Istočno od Rima

Kako je tumačeći najnovija dešavanja u pravoslavnoj ekumeni i ulogu Carigradske patrijaršije u njima, patrijarh Vartolomej objasnio da može, ali ne namerava da izmeni Ustav SPC, niti njene granice?

Da carigradski patrijarh ne samo da nema kome da se pravda za vaseljenski brodolom koji je nastao dodelom tomosa ukrajinskim raskolnicima već da je grubo kršenje kanona i mešanje u apelacionu distancu u sporovima između klirika na kanonskoj teritoriji druge pomesne pravoslavne crkve deo kako Božje promisli, tako i prirodna posledica apostolske i duhovne budnosti ove katedre nad temom bola miliona Ukrajinaca, saznali smo iz intervjua koji je carigradski patrijarh Vartolomej dao „Politici“.

GOTOVO BESPREKORNO O težini i posledicama odluke koja u pravoslavlju može da izazove raskol ništa lakši nego onaj iz 1054. ni reči. Naprotiv. U vezi sa pitanjem darovane autokefalije, Vartolomej kaže da će ona naposletku pomoći temi jedinstva, te da je njeno dodeljivanje, uveren je, bio neophodan preduslov.
„Do juče je najveći deo ukrajinskog naroda bio izvan Crkve, što nas je bolelo. Zbog toga smo u prošlosti ulagali dosta napora radi isceljenja ovog problema. Na primer, na našu inicijativu bili smo sastavili mešovitu komisiju sa jerarsima iz Vaseljenske patrijaršije i Moskovske patrijaršije, kako bismo pronašli rešenje. Konačno, ova komisija nikada nije počela svoj rad, na odgovornost Moskovske patrijaršije, tako da je problem postajao sve veći. Pojedinci su, karakterišući druge raskolnicima, umirivali svoju savest kao da je sve u redu. Ukoliko se, međutim, neki naš brat karakteriše kao shizmatik ili jeretik, a još više ukoliko se čitav jedan narod, milioni ljudi, nalazi izvan kanonske Crkve, sa raskolom kao razlogom – onda smo pozvani, hitno i bez ikakvog kašnjenja, na duhovnu i apostolsku budnost, jer ’kada strada jedan ud, tada skupa stradaju svi udovi’.“
Plemenito, i za one koji ne prate ukrajinsku dramu, ili su recimo zaboravili blagoslov sa kojim je isti patrijarh ispratio akciju „Štit Eufrat“ u Siriji, nema mesta za istorijske dileme. Ni za teološke. Razuman i nadasve hrišćanski stav. Pri tome i kanonski obrazložen. Gotovo besprekoran.
Ukrajina je, zaključuje, prosto zadobila svoju autokefalnost a Carigrad je, mešajući se u unutarcrkveni spor na kanonskoj teritoriji druge pomesne crkve, samo demonstrirao svoju vlast koja dakako proizlazi iz Božjeg prava i pozicije u pravoslavnom svetu.
„U svesti pravoslavne crkve ne postoji ’istočni papa’, a svakako ni u našoj misli i smernom služenju. Svaki vaseljenski patrijarh služi ne jednostrano i samovoljno nego sarađujući i saodlučujući sa Svetim sinodom. Međutim, stoji činjenica da su Vaseljenski sabori dali Carigradskoj crkvi neke odgovornosti i obaveze koje nemaju druge crkve. A to je naloženo majci Crkvi od, ne samo jednog Vaseljenskog sabora, i od ne samo jednog kanona. Prema tome, ne radi se o sticaju okolnosti ili slučaja u kontekstu ondašnjih vremena. Ima mnogo svetih kanona i puno odluka Vaseljenskih i pomesnih sabora koji potvrđuju ove privilegije.“

[restrict]

