Strategija sukoba

Kakve su namere američkih obaveštajnih službi u godini pred nama?

Već i površna analiza nedavno objavljene nove nacionalne strategije SAD u sferi obaveštajnih poslova pokazuje da je definisana na osnovu pogrešne analize i procene geostrateške situacije, pa su zato i bezbednosni problemi koji prete Americi i njenim interesima pogrešno locirani, a time i ciljevi obaveštajnog delovanja.

POGREŠNO TUMAČENJE Takva procena, od koje zavisi racionalna upotreba američke obaveštajne mašinerije, ne bi smela biti opterećena politikantskim i propagandnim frazama, jer zbog toga ni strategija ne može biti dobro osmišljena. Procena pogrešno tumači poteze protivnika (koje diplomatskim jezikom nazivaju „suparnici“), pa se stoga često pogrešno shvataju i njihove prave namere. Tako se vide opasnosti i tamo gde ih u stvari nema – ili ih svojim prisustvom, nepotrebnim uplitanjem i delovanjem naknadno isprovociraju. Veliko je pitanje da li su obaveštajne službe SAD pravilno odredile osnovna četiri „suparnika“ koje su jasno definisali – Rusija, Kina, Severna Koreja i Iran, a da se ne govori o greškama u prepoznavanju drugih opasnosti po Ameriku i američke interese širom sveta. Tek to je apsolutno diskutabilno.
Međutim, taj je dokument, iako sačinjen na osnovu pogrešnih informacija, veoma značajan, jer će biti osnova za buduće američko obaveštajno delovanje, ne samo u sferi klasičnog obaveštajnog rada nego i u domenu sukoba niskog intenziteta i hibridnog rata u mnogim regionima sveta.

[restrict]

POMERANJE FOKUSA Nacionalna strategija SAD u sferi obaveštajnih poslova kao usmeravajući dokument prvi put je usvojena 2005. godine, ali se povremeno ažurira u skladu s pomeranjem obaveštajnog težišta ili, bolje rečeno, strategijskih i taktičkih pravaca američkih obaveštajnih dejstava. Važna novost sastoji se u tome što američki obaveštajci prvi put jasno upozoravaju da se američka nadmoć u odnosu na najveće „suparnike“ veoma brzo topi i nestaje.
Nivo turbulencije američke spoljne politike vidi se već po tome što postoji značajna kolizija između Nacionalne strategije SAD objavljene krajem 2017. godine i Nacionalne strategije u sferi obaveštajnih poslova objavljene nedavno. U prvom dokumentu se, na opšte iznenađenje, prvi put kao najveći „suparnik“ prikazuje Kina, a Rusija je na drugom mestu, dok nova američka obaveštajna strategija i dalje kao najvećeg protivnika tretira Rusiju.

ISLAMSKI TERORIZAM Ipak, najveća greška koju čine obaveštajni analitičari u tajnim službama SAD, kada predviđaju opasnosti po njihovu državu, jeste procena da terorizam više ne zaslužuje da se tretira kao najveća opasnost i da je opasnost od terorizma višestruko smanjena. Samo na osnovu toga što je takozvana Islamska država vojno poražena, gurnuli su opasnost od terorizma u treći plan.
Zanemaruju činjenicu da, iako je ID poražena kao vojna sila, ideja o Islamskoj državi nije poražena, a većina terorista je preživela rat i sigurno će nastaviti s pokušajima da i dalje izvode velike terorističke akcije po svetu. Pogrešni su i pokušaji američkih obaveštajnih službi da ponovo uspostave tajne veze i neku vrstu saradnje sa islamskim terorističkim organizacijama, očekujući da će na taj način zaštititi SAD od novih terorističkih napada. To se najbolje videlo po olakom sklapanju čudnog vojnog savezništva sa militantnim islamskim grupama u ratu u Siriji. Na primer, saveznik SAD u tom ratu bio je Al Nusra front, a zna se da je on bio vojno krilo Al Kaide, koja je doskora tretirana kao glavna opasnost za Ameriku. Takav pristup, gde se teroristi ponovo dele na dobre i loše umesto beskompromisne borbe protiv svih, duboko je pogrešan. Nisu izvučene adekvatne pouke iz drastičnog iskustva kada je Al Kaida od njihovog tajnog saveznika postala najveća opasnost po Ameriku.

