Стратегија сукоба

Какве су намере америчких обавештајних служби у години пред нама?

Већ и површна анализа недавно објављене нове националне стратегије САД у сфери обавештајних послова показује да је дефинисана на основу погрешне анализе и процене геостратешке ситуације, па су зато и безбедносни проблеми који прете Америци и њеним интересима погрешно лоцирани, а тиме и циљеви обавештајног деловања.

ПОГРЕШНО ТУМАЧЕЊЕ Таква процена, од које зависи рационална употреба америчке обавештајне машинерије, не би смела бити оптерећена политикантским и пропагандним фразама, јер због тога ни стратегија не може бити добро осмишљена. Процена погрешно тумачи потезе противника (које дипломатским језиком називају „супарници“), па се стога често погрешно схватају и њихове праве намере. Тако се виде опасности и тамо где их у ствари нема – или их својим присуством, непотребним уплитањем и деловањем накнадно испровоцирају. Велико је питање да ли су обавештајне службе САД правилно одредиле основна четири „супарника“ које су јасно дефинисали – Русија, Кина, Северна Кореја и Иран, а да се не говори о грешкама у препознавању других опасности по Америку и америчке интересе широм света. Тек то је апсолутно дискутабилно.
Међутим, тај је документ, иако сачињен на основу погрешних информација, веома значајан, јер ће бити основа за будуће америчко обавештајно деловање, не само у сфери класичног обавештајног рада него и у домену сукоба ниског интензитета и хибридног рата у многим регионима света.

[restrict]

ПОМЕРАЊЕ ФОКУСА Национална стратегија САД у сфери обавештајних послова као усмеравајући документ први пут је усвојена 2005. године, али се повремено ажурира у складу с померањем обавештајног тежишта или, боље речено, стратегијских и тактичких праваца америчких обавештајних дејстава. Важна новост састоји се у томе што амерички обавештајци први пут јасно упозоравају да се америчка надмоћ у односу на највеће „супарнике“ веома брзо топи и нестаје.
Ниво турбуленције америчке спољне политике види се већ по томе што постоји значајна колизија између Националне стратегије САД објављене крајем 2017. године и Националне стратегије у сфери обавештајних послова објављене недавно. У првом документу се, на опште изненађење, први пут као највећи „супарник“ приказује Кина, а Русија је на другом месту, док нова америчка обавештајна стратегија и даље као највећег противника третира Русију.

ИСЛАМСКИ ТЕРОРИЗАМ Ипак, највећа грешка коју чине обавештајни аналитичари у тајним службама САД, када предвиђају опасности по њихову државу, јесте процена да тероризам више не заслужује да се третира као највећа опасност и да је опасност од тероризма вишеструко смањена. Само на основу тога што је такозвана Исламска држава војно поражена, гурнули су опасност од тероризма у трећи план.
Занемарују чињеницу да, иако је ИД поражена као војна сила, идеја о Исламској држави није поражена, а већина терориста је преживела рат и сигурно ће наставити с покушајима да и даље изводе велике терористичке акције по свету. Погрешни су и покушаји америчких обавештајних служби да поново успоставе тајне везе и неку врсту сарадње са исламским терористичким организацијама, очекујући да ће на тај начин заштитити САД од нових терористичких напада. То се најбоље видело по олаком склапању чудног војног савезништва са милитантним исламским групама у рату у Сирији. На пример, савезник САД у том рату био је Ал Нусра фронт, а зна се да је он био војно крило Ал Каиде, која је доскора третирана као главна опасност за Америку. Такав приступ, где се терористи поново деле на добре и лоше уместо бескомпромисне борбе против свих, дубоко је погрешан. Нису извучене адекватне поуке из драстичног искуства када је Ал Каида од њиховог тајног савезника постала највећа опасност по Америку.

СУКОБИ УМЕСТО ДОГОВОРА Ипак, основна грешка у америчкој обавештајној стратегији лежи у томе што решења за безбедносне изазове траже у новим сукобљавањима, уместо у дијалогу и договору са „супарницима“.
Кључни закључак у новој Националној стратегији САД у сфери обавештајних послова јесте да „Русија и Кина извлаче корист из промена у стратешком распореду сила у последњих 100 година, што омета САД у постизању њихових циљева“. Таква процена једноставно није тачна и намењена је за унутрашње самообмањивање и обмањивање НАТО савезника. Права је истина да су управо САД покушавале да извуку корист на основу силе, посебно након победе у Хладном рату. У ситуацији када су били једина светска сила и када их баш нико није угрожавао, својом агресивном војном стратегијом и перфидним и веома прљавим наступом обавештајних служби потпуно непотребно су наставили јачање НАТО-а и његово ширење на Исток. Наравно да је таква стратегија изазвала забринутост код њихових „супарника“, чије су интересе потпуно занемарили и потценили њихову рефлексну реакцију у правцу самоодбране. Тако су Русију и Кину практично принудили да, упркос тешкој економској ситуацији, нерадо троше новац на модернизацију и јачање свог конвенционалног и нуклеарног потенцијала. То што данас њихови највећи „супарници“ постају равноправне светске силе, заслуга је америчке агресивности и ароганције. Сада политикантски закључују да Русија и Кина из чиста мира покушавају да извуку корист из промена стратешког распореда сила, као да томе САД нису допринеле.

