdesetih godina prošloga veka, kada je veliku pažnju izazvala jedna od prvih, ali i najznačajnijih beogradskih Stanićevih izložbi. Ona je tada predstavljala magični trenutak u kojem su se ponovo, na likovno nezaboravan način, zahvaljujući Voju Staniću, susreli Beograd i Mediteran.
Ali to bi, ipak, bio samo još jedan od zanimljivijih trenutaka u bogatom likovnom životu prestonog Beograda da ga od zaborava nije sačuvala, koliko to zaista može, anegdota, koja i danas pleni neodoljivom svežinom. Prema toj anegdoti, slikar Mića Popović, inače poznat i po tome što nije izbegavao da kaže ono što stvarno misli, oduševljen ovom izložbom, učinio je nesvakidašnji gest. Na taj Popovićev neočekivan i redak kompliment i nameru da kupi jednu od izloženih slika, Vojo Stanić je u svom stilu odmah uzvratio: „Ne dolazi u obzir. Ako ti se sviđa, dođi kod mene u Novi, pa sam naslikaj, sve se vidi s mog balkona.“
I koliko god ova anegdota razgaljuje opšte rašireni horizont očekivanja koje Mediteran i mediteranske teme sobom nose, u slučaju Voja Stanića ona otkriva jednu neočekivanu zanimljivost.

Mada nije ni rođen, ni odrastao na Mediteranu, Vojo Stanić je danas jedna od prvih i najdražih asocijacija na Herceg Novi i Boku. Jer njegovo slikarstvo koje je još davno „uhvatilo“ taj suštinski pokret snova koji znače život na mediteranskim jedrima, nenadmašno svedoči o toj „nepodnošljivoj lakoći“ postojanja tamo gde su sunce, more i nebo najtešnje povezani.
Prve nedelje ovog februara, na hercegnovskom „Škveru“, u tom centru svog kosmosa, Vojo Stanić je obeležio svoj devedeset peti rođendan. Nije izostala ni rođendanska torta, bilo je i svećica, ali sve je on začinio, i to u svom prepoznatljivom stilu: „Sramota me je koliko imam godina…Eto, jedino nisam zapamtio kralja Nikolu. Mada skoro da sam i njega moga’ zapamtit…“
Da u mnogo šta, pa čak ni u godine, baš toliko i do kraja ne može, pa i ne treba poverovati, Vojo odavno govori: „Volim život i žao mi je što ću umrijeti. Ako mi se to uopšte jednom dogodi. A izgleda da hoće… Iako, nije hitno, je li?! Velim ti: biću živ samo dok ne umrem. A poslije ću milijardu godina biti mrtav. Znači, ne mora se baš žuriti, je li… Jer živjeti je prelijepo. Ma kakav da je život… Samo se nadam da neću u Raj; Pakao je drugo: sve što je zabranjeno – sve je tamo…Sve ono što si radio dok si bio živ, zbog čega si kažnjen. U Paklu bih, siguran sam, našao svoje prijatelje, sve one s kojima sam sjedio u kafani. To je moja slika… A Raj, to ne; ne, nikako!… Nijesam bio, ali ga zamišljam kao park u proljeće: puno voća, toplo, svega i svačega. Divno, ali je problem što to nije kratki izlet; traje vječno! A ko bi normalan tako nešto podnio? Pored svega, u Raju moraš da igraš šah. A ja, zamisli, nikada nijesam naučio da igram šah. I onda – šta ću tamo?! Možda bi zato najbolje rešenje bilo da ostanem ovdje, a?!“

Iako se danas smatra jednim od pravih simbola Herceg Novog i Boke Kotorske, Vojo Stanić, rođeni Podgoričanin, sebe kao da više smatra Nikšićaninom. Ali onim iz doba njegovog detinjstva i mladosti. Uspomenama iz Nikšića rado se vraćao na svojim platnima, ali i u svojim opčinjavajućim sećanjima, u koje spada i crtež kapele na Lovćenu kojim je, umesto literarnim radom, maturirao pred tada okupacionim, italijanskim upraviteljem nikšićke gimnazije. Posebno se iz tog vremena seća javnog suđenja budućem narodnom heroju Ljubu Čupiću, koji je Voja i mlade Nikšićane osvojio hrabrim držanjem na sudu i čuvenim osmehom pre streljanja.