SUKOBI UMESTO DOGOVORA Ipak, osnovna greška u američkoj obaveštajnoj strategiji leži u tome što rešenja za bezbednosne izazove traže u novim sukobljavanjima, umesto u dijalogu i dogovoru sa „suparnicima“.
Ključni zaključak u novoj Nacionalnoj strategiji SAD u sferi obaveštajnih poslova jeste da „Rusija i Kina izvlače korist iz promena u strateškom rasporedu sila u poslednjih 100 godina, što ometa SAD u postizanju njihovih ciljeva“. Takva procena jednostavno nije tačna i namenjena je za unutrašnje samoobmanjivanje i obmanjivanje NATO saveznika. Prava je istina da su upravo SAD pokušavale da izvuku korist na osnovu sile, posebno nakon pobede u Hladnom ratu. U situaciji kada su bili jedina svetska sila i kada ih baš niko nije ugrožavao, svojom agresivnom vojnom strategijom i perfidnim i veoma prljavim nastupom obaveštajnih službi potpuno nepotrebno su nastavili jačanje NATO-a i njegovo širenje na Istok. Naravno da je takva strategija izazvala zabrinutost kod njihovih „suparnika“, čije su interese potpuno zanemarili i potcenili njihovu refleksnu reakciju u pravcu samoodbrane. Tako su Rusiju i Kinu praktično prinudili da, uprkos teškoj ekonomskoj situaciji, nerado troše novac na modernizaciju i jačanje svog konvencionalnog i nuklearnog potencijala. To što danas njihovi najveći „suparnici“ postaju ravnopravne svetske sile, zasluga je američke agresivnosti i arogancije. Sada politikantski zaključuju da Rusija i Kina iz čista mira pokušavaju da izvuku korist iz promena strateškog rasporeda sila, kao da tome SAD nisu doprinele.

RUSKA I KINESKA PRETNJA U novoj obaveštajnoj strategiji kao velika opasnost se prikazuju navodne težnje Rusije za proširenjem teritorije, gde kažu: „Rusija je narušila granice suverenih država.“ Ovde se pre svega misli na Krim, ali se nigde ne kaže da je to posledica rata u Ukrajini, rata koji nije isprovocirala Rusija nego upravo agresivan nastup SAD i NATO-a u želji da moćne raketne sisteme instaliraju što bliže Moskvi. Ne spominju se ni ostale provokacije i vojne pretnje kroz neprestano dovlačenje konvencionalnih snaga članica NATO-a na granice Rusije. Druga stvar koju zameraju svom najvećem „suparniku“, a koja po njima predstavlja opasnost po međunarodne odnose i stabilnost u svetu, jeste što koristi pravo veta u Savetu bezbednosti UN. Ne pišu u svojim analizama da isto pravo koriste i SAD kada su njihovi interesi u pitanju. Mi u Srbiji najbolje znamo kako bi prošle male i slabe države koje se suprotstavljaju agresivnom nastupu SAD i NATO-a da nije ruskog veta u UN. Ako Amerikanci u tome vide opasnost po njihovu bezbednost i interese, onda su im procene potpuno pogrešne.
Druga velika pretnja po interese SAD, kako je vide američki obaveštajni analitičari, jeste Kina. Ameriku brine „modernizacija kineskih oružanih snaga i težnja ka ekonomskoj i teritorijalnoj dominaciji u pacifičkom regionu“. Povod za zabrinutost američkih specijalnih službi je i međunarodna trka za dominaciju u svemiru i ubrzani razvoj tehnologija, uključujući i sajber oružje.
Mora se priznati da su ovi zaključci ispravni a zabrinutost opravdana jer Rusija i Kina već u ovom trenutku prevazilaze američke mogućnosti u ovim oblastima, s tendencijom da ih definitivno nadmaše. U novoj strategiji posebno se ističe da „Rusija i Kina i dalje teže stvaranju cele lepeze protivsatelitskog oružja, kako bi smanjili vojnu efikasnost i bezbednost SAD“. Međutim, sve to se ne prikazuje kao nekakva iznuđena protivmera zbog opkoljavanja Rusije moćnim raketnim sistemima. Takođe, nema objašnjenja zašto SAD imaju vitalne interese u Južnom kineskom moru, a kineske interese u tom regionu potpuno ignorišu i smatraju ih otvorenom provokacijom.