РУСКА И КИНЕСКА ПРЕТЊА У новој обавештајној стратегији као велика опасност се приказују наводне тежње Русије за проширењем територије, где кажу: „Русија је нарушила границе суверених држава.“ Овде се пре свега мисли на Крим, али се нигде не каже да је то последица рата у Украјини, рата који није испровоцирала Русија него управо агресиван наступ САД и НАТО-а у жељи да моћне ракетне системе инсталирају што ближе Москви. Не спомињу се ни остале провокације и војне претње кроз непрестано довлачење конвенционалних снага чланица НАТО-а на границе Русије. Друга ствар коју замерају свом највећем „супарнику“, а која по њима представља опасност по међународне односе и стабилност у свету, јесте што користи право вета у Савету безбедности УН. Не пишу у својим анализама да исто право користе и САД када су њихови интереси у питању. Ми у Србији најбоље знамо како би прошле мале и слабе државе које се супротстављају агресивном наступу САД и НАТО-а да није руског вета у УН. Ако Американци у томе виде опасност по њихову безбедност и интересе, онда су им процене потпуно погрешне.
Друга велика претња по интересе САД, како је виде амерички обавештајни аналитичари, јесте Кина. Америку брине „модернизација кинеских оружаних снага и тежња ка економској и територијалној доминацији у пацифичком региону“. Повод за забринутост америчких специјалних служби је и међународна трка за доминацију у свемиру и убрзани развој технологија, укључујући и сајбер оружје.
Мора се признати да су ови закључци исправни а забринутост оправдана јер Русија и Кина већ у овом тренутку превазилазе америчке могућности у овим областима, с тенденцијом да их дефинитивно надмаше. У новој стратегији посебно се истиче да „Русија и Кина и даље теже стварању целе лепезе противсателитског оружја, како би смањили војну ефикасност и безбедност САД“. Међутим, све то се не приказује као некаква изнуђена противмера због опкољавања Русије моћним ракетним системима. Такође, нема објашњења зашто САД имају виталне интересе у Јужном кинеском мору, а кинеске интересе у том региону потпуно игноришу и сматрају их отвореном провокацијом.

ПРЕШИРОК ФРОНТ ДЕЛОВАЊА Јасно је да планови обавештајних активности морају превасходно бити усмерени према главним „супарницима“, али је исто тако јасно да постоје многи други региони у свету где америчке обавештајне службе морају бити константно присутне. То су већ дуже време Блиски исток и Балкан, али не треба заборавити регион Авганистана и неке јужноамеричке и средњоамеричке регионе и државе које су под јаким и сталним америчким обавештајним надзором, као што су Куба и Венецуела. Ту су и компликације са мигрантима, Мексиком и Трамповим граничним зидом који се нигде не спомињу, али јесу горући безбедносни, политички, па стога и обавештајни проблеми. Велики је проблем за дугорочно планирање што се, због конфузне америчке спољне политике, степен интересовања често брзо сели с једне тачке на другу, па тако и тежиште обавештајног деловања.
Одређене обавештајне проблеме и појачано ангажовање узроковало је то што америчка политика није агресивна само према противницима него и према савезницима из НАТО-а који пружају све јачи отпор диктату из Вашингтона. Највећи обавештајни проблем је Турска, која је потпуно изгубила поверење у САД и НАТО и чије се понашање не може предвидети. Међутим, постоје јаке сумње да су и овај проблем САД испровоцирале саме покушајем да се с политичке сцене уклони актуелни председник Реџеп Тајип Ердоган. Обавештајне службе САД на више фронтова воде „хибридни рат“ и тајне акције дестабилизације држава и рушења непослушних влада, што захтева значајне обавештајне капацитете. Без обзира на огромне обавештајне снаге и средства, таква стратегија исцрпљује њихов обавештајни апарат и он постаје све мање ефикасан.
Пажљивом анализом документа о новој америчкој обавештајној стратегији могу се наслутити неке скривене будуће намере. Чини се да постоји тајни план да се уплитањем обавештајних служби САД поремете коректни односи и сарадња Русије и Кине. У документу стоји: „Постоји могућност за сарадњу са Пекингом о питањима која представљају заједнички интерес“, и као пример се наводи сарадња са Кином у дипломатској акцији денуклеаризације Северне Кореје. С Русијом такве могућности су искључене. Ако стварно постоји таква намера и ако би обавештајне службе САД успеле да је остваре, то би био огроман успех јер Русија као војна сила и Кина са економским могућностима, удружене, надмашују америчке потенцијале. То је прави разлог планирања сарадње с Кином „где год је то могуће“, иако се она у документу приказује као „стратешки конкурент који користи предаторску економску тактику и бави се милитаризацијом Јужног кинеског мора“.

