INSAJDERI I KOPILAD

Svojstvenom mu neposrednošću u imenovanju pojava i aktera koje kritikuje jer mu se, recimo, ne sviđaju, ili mu pak protivreče, britanski političar Boris Džonson ovih dana ispoveda ostrvske jade oko bregzita: „Problem sa Evropskom unijom je što ne znamo ko je zaista vodi. Bilo bi mi nemoguće da vam kažem ko su oni, šta rade, kako su došli na funkcije ili kako ih je moguće smeniti, i ja nemam ideju kako otpustiti tu kopilad.“ U nimalo slučajno upotrebljenom terminu kopilad svet je mogao da nasluti ideju: terorišu nas oni čiji je stvarni identitet nepoznat! Tako je bivši šef diplomatije ’lanuo nediplomatski, a na zadovoljstvo auditorijuma koji u pomenutoj družini „bez korena“ prepoznaje ne samo likove kontroverznih briselskih i drugih EU veličina već – značajnije – Džonsonovo ciljanje na zatamnjene profile opasnije kopiladi, one čije su poreklo i pripadnost dobrano skriveni, dok je njihova moć stvarna i ogromna.
Teško je, razume se, poverovati da je Britanac iskren, odnosno da kasta kojoj pripada ne zna ko „zaista vodi“ EU. Dok se u vidljivom spektru događanja (pokrivenom od mejnstrim medija) likovi najmoćnije kopiladi brižljivo, belinama, uklanjaju, ponekad ih javno detektuju pojedini, taštinom nabildovani, učesnici političkog karnevala održavanog da bi se zamajavala svetska javnost. Ovi insajderi – cinkaroši poretka moći globalne zakulise – bivaju raspoloženi i da mašu saznanjima nedostupnim široj javnosti. Progovore, i tada pukne jasniji uvid u sferu prikrivene stvarnosti, zakamuflirane notornim, navodno istinitim, a zapravo simuliranim predstavama. Fenomen takvog insajderskog kazivanja demonstriran je i nedavnim istupanjem Edija Rame, premijera Albanije.
„U Kosovo je uloženo više od pola milijarde evra kojima su ljudi izvan kosovske i bogate albanske dijaspore doprineli oslobađanju Kosova“, rekao je Rama na skupu u Tirani. Uzgred, priznao je tom prilikom i da „bez Albanaca ne bi bilo ni Severne Makedonije“. (Koliko je „bogata dijaspora“ uložila u promenu imena međunarodno priznate države, poznavalac kapaciteta talične albanske kasice nije naveo.)
Poslužimo li se metaforičnim govorom bivšeg britanskog ministra, a podstaknuti uvidom u otkrića albanskog premijera, možemo zaključiti: evo, tako funkcionišu pravila u svetu moćne kopiladi. Bogata dijaspora, vođena nevidljivom rukom verziranih advokata – agenata berze visokog uticaja, pravilnom procenom dobitničkih kombinacija ulaže (pare), a agresivna nacionalna manjina jedne države organizovano nastupa, cepa tu državu, i na krilima samopouzdanja „borca“ čiji je ogroman teroristički račun plaćen kešom, nameće ideju o pravu da na teritoriji postojeće suverene države stvori novu – „svoju“. Potom se demonstrirana veština sprovedena pod geslom – ko je platio, njegovo je, u javnoj sferi Zapada nazove: „oslobađanje albanskog naroda od srpskog terora“. Pored cepanja postojeće države, u ovom slučaju Srbije, tehnika ovakvog „ulaganja kapitala“ podrazumeva i kompletnu pljačku svih dobara napadnute države.
Insajdersko otkrivanje visine sume plaćene za projekat uzdizanja kosovske državolike tvorevine, ne razjašnjava niz važnih pojedinosti o investiranju. Javnost ostaje uskraćena za saznanja – kako je, kome, kada i u kolikim pojedinačnim iznosima doznačeno pomenutih pola milijarde evra. Naslućuju li se profili primalaca uplata u redovima onih koji se uobičajeno imenuju kao svetska neoliberalna oligarhija? Pametni Boris Džonson lepo primećuje: „Bilo bi mi nemoguće da vam kažem ko su oni, šta rade, kako su došli na funkcije.“ Premda je tako unekoliko razjašnjeno ko je plaćao stratege i hazardere na uticajnim adresama Londona, Brisela, Berlina, Vašingtona, na kojima se kuva(la) kosovska nezavisnost, ne toliko iz Raminih reči, koliko iz drugih aktuelnih događaja, naslućuje se uzbudljiviji nastavak – plaćanje i ulaganje koje basnoslovnom vrednošću nadmašuje pomenuto „a od dijaspore…“ davanje.