PREŠIROK FRONT DELOVANJA Jasno je da planovi obaveštajnih aktivnosti moraju prevashodno biti usmereni prema glavnim „suparnicima“, ali je isto tako jasno da postoje mnogi drugi regioni u svetu gde američke obaveštajne službe moraju biti konstantno prisutne. To su već duže vreme Bliski istok i Balkan, ali ne treba zaboraviti region Avganistana i neke južnoameričke i srednjoameričke regione i države koje su pod jakim i stalnim američkim obaveštajnim nadzorom, kao što su Kuba i Venecuela. Tu su i komplikacije sa migrantima, Meksikom i Trampovim graničnim zidom koji se nigde ne spominju, ali jesu gorući bezbednosni, politički, pa stoga i obaveštajni problemi. Veliki je problem za dugoročno planiranje što se, zbog konfuzne američke spoljne politike, stepen interesovanja često brzo seli s jedne tačke na drugu, pa tako i težište obaveštajnog delovanja.
Određene obaveštajne probleme i pojačano angažovanje uzrokovalo je to što američka politika nije agresivna samo prema protivnicima nego i prema saveznicima iz NATO-a koji pružaju sve jači otpor diktatu iz Vašingtona. Najveći obaveštajni problem je Turska, koja je potpuno izgubila poverenje u SAD i NATO i čije se ponašanje ne može predvideti. Međutim, postoje jake sumnje da su i ovaj problem SAD isprovocirale same pokušajem da se s političke scene ukloni aktuelni predsednik Redžep Tajip Erdogan. Obaveštajne službe SAD na više frontova vode „hibridni rat“ i tajne akcije destabilizacije država i rušenja neposlušnih vlada, što zahteva značajne obaveštajne kapacitete. Bez obzira na ogromne obaveštajne snage i sredstva, takva strategija iscrpljuje njihov obaveštajni aparat i on postaje sve manje efikasan.
Pažljivom analizom dokumenta o novoj američkoj obaveštajnoj strategiji mogu se naslutiti neke skrivene buduće namere. Čini se da postoji tajni plan da se uplitanjem obaveštajnih službi SAD poremete korektni odnosi i saradnja Rusije i Kine. U dokumentu stoji: „Postoji mogućnost za saradnju sa Pekingom o pitanjima koja predstavljaju zajednički interes“, i kao primer se navodi saradnja sa Kinom u diplomatskoj akciji denuklearizacije Severne Koreje. S Rusijom takve mogućnosti su isključene. Ako stvarno postoji takva namera i ako bi obaveštajne službe SAD uspele da je ostvare, to bi bio ogroman uspeh jer Rusija kao vojna sila i Kina sa ekonomskim mogućnostima, udružene, nadmašuju američke potencijale. To je pravi razlog planiranja saradnje s Kinom „gde god je to moguće“, iako se ona u dokumentu prikazuje kao „strateški konkurent koji koristi predatorsku ekonomsku taktiku i bavi se militarizacijom Južnog kineskog mora“.