БАЛКАНСКА СТРАТЕГИЈА Директор Националне обавештајне службе САД Ден Коутс је 29. јануара ове године поднео извештај о безбедносним проблемима Одбору за обавештајна питања америчког Сената. Иако је у извештају од четрдесетак страница Балкану посвећено свега неколико реченица, то је изазвало велику забринутост и нелагодност у Србији. Нервоза је оправдана јер извештај наводи да је у земљама Западног Балкана могућ оружани сукоб у 2019. години који ће иницирати Русија потпиривањем етничких тензија како би спречила улазак балканских држава у ЕУ и НАТО. Сада је основно питање за узнемирену јавност Србије – колико се овом извештају може веровати и да ли су најаве оваквог сценарија реалне?
Да бисмо сазнали праву истину и праве планове америчких обавештајних служби, морало би да се догоди нешто немогуће – да нам неко отвори њихове најповерљивије касе и покаже извештај о прошлогодишњем раду и план рада за ову годину који су достављени шефу службе. Само у тим документима пише права истина, док су документа за јавност исполитизована и „цензурисана“. На пример, у вези с дешавањима у Венецуели, у документу за унутрашњу употребу унутар обавештајне службе могло би да пише: „У складу са инструкцијама и планом рада за прошлу годину успели смо да изазовемо немире у Венецуели, да у потпуности дестабилизујемо Венецуелу као државу и јаком пропагандом и изазивањем несташица основних животних намирница компромитујемо њеног председника Николаса Мадура. Тако смо створили услове да, наставком примене метода хибридног рата или у крајњој линији грађанским ратом, променимо власт, а што је у нашем плану рада за идућу годину.“ У том извештају писало би да су прави разлози америчког ангажовања природни ресурси Венецуеле које треба да контролишу америчке компаније, како контролу не би преузели „супарници“. Не би се спомињали „диктаторски режим Мадура“, „борба за демократију“ и „хуманитарна катастрофа“ као у извештајима о раду обавештајних служби који су доступни јавности.
Ипак, и из оваквог извештаја, који је достављен Одбору за обавештајна питања америчког Сената, могу се докучити или, боље речено, наслутити неки конкретни планови који су претња Србији и Србима. Свако спомињање неког региона значи јако ангажовање америчких обавештајних служби на том простору. Прави мотиви ангажовања се, наравно, крију, као и начини обавештајних дејстава. Почетак године је период када се праве планови рада за предстојећу годину, где је за неке веће активности ефектније на време предвидети финансијска средства. Зато није нимало наивно када у исполитизованом извештају америчка безбедносна агенција каже да ће „сукобе на Балкану изазвати Руси како би ојачали свој утицај“, а добро знамо да то није руски интерес. Руски интерес у Европи, па тако и на Балкану, превасходно је економски, кроз продају енергената, најпре гаса. Тако можемо поуздано проценити ко ће стварно изазвати оно што пише у извештају – „сукоб ниског интензитета, избијање насиља и отворени војни сукоб“. Ако до тога стварно дође, за то неће бити криви Руси. Може се прецизно лоцирати и место сукоба јер се у извештају од свих држава на Западном Балкану спомиње само БиХ и односи између, како то они виде, „Србије и Косова“.
Сумњу у америчку искреност појачава ујдурма са таксама приштинског руководства. За актуелни наступ америчке администрације терен су сондирале њихове обавештајне службе. Уместо да укину таксе, „Војску Косова“ и друге незаконите одлуке приштинске власти, америчке дипломате највишег ранга рекламирају лажну снагу и моћ „државе Косово“, и истовремено исмевају логику и здрав разум српског народа. Ко бајаги критикује Албанце и тобоже иду наруку Србима, али не могу ништа да ураде јер је у питању „суверена држава“ и „суверена власт“. Могу само да им уведу некакве забране виза и нешто слично као што раде Русима јер су у оба случаја, по њима, у питању суверене и независне државе.
Знамо ми да су сви чланови највишег „косовског руководства“, без изузетка и од самог почетка оружане побуне на КиМ, њихови поуздани и послушни агенти који раде искључиво по њиховим инструкцијама, па и када су сулуде таксе у питању. Српско руководство нема разлога да се у актуелној фази америчког наступа супротставља овој представи за јавност ако процени да ће на крају ипак бити укинуте таксе које угрожавају егзистенцију српског народа на Косову. Тако ћемо имати прилику да уживо гледамо ону праву америчку обавештајну стратегију за Балкан и уверимо се да ли су стварно кориговали своју политику и да ли су спремни да уваже и српске интересе на КиМ. А не бисмо смели да искрено поверујемо у њихове добре намере и да пристанемо да се у нову рунду преговора укључе САД, без Русије, јер бисмо у том случају сигурно били преварени, као што се то српском народу редовно дешавало у ближој историји.

[/restrict]