NATO inicijativa

Za evroatlantske centre moći Srbija i Srbi su plen koji i dalje izmiče, kolikogod da je iznemogao i demoralisan. Namera je da se, pre nego što se na Balkan mnogo ozbiljnije odrazi globalno geopolitičko slabljenje zapadnih faktora, okonča naše zatvaranje u NATO kavez. Otuda je na kontroverzan način intenzivirano delovanje u vezi s nama

Tumačenje društveno-političkih događaja (gotovo) isključivo kroz prizmu zakulisnog delovanja raznih centara moći svakako predstavlja ozbiljno preterivanje pa i zastranjivanje. Njega obično nazivamo „teorijom zavere“. No to ne znači da zavera, prevara i raznih drugih sistematski planiranih i realizovanih (geo)političkih igara nema napretek, te da više ili manje ne utiču na oblikovanje zbilje, odnosno da su imale značaj u prošlosti. I prvo (teorija zavere), i drugo (negiranje bilo kakve zavere) kada se tvrdi predstavlja krajnost. Realnost je, kao i obično, negde između. Polazeći od toga bolje ćemo shvatiti i naše aktuelno tumaranje EU, NATO, kosovsko-pregovaračkim i ostalim geopolitičkim stazama i bogazama.

BEZOBRAZNI I LUDI Ako površno – isključujući bilo kakve skrivene elemente – sagledamo u prethodnim nedeljama ispoljene stavove vodećih zapadnih činilaca u vezi s nama, te očekivanja od nas, mogli bismo da zaključimo, bez preterivanja, da smatraju da nismo normalni. I to kako mi obični građani Srbije, tako i naše vladajuće strukture. Prosudite i sami na osnovu reči francuske ministarke za evropske poslove i za nas zaduženog relativno visokog funkcionera američkog Stejt departmenta.
Natali Loazo nam je – kako je naglasila kao prijatelj koji neće da nas laže – poručila da u dogledno vreme nema ništa od EU integracija. No od nas se očekuje („zbog nas“) da se ponašamo kao da su realne. Tokom posete Beogradu, što svemu daje dodatnu težinu, ponovila je ranije iznet stav francuskog predsednika. On glasi: nema prostora za proširenje EU i prijem novih članica sve dok se EU ne reformiše. Kada će se to desiti i da li će se dogoditi, to naravno ne zna ni Makron, niti bilo ko drugi. A magarcu (EU kandidatskom) ostaje da krotko mašta o zelenoj travi i do daljeg ne lipše!
I to nije sve. Dok nam se s jedne strane poručuje da je put u EU blokiran, te šta god da radimo (od sprovođenja tzv. unutrašnjih reformi do spoljnopolitičkog pozicioniranja), nećemo moći da prođemo čekpoint, s druge strane nam kažu da se od Srbije očekuje da bespogovorno realizuje naloge evroatlantskih struktura moći. Našoj javnosti dobro znani Metju Palmer je ubrzo posle Natali dodao da „u pregovorima Srbije i Kosova reč nije o tome da li će se promeniti granice ili neće“ već se radi o postizanju dogovora o međusobnom priznanju. „Srbija treba da prizna Kosovo kao nezavisnu, suverenu državu, a to isto treba da učini i Kosovo.“

[restrict]

ZONA SUMRAKA Sve to deluje kao da se nalazimo u geopolitičkoj zoni sumraka. Od nas se drsko traže brojni, često neshvatljivi ustupci, a ne nudi nam se više bilo kakva nagrada (ne ulazim sada u to da li članstvo u EU to uopšte jeste nego polazim od opredeljenja naše političke elite da je tako). Šargarepa je, ukratko, nestala sa stola. Štaviše i štapom se, za koji znamo da je tu negde, mnogo ne vitla. Retorički se postupa kao da smo geopolitičko roblje koje se malo uzjogunilo, ali će se pre ili kasnije „urazumiti“ i podstaknuto lepim ili ružnim rečima – nema veze – odraditi šta mu je naređeno.
Da li je tako? Mislim da ipak nije. Ne ulazim sada u to šta bi iz nekog svog računa uradili (ili ne bi uradili) naši vladajući i opozicioni političari, ali narod svakako nije spreman da se tek tako prepusti nacionalno i državno nihilističkom viru. Verujem da to dobro znaju i zapadni stratezi, šta god da pričaju. Svesni su da iako štošta može da nam se prilepi, ipak nismo kolektivno ludi. A znajući ih ne mislim da, kako bi to rekao naš narod, lupetaju. Tako smo stigli do naše „zakulise“ s početka teksta i njenih propagandno-manipulativnih dometa.