Drugi svetski rat nije samo Voju doneo promenljivu ratnu sreću, koju je ličnim podvizima valjalo stalno „popravljati“. Ustanak je doživeo u Šavniku, gde su italijanski vojnici lako razoružani i potom streljani. Mada su ustanici prilikom njihove sahrane ispalili počasni plotun, priseća se Stanić. Kako je potom, sticajem okolnosti, prisilno mobilisan u tzv. proitalijanske „nacionaliste“, ugrabio je prvu priliku da od njih pobegne. Pa onda, „kako nijesam želio da izgubim taj rat, preša’ sam u partizane“, kaže o svom vojevanju Vojo.
U šestoj, naravno udarnoj crnogorskoj brigadi, skrenuo je više pažnju na sebe crtežima nego bilo čim drugim. Uniformu je skinuo 1946, da bi te jeseni krenuo za Beograd, gde je najpre upisao Pravni fakultet, a posle godinu dana Likovnu akademiju, gde je u vajarskoj klasi Žarka Dolinara 1951. diplomirao.
I umesto „bitke za opstanak u Beogradu“ ili pokreta prema Parizu ili Rimu, Vojo Stanić se, kao u pesmi svog prijatelja Arsena Dedića, „vlakom prema jugu“, spustio u najlepši deo tog modrog oka bokokotorskog zaliva, da bi u hercegnovskoj umetničkoj školi predavao vajarstvo.
U gradu koji se neprestano ogleda u svom moru i nebu, Vojo je ne samo postao umetnik već je ostvario svoj davnašnji, gimnazijski san – da jednoga dana živi zagledan u pučinu tog neprestanog izvora života i slobode.
Kada bi poželeo dodatno i filigranski da pogodi i najosetljivi starosedelački i lokalpatriotski ponos Novljana, pogotovo onih koji uvek s malo podignutijim obrvama gledaju sve koji su se najskorije spustili novskim skalinama, samo za njih Vojo bi rado izgovarao omiljenu rečenicu: „Čim sam prvi put skvasio noge u more, sebi sam rekao: otole me više niko nikada neće pomać’.“
Ali prošlo je samo nekoliko decenija, a Vojo je počeo šeretski da izgovora ono: „Ovđe sam ti ja poznatiji i od Van Goga i Pikasa.“
Ondašnji Herceg Novi imao je nekoliko hiljada stanovnika i nije bio baš veliki grad. Ali Vojo bi na tu temu i na njoj slične uvek uzvraćao originalnom „vojovskom“ rečenicom: „Šekspir da je živio i u Šavniku, sve bi drame napisa’.“
Ipak, tadašnji Novi bio je jedan od najlepših mediteranskih gradova-parkova, i svako ko bi zašao u prostore oko starog hotela „Boka“ bio je očaran miomirisima čudesnog bilja. A ako bi u njega došao pravo iz planinskih i kontinentalnih snegova, onda bi sve izgledalo poput nekog kulturnog šoka.
Sredinom pedesetih, kada je u Novom još uvek sveže sećanje na čarolije Unrinih paketa bilo intenzivnije od mirisa mimoza, neku godinu ranije pre nego što će „Jadran“ bez poraza postati prvak Jugoslavije u vaterpolu, tačno 23. decembra 1954. u 16 i 30 Vojo Stanić je započeo svoju prvu sliku, inspirisanu mulom koje se pružalo nadohvat njegovog prozora.

Potkraj pedesetih žitelji Herceg Novog postaju Milica Babić i Ivo Andrić, u kući koja nije preterano daleko od one u kojoj se kod poznatog učitelja Josifa Tropovića školovao Rade Tomov Petrović, potonji crnogorski vladika i srpski pesnik.
Vojo tada stalno slika, ali se posvećuje i svojoj novoj i potom neprolaznoj ljubavi – jedrenju. Na njegovoj barci često su Milica i Ivo, i u njihovom beogradskom stanu ubrzo će biti primećene dve slike njihovog barkariola (kako je to sam Vojo naglašavao), dotle nepoznatog slikara iz Herceg Novog.
Atmosferu Novog krajem pedesetih je na izuzetan način „remetio“ i začinjavao, magičnom elokventnošću i svojim okeanskim duhom Branko Lazarević. Tog tragičnog gubitnika netom prohujalog rata, inače jednog od najznačajnijih impresionista i međuratnih srpskih intelektualaca na sedeljkama i kod Stanića, slušao je i njegov kolega iz vremena kraljevske diplomatije Ivo Andrić. Ali Andrić je, kako svedoči Vojo, čak možda i sa više pažnje slušao manje poznate Novljane, ribare, ubeđene pesnike, pa i mitomane raznih vrsta, koji u prisustvu „šjor Iva“ kao da su više bili inspirisani da govore, a manje da slušaju.