BALKANSKA STRATEGIJA Direktor Nacionalne obaveštajne službe SAD Den Kouts je 29. januara ove godine podneo izveštaj o bezbednosnim problemima Odboru za obaveštajna pitanja američkog Senata. Iako je u izveštaju od četrdesetak stranica Balkanu posvećeno svega nekoliko rečenica, to je izazvalo veliku zabrinutost i nelagodnost u Srbiji. Nervoza je opravdana jer izveštaj navodi da je u zemljama Zapadnog Balkana moguć oružani sukob u 2019. godini koji će inicirati Rusija potpirivanjem etničkih tenzija kako bi sprečila ulazak balkanskih država u EU i NATO. Sada je osnovno pitanje za uznemirenu javnost Srbije – koliko se ovom izveštaju može verovati i da li su najave ovakvog scenarija realne?
Da bismo saznali pravu istinu i prave planove američkih obaveštajnih službi, moralo bi da se dogodi nešto nemoguće – da nam neko otvori njihove najpoverljivije kase i pokaže izveštaj o prošlogodišnjem radu i plan rada za ovu godinu koji su dostavljeni šefu službe. Samo u tim dokumentima piše prava istina, dok su dokumenta za javnost ispolitizovana i „cenzurisana“. Na primer, u vezi s dešavanjima u Venecueli, u dokumentu za unutrašnju upotrebu unutar obaveštajne službe moglo bi da piše: „U skladu sa instrukcijama i planom rada za prošlu godinu uspeli smo da izazovemo nemire u Venecueli, da u potpunosti destabilizujemo Venecuelu kao državu i jakom propagandom i izazivanjem nestašica osnovnih životnih namirnica kompromitujemo njenog predsednika Nikolasa Madura. Tako smo stvorili uslove da, nastavkom primene metoda hibridnog rata ili u krajnjoj liniji građanskim ratom, promenimo vlast, a što je u našem planu rada za iduću godinu.“ U tom izveštaju pisalo bi da su pravi razlozi američkog angažovanja prirodni resursi Venecuele koje treba da kontrolišu američke kompanije, kako kontrolu ne bi preuzeli „suparnici“. Ne bi se spominjali „diktatorski režim Madura“, „borba za demokratiju“ i „humanitarna katastrofa“ kao u izveštajima o radu obaveštajnih službi koji su dostupni javnosti.
Ipak, i iz ovakvog izveštaja, koji je dostavljen Odboru za obaveštajna pitanja američkog Senata, mogu se dokučiti ili, bolje rečeno, naslutiti neki konkretni planovi koji su pretnja Srbiji i Srbima. Svako spominjanje nekog regiona znači jako angažovanje američkih obaveštajnih službi na tom prostoru. Pravi motivi angažovanja se, naravno, kriju, kao i načini obaveštajnih dejstava. Početak godine je period kada se prave planovi rada za predstojeću godinu, gde je za neke veće aktivnosti efektnije na vreme predvideti finansijska sredstva. Zato nije nimalo naivno kada u ispolitizovanom izveštaju američka bezbednosna agencija kaže da će „sukobe na Balkanu izazvati Rusi kako bi ojačali svoj uticaj“, a dobro znamo da to nije ruski interes. Ruski interes u Evropi, pa tako i na Balkanu, prevashodno je ekonomski, kroz prodaju energenata, najpre gasa. Tako možemo pouzdano proceniti ko će stvarno izazvati ono što piše u izveštaju – „sukob niskog intenziteta, izbijanje nasilja i otvoreni vojni sukob“. Ako do toga stvarno dođe, za to neće biti krivi Rusi. Može se precizno locirati i mesto sukoba jer se u izveštaju od svih država na Zapadnom Balkanu spominje samo BiH i odnosi između, kako to oni vide, „Srbije i Kosova“.
Sumnju u američku iskrenost pojačava ujdurma sa taksama prištinskog rukovodstva. Za aktuelni nastup američke administracije teren su sondirale njihove obaveštajne službe. Umesto da ukinu takse, „Vojsku Kosova“ i druge nezakonite odluke prištinske vlasti, američke diplomate najvišeg ranga reklamiraju lažnu snagu i moć „države Kosovo“, i istovremeno ismevaju logiku i zdrav razum srpskog naroda. Ko bajagi kritikuje Albance i tobože idu naruku Srbima, ali ne mogu ništa da urade jer je u pitanju „suverena država“ i „suverena vlast“. Mogu samo da im uvedu nekakve zabrane viza i nešto slično kao što rade Rusima jer su u oba slučaja, po njima, u pitanju suverene i nezavisne države.
Znamo mi da su svi članovi najvišeg „kosovskog rukovodstva“, bez izuzetka i od samog početka oružane pobune na KiM, njihovi pouzdani i poslušni agenti koji rade isključivo po njihovim instrukcijama, pa i kada su sulude takse u pitanju. Srpsko rukovodstvo nema razloga da se u aktuelnoj fazi američkog nastupa suprotstavlja ovoj predstavi za javnost ako proceni da će na kraju ipak biti ukinute takse koje ugrožavaju egzistenciju srpskog naroda na Kosovu. Tako ćemo imati priliku da uživo gledamo onu pravu američku obaveštajnu strategiju za Balkan i uverimo se da li su stvarno korigovali svoju politiku i da li su spremni da uvaže i srpske interese na KiM. A ne bismo smeli da iskreno poverujemo u njihove dobre namere i da pristanemo da se u novu rundu pregovora uključe SAD, bez Rusije, jer bismo u tom slučaju sigurno bili prevareni, kao što se to srpskom narodu redovno dešavalo u bližoj istoriji.

[/restrict]