Музички небодер на Kоларцу

Циклус Премијере и музицирање Симфонијског оркестра РТС

На овом концерту оркестар је био главна звезда. Да ли због новог диригента Јакопа Сипарија који је опуштено, мекано, на махове театрално, али увек с добијеним повратним резултатом, водио ансамбл, или им је просто био дан

На првом концерту у 2019. години из циклуса Премијере Симфонијски оркестар РТС је у суботу, 9. фебруара, наступио у великој дворани Коларчеве задужбине, под управом италијанског диригента Јакопа Сипарија и са солистом – првим соло кларинетистом истог оркестра – Војиславом Дукићем. Програм је био стандардан – премијерно извођење домаћег дела, концерт, пауза, симфонија.
Композиција Lonesome Skyscraper, коју је Ивана Огњановић компоновала за симфонијски оркестар и електронику, инспирисана је необичном судбином солитера у Печују, дуго ненастањеног због непоправљиве грешке у изградњи, да би на крају био срушен. У њему су живели голубови, па је ауторка користила различите технике и минимална музичка средства да тај сабласни звук оживи. Изванредно искористивши раскошни звук оркестра, она је широким и мирним хармонским плохама стварала постепену градацију. И таман смо се опустили и помислили да смо добили нову слушљиву музику, а појавило се електронско дахтање, мрмљање, шкрипа, лупа, вика, Skyscraper се претворио у brain and ears scraping, да би се на крају све вратило у почетно стање. Занимљива концепција која је у оркестру РТС добила доброг тумача.
На овом концерту оркестар је био главна звезда. Да ли због новог диригента, који је опуштено, мекано, на махове театрално, али увек са добијеним повратним резултатом, водио ансамбл, или им је просто био дан. У Концерту за кларинет и оркестар у А-дуру Волфганга Амадеуса Моцарта одједном је (смањени) оркестар процветао у новом, класичарском, меком и заобљеном звуку с префињеним фразирањем и мноштвом моцартијанских боја. Моцарт је овај концерт написао у својој последњој години живота, па је премијера изведена после његове смрти. Играјући се инструментом као људским гласом, Моцарт је компоновао посебно изражајан други, лагани став, чија кантилена чини ово дело једним од најлепших кларинетских концерата. Солиста Војислав Дукић је представио кларинет у свим његовим могућностима, музикално и крајње посвећено, с одличном сарадњом оркестра, који иначе не воли да прати солисте. После овација извели су део лаганог става на бис.
После паузе, на којој су композитори (који су дошли само да чују ново дело) и кларинетисти и пријатељи солисте (који су дошли због кларинета) напустили салу, а овај предсимфонијски егзодус има вишедеценијску праксу, чули смо Трећу симфонију Петра Иљича Чајковског. Оркестар је опет био у пуном саставу, диригент у пуној форми, они који су отишли – изгубили су. Симфонија број 3 једина је дурска и једина има пет ставова. Такође, музички ток је фрагментаран, исцепкан, контрапунктски захтеван, за разлику од широких звучних замаха осталих симфонија. У пет ставова се смењују епизоде, технички сложене и блиске музици 18. века, док се понека типична руска тема провуче, као случајно, у лименим дувачима. Диригент Јакопо Сипари је потпуно владао овом компликованом партитуром, водећи прецизно и сасвим одређено оркестарске деонице, без чега би било немогуће доћи успешно до краја ове нетипичне композиције, на коју је Чајковски био врло поносан, а која се не изводи често. Оркестар РТС се представио као моћан, али и технички спреман ансамбл, са свим честиткама надахнутој концерт-мајсторици Катарини Кирки Алексић. Публика је симфонију поздравила овацијама, које су и оркестар и диригент заслужили.