Tadašnji Herceg Novi je bio znatno manji od današnjeg, ali u njega su za Andrićem pristigli Stevan Raičković, Mihailo Lalić, Dušan Kostić, Zuko Džumhur.
U decenijama koje su usledile nastajao je šarmom ovejani mediteranski opus Voja Stanića, inspirisan ljudima i krajolicima Boke i Herceg Novog. Ali kako je njegovo slikarsko delo raslo, kao da su i ti ljudi i ti krajolici sve više počeli da liče na svet sa slika Voja Stanića.

Držeći se svog izgleda najvažnijeg umetničkog, ali i životnog kreda, da je dosada smrt umetnosti, Vojo je jednostavno najpre rastvorio svet oko sebe i na slikama ga ponovo stvorio, čineći ga amarkordski očaravajućim i neprolaznim.
I dok je Lubarda ostvario tu slikarsku poetsku legendu o kamenom moru Crne Gore, Vojo Stanić je te junake iz hercegovačkog i crnogorskoj gorja prikazao u njima najbližem urbanom mediteranskom ambijentu, koji je nepovratno menjao sve.
Na prvim Vojovim slikama gde ljudi poput ptica kao da stalno nešto iščekuju sa mora, primetna je i jedna tamna, smolasta nijansa, koju su mogli i primorski borovi doneti. Kasnije, bez obzira na osnovne motive, sa Vojovih slika zaposedaju nas svi valeri sunca, koje se, čini se, jedino tako rasprskava na novskoj Belavisti.
Po Voju Staniću se najverovatnije neće zvati nijedan slikarski pravac, niti će on ikada stati u bilo kakve prigodne „izme“. Ali i prvi pogled na njegove slike svakog gledaoca u isti mah čini ozarenijim i vitalnijim, nego što je možda ikada i bio.
Bilo je, naravno, pokušaja, u raznim prigodnim prilikama i stručnim osvrtima, da se odredi procenat uticaja De Kirika, Delvoa, pa i drugih, na Voja Stanića. Stvari tu, kako i on sam tvrdi, ipak nisu jednostavne. Ističući da su o njemu uvek lepo pisali, Vojo u vezi s uticajima, umesto bilo kakvih otkrića šamanskih tajni svog stvaranja, sve objašnjava jednostavno i u svom stilu: „Prije, dok mi je majka bila živa, pa dođu njene prijateljice, stare žene, na kafu, u sobu gdje sam nekada slikao. I iz dosade gledaju šta radim, pa počnu i da me kritikuju. A ja se pravim kao da me to ne interesuje. Ali kad pođu, ja dobro pogledam svaki detalj. I najčešće nijesam zanemario nijednu primjedbu. I mogu ti reć’ da su dosta puta bile u pravu. Jer, ja mislim da je slikarstvo umjetnost u koju se razumije svako…“
Jedno vreme Vojovo slikarstvo i njegov vajarski rad živeli su u nekoj vrsti „konkubinata“. Oprostio se od vajanja spomenikom Jovanu Tomaševiću, osnivaču Komunističke partije u Crnoj Gori, a koji i danas stoji u Podgorici, ispred zgrade nekadašnjeg Centralnog komiteta SK Crne Gore. Taj Vojov stilizovani Tomašević nosi u svom izgledu jednu crtu intelektualne delikatnosti, odudarajući od poznatog socrealističkog ključa, koji je u likovnim predstavama zahtevao snažne karaktere tipičnih komunista u najtipičnijim situacijama.
Uostalom, niko kao sam Vojo Stanić nije tako jednostavno objasnio problem socijalističkog realizma u umetnosti, koji je po njemu propao jer se nije pre dogodio u životu, nego u umetnosti.
Kako kaže, neki slikari prave slikarstvo, a neki slike, koje su dokumenti ličnog doživljaja.
Na njegovima slikama, kao i u centru njegovog svemira jeste čovek. U knjizi nastaloj kako i sugeriše njen naslov „U dokolici“ Vojo je zapisao: „Ovaj svijet i sve što postoji ne bi imali nikakav smisao da nema ljudi.“
Ali kako bi izgledao svet koji poznajemo bez ljudi kakav je Vojo Stanić, o tome najbolje mogu da svedoče mnogi njegovi prijatelji. Jer Vojo je živi svedok i ujedno jedinstvena negacija poznate rečenice Benita Musolinija: „Koliko neprijatelja – toliko časti.“
Kada su devedesetih pale prve granate na Dubrovnik, on je izrazio otvoreni protest. Ali kada je u postreferendumskoj Crnoj Gori rekao da je jednom dao ruku Emiru Kusturici i da on ostaje njegov prijatelj „za vazda“, razočarao je i takozvane antiratne profitere.