UZ NATO U EU? Baš u vreme kada nam – koliko god briselske birokrate koje više nikoga ne reprezentuju pokušavale da naknadno ublaže negativan utisak naše javnosti (pogledati primera radi izjavu Dejvida Mekalistera) – ključni EU igrači poručuju da se u realnom vremenu čak ni nadamo ulasku u tu uniju, pojavila se zanimljiva inicijativa niza naših a evroatlantskih nevladinih organizacija.
Grupa od osamnaest, i to uglavnom ne bilo kakvih već poznatih i aktivnih prozapadnih NVO, pripremila je „Novu spoljnopolitičku inicijativu“ koju ambiciozno nudi i sadašnjim vlastima i raznorodnoj opoziciji, kako bi se na osnovu nje postigao konsenzus oko strateškog puta Srbije. Njena temeljna ideja je prosta, ali snažna: „I NATO, i EU“. Ili drugačije: „Uz NATO u EU“!
Kako se u inicijativi kaže, predlagači očekuju od vlasti i opozicije da doprinesu brzom okončanju normalizacije odnosa s Prištinom (pretpostavljam u duhu Pompeovih reči) jer bez toga, smatraju, nema mogućnosti za demokratski i privredni razvoj Srbije. To je i uslov da se, bez obzira na sve teškoće, nastavi proces EU integracija naše zemlje bez koga je, navodno, nezamisliva modernizacija srpskog društva. Na kraju stižemo do potrebe da se intenzivira saradnja s NATO-om.

STRATEGIJA OBESHRABRIVANJA Da završni deo dotične spoljnopolitičke inicijative grupe NVO citiram: „Imajući u vidu iskustva drugih zapadnobalkanskih zemalja, očigledno je da niko od njih nije ostvario svoje suštinske i strateške interese bez pune saradnje i partnerstva sa NATO.“ Kome i dalje nije jasno šta tu stoji, da stvari do kraja ogolim: nema ulaska u EU bez prethodnog pristupanja Atlantskom paktu. To je ključ za kapiju Evropske unije!
Sve u svemu radi se o skoro dečjoj igri. Prvo nam neki bitni EU činioci razveju snove – a nema dileme da za nemali deo naše nacije Evropska unija i dalje predstavlja (neću sada ni o osnovanosti toga) sinonim za bolji život – onda se pojave oni koji nude rešenje. To sve je, kao i američko poigravanje s nama po principu toplo-hladno u vezi s Kosovom, deo prepariranja srpske javnosti. Oko toga nemam ni najmanju dilemu.
Posle serije šokova, hladnih tuševa, kratkotrajnih ohrabrenja i sličnog, čini mi se da je planirano da kontuzovani i obeshrabreni stignemo do nekog za nas ne baš totalno negativnog rešenja u vezi s Kosovom. Tačnije do rešenja koje bi nam zasigurno delovalo sumorno pre otpočinjanja procesa pregovaračkog zaluđivanja, ali pošto smo već dosta demoralisani, uplašeni i dovedeni do toga da mislimo da smo na granici ponora – koje će nam izgledati mnogo svetlije. Ugao posmatranja i psihološko stanje bitno određuju percepciju.

PREOBLIKOVANJE JAVNOSTI Pri tome će – da ponovim ono čemu sam u prethodnim tekstovima pisao – u nekom trenutku, kao u antičkom pozorištu, na scenu biti spuštena američka konjica koja će rešiti problem po modelu priznanje uz razmenu teritorija, a NATO će biti instaliran kao garant mira i napretka. Uporedo, da i to ponovim, biće stvorena predstava da je jedina šansa da uđemo u EU – a tvrdiće se da pošto smo „normalizovali“ odnose s Prištinom to postaje mnogo realnije ako učinimo samo još koji korak u „pravom“ pravcu – prethodno pristupanje NATO-u. Ipak, tu postoji jedan problem, i njega su svesni zapadni planeri.
Srpsko javno mnjenje je izrazito negativno nastrojeno prema agresivnom vojnom paktu koji je u nedavnoj prošlosti direktno ili indirektno stajao iza više zastrašujućih poduhvata usmerenih protiv našeg naroda. „Oluja“, bombardovanje Republike Srpske, agresija na Srbiju, tolerisanje masovnog pogroma nad Srbima od strane tzv. OVK. Da navedem samo nekoliko najupečatljivijih događaja na koje se nadovezuje i dalje po nas nepovoljno NATO delovanje. Na stranu još i uvlačenje Srbije u neki vid sukoba s Rusijom, koja nam je najpouzdaniji partner u zaštiti nacionalnih interesa. Doduše, intenziviranje saradnje sa NATO-om ima se u vidu pošto bismo se odrekli velikog dela, ako ne i svih sopstvenih interesa u vezi s Kosovom i Metohijom.
Moskva ne bi imala više šta da nam tu pomogne. Ali ostaje nam i dalje Republika Srpska. Ili se možda podrazumeva, mada nam se još ne kaže, da i nje treba da se odreknemo, odnosno da se radi EU i NATO „perspektive“ složimo s daljom centralizacijom Bosne i Hercegovine, te svođenjem RS na njenu puku administrativnu jedinicu. Biće da je tako, a da Srbi to i sve drugo rečeno ne bi na pravi način prepoznali, da se vratim inicijativi grupe EU i NATO prijateljskih NVO, zahteva se od naših vlasti uvođenje cenzure!

