Muzički neboder na Kolarcu

Ciklus Premijere i muziciranje Simfonijskog orkestra RTS

Na ovom koncertu orkestar je bio glavna zvezda. Da li zbog novog dirigenta Jakopa Siparija koji je opušteno, mekano, na mahove teatralno, ali uvek s dobijenim povratnim rezultatom, vodio ansambl, ili im je prosto bio dan

Na prvom koncertu u 2019. godini iz ciklusa Premijere Simfonijski orkestar RTS je u subotu, 9. februara, nastupio u velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, pod upravom italijanskog dirigenta Jakopa Siparija i sa solistom – prvim solo klarinetistom istog orkestra – Vojislavom Dukićem. Program je bio standardan – premijerno izvođenje domaćeg dela, koncert, pauza, simfonija.
Kompozicija Lonesome Skyscraper, koju je Ivana Ognjanović komponovala za simfonijski orkestar i elektroniku, inspirisana je neobičnom sudbinom solitera u Pečuju, dugo nenastanjenog zbog nepopravljive greške u izgradnji, da bi na kraju bio srušen. U njemu su živeli golubovi, pa je autorka koristila različite tehnike i minimalna muzička sredstva da taj sablasni zvuk oživi. Izvanredno iskoristivši raskošni zvuk orkestra, ona je širokim i mirnim harmonskim plohama stvarala postepenu gradaciju. I taman smo se opustili i pomislili da smo dobili novu slušljivu muziku, a pojavilo se elektronsko dahtanje, mrmljanje, škripa, lupa, vika, Skyscraper se pretvorio u brain and ears scraping, da bi se na kraju sve vratilo u početno stanje. Zanimljiva koncepcija koja je u orkestru RTS dobila dobrog tumača.
Na ovom koncertu orkestar je bio glavna zvezda. Da li zbog novog dirigenta, koji je opušteno, mekano, na mahove teatralno, ali uvek sa dobijenim povratnim rezultatom, vodio ansambl, ili im je prosto bio dan. U Koncertu za klarinet i orkestar u A-duru Volfganga Amadeusa Mocarta odjednom je (smanjeni) orkestar procvetao u novom, klasičarskom, mekom i zaobljenom zvuku s prefinjenim fraziranjem i mnoštvom mocartijanskih boja. Mocart je ovaj koncert napisao u svojoj poslednjoj godini života, pa je premijera izvedena posle njegove smrti. Igrajući se instrumentom kao ljudskim glasom, Mocart je komponovao posebno izražajan drugi, lagani stav, čija kantilena čini ovo delo jednim od najlepših klarinetskih koncerata. Solista Vojislav Dukić je predstavio klarinet u svim njegovim mogućnostima, muzikalno i krajnje posvećeno, s odličnom saradnjom orkestra, koji inače ne voli da prati soliste. Posle ovacija izveli su deo laganog stava na bis.
Posle pauze, na kojoj su kompozitori (koji su došli samo da čuju novo delo) i klarinetisti i prijatelji soliste (koji su došli zbog klarineta) napustili salu, a ovaj predsimfonijski egzodus ima višedecenijsku praksu, čuli smo Treću simfoniju Petra Iljiča Čajkovskog. Orkestar je opet bio u punom sastavu, dirigent u punoj formi, oni koji su otišli – izgubili su. Simfonija broj 3 jedina je durska i jedina ima pet stavova. Takođe, muzički tok je fragmentaran, iscepkan, kontrapunktski zahtevan, za razliku od širokih zvučnih zamaha ostalih simfonija. U pet stavova se smenjuju epizode, tehnički složene i bliske muzici 18. veka, dok se poneka tipična ruska tema provuče, kao slučajno, u limenim duvačima. Dirigent Jakopo Sipari je potpuno vladao ovom komplikovanom partiturom, vodeći precizno i sasvim određeno orkestarske deonice, bez čega bi bilo nemoguće doći uspešno do kraja ove netipične kompozicije, na koju je Čajkovski bio vrlo ponosan, a koja se ne izvodi često. Orkestar RTS se predstavio kao moćan, ali i tehnički spreman ansambl, sa svim čestitkama nadahnutoj koncert-majstorici Katarini Kirki Aleksić. Publika je simfoniju pozdravila ovacijama, koje su i orkestar i dirigent zaslužili.