Atmosferu sadašnjeg još uvek tinjajućeg istorijskog i političkog zgarišta nekadašnje Jugoslavije Vojo jednostavno opisuje: „Danas na prostoru bivše Jugoslavije da bi te voljeli moraš nekoga da mrziš. Ako nikoga ne mrziš, onda svi tebe mrze.“
Sedenje s Vojom na hercegnovskom Škveru je zaista „jedrenje na snovima“, mada on spada u najređu vrstu magova druženja za stolovima pokraj mora koji sagovornike osvajaju i svojim inspirativnim slušanjem. Ali kad uzme reč, ona kao da postaje samo njegova: „Često sam ranije išao i po mjesec dana barkom u Dalmaciju. I onda bi’ vazda, kad bi došao, ispričao poneki doživljaj. A i ti moji prijatelji su voljeli da ih slušaju. Sve im je izgledalo zanimljivo. Međutim, dosta puta se nije ništa dogodilo. Ali da ne bih razočarao prijatelje, onda bi’ izmislio neke male doživljaje, obradio ih, pričao. I što sam više pričao, sve su savršeniji bili.“
Vojove priče počinju kao oni veliki talasi čije se razmere vide dockan, tek kada vas do kraja obuzmu, mada iz daljine to kao da ni najmanje nisu nagoveštavali. Njegov humor je iz predela najvišeg duha. I na njegovim slikama spontanost i intuicija važniji su od svega.
Kao i u njegovoj čuvenoj priči o prijemu hercegnovskih umetnika kod Tita, kada se zatekao u Zagrebu, kod Arsena Dedića, koji je u svoj poznatoj zbirci „Narodne pjesme“, još sredinom sedamdesetih, objavio i pesmu „Vojo Stanić“. Kako je iz Zagreba „najsrdačnije“ ispraćen, tako mu je trebalo malo više vremena da se navikne na atmosferu kod Tita. Ali to nije bilo preteško, priča Vojo, jer tom prilikom glavnu reč je imao Zuko Džumhur. „On se nije odvaja’ od njih i ima’ sam utisak da kada Tito i Jovanka odu na spavanje, da će Zuko leć’ između njih.“
Dok otkriva najživopisnije detalje tog susreta, u isti mah, nezaustavljivo poput plime, sagovornike obuhvataju taj neverovatni humor i istinska osećanja kojima Vojo sve više osvaja. I kada zacenjeni sagovornik, već obuzet suzama od smeha, pomisli da je kraj, tek tada biva izložen potpunom klimaksu Vojove priče i pričanja.
A taj klimaks je desert, sladoled u obliku labuda, kojim treba da bude završen ovaj ručak za umetnike u Igalu, kod Tita.
„Najpre prinesoše Titu labuda i on mu, ka’ što mu i priliči, poput velikih vojskovođa lako o’kide glavu. I onda dadoše svima redom. Kako sam u tom društvu bio najmlađi, meni ostade onaj, zadnji dio. Ali neka, bio je pun čokolade.“
Tako Vojo još jednom podseti na jedan od prepoznatljivih mediteranskih toposa – „hvalisavi vojnik“ (miles gloriosus), prema kojem na Mediteranu ništa nije toliko ni značajno ni vredno ako ne može da se ispriča.
Vojo Stanić je, sem zbog izložbi i jednog nešto dužeg boravka u Rimu, nerado ostavljao svu tu autentičnost života na Škveru.
Ljudi, inače, u potrazi za najvećim istinama o životu često napuštaju rodni kraj. Ipak, kada „obiđu cio svijet“, kaže Vojo, tek tada uvide da su o tim najvažnijim životnim istinama mogli da saznaju ne mrdajući s kućnoga praga. Ali to ne bi znali da nisu „obišli cio svijet“.
Kada je već bio zakoračio u desetu deceniju života, Vojo Stanić je jednom svom prijatelju, s garsonovskim osmehom, ali i nekom odlučnošću pravog zaverenika, otvoreno saopštio: „Odlučio sam da živim do kraja života.“