U PAPISTIČKOM DUHU Upadljivo je da su prava i povlašćeni položaj koji sebi pripisuje Fanar, iako negira vatikanolike pretenzije, protumačena sa pozicije papstva. Takođe, Vartolomej argumentaciju traži na klizavom terenu. Prvenstvo Carigrada na koje se poziva Fanar je stekao kada je sedište cara Romeja i Senata premešteno u Novi Rim. Razlozi su, dakle, administrativno-političke prirode, a ne kanonske. Uostalom privilegije koje su patrijaršije uživale menjale su se zajedno sa okolnostima. Ako je Jerusalim pao na četvrto mesto u rangu patrijaršija zašto danas Carigrad zbog istočnopapističke jeresi ne bi mogao da izgubi poziciju prvog među jednakima?
Na nedoslednost i propagandističku argumentaciju Carigrada, u briljantnoj analizi pod naslovom „Ukrajinska kriza“ ukazuje i Dejan Mačković. On podseća da je Carigrad dobio privilegije i prvenstvo časti, kao grad Cara i Senata, zatim Justinijanovim novelama i drugim carskim poveljama, kao što je u drugom milenijumu povremeno imao posebnu moć i prvenstvo na osnovu bliskosti patrijarha i sultana. Međutim, ta moć i primat Carigrada se menjala, jenjavala i jačala, te nije izvirala iz bogoslovlja i kanonskog predanja.
„Ona je bila običajna i praktična i identična je ’primatu’ koji je moskovski patrijarh uživao u odnosu na druge poglavare crkava u Sovjetskom Savezu. Primat Carigrada nije podrazumijevao piramidalnu strukturu Crkve, u kojoj je konstantinopoljski patrijarh vrhovni poglavica, kome se niko ne smije suprotstaviti, nego mu je davala prvenstvo u inicijativama. U Crkvi zaista postoji prvi, ali taj prvi ne radi ništa bez sabora (34. apostolsko pravilo).“
U intervjuu „Politici“ patrijarh nas uverava da će se tokom vremena pokazati da su „namere majke crkve i mene lično, bile čisto eklisiološke, kanonske i sotiriološke. Svakako tu nema ničeg od teme nametanja vlasti ili ispoljavanja ambicija niti, čak i gore, „grubog kršenja kanonskog prava“.
Nema ni mesta za poistovećivanje slučaja Ukrajine sa Skopljem i Crnom Gorom.
„Svakako, koliko nam je poznato, mnoge vladike SPC su suzdržane u pogledu Ukrajine iz straha da će ono što se tamo desilo biti ponovljeno u Crnoj Gori i Ohridu. Ali uveravam vas da stvari ne stoje tako. SPC ima konkretne geografske granice.“
Nema mesta za poistovećivanje, ali retorika i briga „o ljudima celog sveta i svih naroda i ljudi bez izuzetka“ koju je u junu prošle godine Vartolomej pokazao pozivajući sestrinske crkve da prihvate crkvu u Skoplju u pravoslavno jedinstvo iz istog su izvora kao ove vezane za Ukrajinu.
Podsetimo da je u junu povodom najave da su Grčka i Makedonija usaglasile sporazum o promeni imena te bivše jugoslovenske republike vaseljenski patrijarh, citirajući apostola Pavla, rekao da „kada pati jedan, trpe svi, a kada je jedan srećan, svi se raduju“.
„Kada se jedan od naše braće okvalifikuje kao otpadnik ili jeretik, pa čak i više njih, a posebno kada je to ceo narod, milioni ljudi su van crkve na osnovu te podele. Tada je potrebna hitna reakcija i poziv na duhovno buđenje. Apostolska dužnost crkve je da traži načine spasenja naše braće u Skoplju i Ukrajini. To je naša obaveza i odgovornost da prihvatimo istinu u okviru kanona crkve. Zato naša Vaseljenska patrijaršija brine“, poručio je tada patrijarh Vartolomej.

O NAMERAMA Zabrinut za braću u Skoplju Vartolomej se tada preporučio da, kao arbitar u sporu, a u cilju zaokruživanja NATO projekta na prostoru bivše Jugoslavije i brisanja srpskog identiteta, ponudi majčinstvo MPC.
Naravno roneći suze nad duhovno probuđenom pastvom, on zanemaruje činjenicu da eparhijama u Makedoniji majka crkva može biti samo SPC, budući da su u njenom sastavu od 1920, dok su do 1776. bile pod Pećkom patrijaršijom. Antiistorijski i antisrpski cilj.
Ali namera više ne postoji, kategoričan je patrijarh u intervju „Politici“. Takođe, ne postoji namera, ovde dolazimo do najopasnijeg dela intervjua, da Carigrad izmeni Ustav SPC, niti njene granice, ukoliko to ne prati sporazum.
„Nikada Vaseljenska patrijaršija nije prekoračila granice drugih crkava, sem jedino ukoliko postoji zahtev i veća crkvena potreba.“
Dakle, Carigrad može, ali neće menjati granice, kao ni Ustav SPC kao najviši akt autokefalne pomesne pravoslavne crkve – sem ukoliko ne postoji crkvena potreba?
Da li se potreba može roditi ako braća u Skoplju zavape za svojom duhovnošću pod krilom MPC koja je, začudo, nastala kada i makedonska nacija, u 20. veku? Može li patrijarh određivati sedišta i nadležnosti pomesnih crkava kao što to papa čini sa biskupijama? Konačno, kako Vartolomej može menjati naš ustav, te da li ova njegova izjava baca novo svetlo na motive onih koji su predlagali ovaj dokument sporan zbog definisanje naše pomesne crkve?
Za one upoznate sa istorijom delovanja Konstantinopolja, ulogom u spoljnopolitičkim planovima SAD, kanonskim ogrešenjima, te konkretnim i strašnim posledicama sa kojima se nakon dodele tomosa suočava ukrajinski narod – razgovor u „Politici“ se može čitati i kao politička demagogija, levantska veština varanja, opasna apologija…
Za one koji ne uče, zaključuje Mačković u svom eseju o ukrajinskoj drami, treba podsetiti na reči pape Pija IX izrečene u prepisci povodom Carigradskog sabora 1872. a upućene „glavnom turskom šizmatičkom imamu, koji prima svoju vlast i investituru od Sultana: „Pokušao si da napraviš Vaseljenski sabor, a napravio si vaseljenski brodolom.“

[/restrict]