Poznato je naime da je vrednost resursa – prirodnih i privrednih bogatstava srpske pokrajine KiM procenjena na više stotina milijardi dolara, pa se stoga i visoki novčani iznos koji je objavio Rama može razumeti kao svojevrstan, neveliki avans za bogatstvo koje će u budućnosti biti podeljeno. Poput razbojnika koji su poharali trezor, nadajući se da su vlasnicima perfidno i zauvek oteli blago, Albanci ni u komičnoj, upravo usvojenoj prištinskoj „Platformi“ (za dijalog s Beogradom) ne zaboravljaju da ozvaniče drumsku otimačinu. U pregovaračkom principu pod brojem 8 upozorava se: „sva prava na korišćenje prirodnih resursa i imovine na suverenoj teritoriji Republike Kosovo pripadaju isključivo Republici Kosovo i zato nisu podložna pregovorima“. Smeši li se to sreća belosvetskim protuvama – stvarnim budućim vlasnicima, koji sada nestrpljivo iščekuju skriveni iza albanskih „veleposednika“? U pomenutoj povesti o novcu kojim je podmazano stvaranje „mlade kosovske države“, džekpot danas vrtoglavo raste. Moglo se to i naslutiti. Pripremano je dugo i temeljno. Uoči i tokom NATO agresije na Srbiju, utabavani su i putevi ulagačima iz redova albanske dijaspore! Prisećamo se gospodina čije stil je bio na lošem glasu širom sveta – Viljema Vokera. Svojim saradnicima na poslu čudovišnog podastiranja „razloga“ za vazdušnu kampanju Alijanse, on je uputio antologijsku poruku u kojoj je dominirala reč cena! „Trajno raspoređivanje američkih vojnika na Kosovu i Metohiji nema cenu“, poručio je on, simbolično nagoveštavajući ne samo gradnju baze Bondstil već i ogromne materijalne dobitke u budućnosti. Zapad je, preko brbljivog insajdera Vokera, otkrio istinu, kao što sada brbljivi Rama projavljuje njenu dopunu, a podrugljivi Džonson sve to smešta u kategorijalni ram koristan za razumevanje poretka.
Kada je ovih dana obnarodovano prisvajanje Trepče, velikog blaga srpske države, objava se mogla razumeti kao svojevrstan poklon-mamac za grupaciju, trenutkom gotovo literarnog nadahnuća jednog njenog pripadnika, imenovanu kao kopilad. Objavljeno je samo šturo: predsednik kosovskog parlamenta Kadri Veselji potpisao je u sredu odluku kojom je kombinat „Trepča“ postao 100 odsto vlasništvo Kosova. Tako, Trepča „ne pade šap’om“ već – papirom uslikanim za medijsko izmotavanje! Grabljenje, plen, profit, i njegova podela su matrice i lozinke kojima se i Albanci vešto i agresivno služe u sporazumevaju sa zaštitnicima. U saradnji i zajedničkom nastupanju aktera u čijoj agendi je prisvajanje teritorije i dobara Kosova, odnosno Srbije, ulozi su daleko veći od obnarodovane polovine milijarde evra.
Promišljajući aktuelne globalne prilike, osvedočeno lucidni poznavalac sveta predatorskih pravila Aleksandar Dugin upravo kaže: „Možda je naše instinktivno odbacivanje liberalizma sasvim razumno i logično, ali to je reakcija protiv čistog zla koje je postalo preočito.“ Dugin je uveren da su liberalne elite „osuđene na propast, da će istrajati i produžiti vreme pre konačnog i nepovratnog kolapsa, ali da su njihovi dani odbrojani“. Džonson bi jednostavno rekao – kopilad će definitivno biti oterana. Srbi bi ovako nagoveštenu budućnost mogli da odrede kao vreme kada će Trepča i ostalo oteto Srbiji biti vraćeno. „Papirom“, ili na neki drugi delotvoran način!