EVROATLANTSKA OPSKURNOST U njoj stoji: „Intenziviranje pune saradnje i partnerstva sa NATO predstavlja vitalni interes za Srbiju i njene građane. Stoga je potrebno zaustaviti anti-NATO medijske kampanje.“ I ne radi se tu samo o NATO-u. Ako bismo ponovo došli do zatvaranja medija za sve druge stavove osim evroatlantskih, kao što je neko vreme bio slučaj posle petog oktobra, brzo bismo stigli i do opskurnog nametanja našem narodu ekskluzivne krivice za sve loše što se desilo na ovim prostorima tokom tzv. ratova za jugoslovensko nasleđe. Neko bi nam ubrzo poručio: „Potrebno je zaustaviti kampanju da se u Srebrenici nije desio genocid.“ Uz stare, svakodnevno bi pokušavale da nas hipnotišu i neke nove Sonje Biserko i Nataše Kandić.
Cilj je da potpuno budemo zbunjeni i paralisani, i tako dovedeni gotovo do ludila (koje je uslov za naše samouništenje) progutamo ono što „ni pas s maslom ne bi pojeo“. Radi toga su evroatlantski stratezi i njihovi prateći orkestri spremni na bilo šta. Uvođenje skoro totalitarne cenzure je tu samo jedan, verovatno ne i najgori, element. Videli smo do koje mere autoritarno pa i kriminalno ponašanje režima u Podgorici je tolerisano i ohrabrivano, dok nije obavio svoj NATO zadatak. Sada je, stiče se utisak, na pragu da bude otpisan. To je stara priča o pranju „demokratskih“ ruku i bacanju isluženih izvršilaca na (geo)politiko smetlište pošto više nisu potrebni.

ODBRANA KAPIJE Nema sumnje da bi se isto dogodilo i s vlastima u Beogradu koje bi izvršile – protivno demokratskim normama i volji građana Srbije – kosovske, NATO i druge prljave antisrpske zadatke. No to je već njihova stvar i neka same analiziraju posledice ponašanja koje se od njih očekuje. Na patriotskoj javnosti Srbije je da se suprotstavi novoj antisrpskoj ofanzivi. Mi treba da budemo mnogo aktivniji, i to na način koji prevazilazi razne partijske podele i lične sukobe, te da nudimo konstruktivne inicijative i u skladu s njima budemo spremni da posvećeno radimo.
Za početak predlažem jednu o kojoj je već više puta bilo reči, ali iz nekog razloga uvek se brzo „zaboravi“. To je insistiranje na tome da u ustav Srbije, ali i Republike Srpske bude ugrađena neutralnost. Kada se već plasira u javnost priča o tome da je zbog EU integracija, ali i drugih razloga potrebno menjati ustave obe srpske države, onda je važno nametnuti stav da to mora da podrazumeva i podizanje naše neutralnosti s nivoa običnih skupštinskih rezolucija do ustavnih visina. Jedno tako, uz referendumsku potvrdu koju promena ustava podrazumeva, biće obesmišljeni pokušaji da nam uz neku, pre imaginarnu nego stvarnu šargarepu bude uvaljen i NATO!
Neka se niko ne vara da opaka NATO hidra ne namerava da pokori Srbiju i RS i konačno proguta još žive naše nacionalne interese. Zbog predaka i potomaka nemamo pravo da joj to dopustimo, a ohole reči raznih EU i NATO glasnogovornika te lokalne inicijative evroatlantske provenijencije – konačno bi morale da nas razdrmaju. NATO je pred našim vratima, dok smo mi daleko od EU kapija ili bili kakvog dogovora s Prištinom kojim bi bio zaštićen makar minimum srpskih interesa! Ako mu otvorimo svoju kapiju u ime laži o EU progresu, ostaćemo bez bilo kakve nacionalne perspektive!

[/restrict]