Prelom osovine Višegradske četvorke

Novi Evropski parlament nakon majskih izbora biće još podeljeniji

Za nešto više od tri meseca evropski građani izaći će na izbore za Evropski parlament (23. do 26. maja), prvi put bez Velike Britanije. Prema prognozama, „velikoj koaliciji“ grupa desnog i levog centra bliži se kraj. Ipak, iako evroskeptične snage nastoje da se organizuju i pokušaju da izmene odnos snaga u Parlamentu, umerene pro-EU snage i dalje će biti u većini.

EVROPSKI TRENDOVI Ako se tekući trend potvrdi, prvi put u istoriji na izborima za Evropski parlament dve glavne grupe – Evropska narodna partija (EPP) i Progresivni savez socijalista i demokrata (SD) – više neće moći da kontrolišu većinu! Međutim, umerene pro-EU snage i dalje će biti u većini, uglavnom zahvaljujući verovatnom jačanju centrista iz Saveza liberala i demokrata (ALDE).
Nacionalisti sa desnice biće na dobitku, ali verovatno neće uspeti da osvoje 25 odsto mesta u EP. Potencijalna zajednička grupa desnih nacionalista, napravljena od partija iz grupa Evropski konzervativci i reformisti (ECR), Evropa nacija i slobode (ENF) i onoga što je ostalo od grupe Evropa slobode i direktne demokratije (EFDD), mogla bi da bude druga po veličini u EP ako svi sadašnji članovi odluče da joj se priključe. Ali taj scenario nije mnogo verovatan zbog velikih razlika u pogledima između tih snaga, kao i zbog „teških“ karaktera njihovih lidera. Realnije je, predviđaju analitičari, da se te grupe sa krajnje desnice reorganizuju i osnuju treću po veličini grupu u narednom sazivu Evropskog parlamenta.

PAKT ZA EVROPU Kakva je, zapravo, politička situacija u ovoj grupaciji stotinak dana pred izbore za EP?
Potpredsednik italijanske vlade Mateo Salvini razgovarao je 16. januara sa liderom vladajućih poljskih konzervativaca Jaroslavom Kačinskim o tome kako da odlučujuću ulogu u Evropskoj uniji od Francuske i Nemačke preuzme osovina Italija–Poljska (formirajući „Pakt za Evropu“), a nacionalisti u novom sastavu Evropskog parlamenta povedu Stari kontinent u novo „proleće“. Iako se Salvini u Varšavi (uprkos antiruskim emocijama poljskih vlasti) izjasnio za ukidanje sankcija EU Moskvi, zatim ponovo odlučno odbacio politiku prihvatanja migranata, rekao stop Evropi banaka, korupcije i finansija kakva je sada i najavio Evropu „očeva osnivača“ (Evropu vrednosti, identiteta, država i naroda i poštovanja), više nego evidentno je da ponuđena saradnja ni izbliza ne može biti toliko široka kao što se tome Mateo Salvini nada.
Naime, iako se vrlo dobro razumeju s premijerom Mađarske Viktorom Orbanom, nije sporedna stvar da njegov Fides nije isključen iz Evropske narodne partije (EPP) – pa će (po svoj prilici) i posle evropskih izbora ostati član te poslaničke grupe. Mađarskoj vladajućoj stranci, dakle, ne bi se iz političkog aspekta isplatilo da se priključi jednom evroskeptičnom savezu. Salvinijeva pažnja se zato usmerila prema Varšavi, a mnogi septembarsku izjavu ministra unutrašnjih poslova Italije izrečenu u Beču, da će „za nekoliko meseci zajedno sa Orbanom upravljati Evropom“, tumače samo kao retorički potez…
Veliko pitanje je i koliko su Slovačka i Češka zainteresovane za osovinu protiv migracije čije formiranje je u toku. Bivši slovački premijer Robert Fico prilikom parlamentarnih izbora 2016. u centar kampanje postavio je krizu sa izbeglicama, a godinu dana kasnije u Češkoj je to isto uradio i aktuelni predsednik vlade Andrej Babiš. I Fico i Babiš pobedili su upravo zahvaljujući takvoj kampanji. Na izborima u Poljskoj 2015. godine trijumfovala je partija Pravo i pravda (PiS) Jaroslava Kačinskog. I u njegovoj pobedi veliku ulogu imala je ksenofobičnost prema strancima. I mađarski Fides, koji je treći put zaredom dvotrećinski osvojio vlast, svoju kompletnu kampanju bazirao je na fobiji od migranata.

(NE)ZAINTERESOVANOST PRAGA I BRATISLAVE Naizgled, znači, problem izbeglica doveo je na zajednički stav sve zemlje Višegradske četvorke (V4), i zato, u principu, nema prepreke da se osovina Rim–Budimpešta–Varšava dopuni Bratislavom i Pragom.
U stvarnosti, međutim, u ova dve poslednje prestonice – nisu politički zainteresovani za protivunijsku saradnju, iliti Salvinijevo „novo evropsko proleće“. Zašto?
Za to postoji više razloga.
U Češkoj veća stranka vladine koalicije ANO (DA) je protiv imigracije. Ali u Evropskom parlamentu njeni poslanici sede u redovima liberala, a njihovi koalicioni partneri socijaldemokrate nalaze se u redovima poslaničke grupe socijaldemokrata.
U Slovačkoj je nešto složenija situacija. Najveća stranka vladine koalicije SMER pripada poslaničkoj grupi evropskih socijaldemokrata, a MOST–HID (stranka Bele Bugara) član je Evropske narodne partije, dok je Slovačka nacionalna stranka (SNS) do izbora za EP 2014. bila u poslaničkoj grupi Sloboda i neposredna demokratija u kojoj je dominirala evroskeptična britanska stranka UKIP. Pre pet godina, međutim, SNS nije uspela da se plasira u EP, ali u ovom izbornom ciklusu ima veliku šansu da u njemu bude ponovo. Postala je znatno umerenija i sigurno je da neće hteti priključenje bilo kojem radikalnom evroskeptičnom bloku. Njena želja je poslanička grupa EPP, ali je pitanje koliko je SNS želja Evropske narodne partije (nacionalističke incidente njihovog ranijeg čelnika Jana Slote mnogi u Briselu još nisu zaboravili).
Uz to, Andrej Danko (sadašnji stranački predsednik i prvi čovek slovačkog parlamenta) dosad nije pokazao interesovanje za osovinu Varšava–Budimpešta–Rim. Za Danka evropska politika ne predstavlja prioritet i stoga je vrlo jasno zašto na agendu državne pažnje nije stavio „ponudu“ jedne evroskeptične osovine, ali tu je i činjenica da lično ne želi da dođe u sukob sa aktuelnom vladinom politikom. Konkretno, mada slovački kabinet ne podržava briselski raspored migranata prema „kvotama“ u zemljama članicama Unije, Bratislava ne želi da se priključi ni Mađarskoj, niti Poljskoj – koje spadaju u države (koje o pitanju izbeglica) predstavljaju najčvršću liniju u Evropi.
Karakteristično je da je premijer Slovačke Petar Pelegrini, u novembru prošle godine prilikom posete Italiji, ponudio svom domaćinu i to da bi njegova država mogla privremeno u izbeglički logor „Gabčikovo“ da primi azilante koji traže azil u Italiji, da bi time ublažili terete italijanskom budžetu. Ovom svojom ponudom slovački premijer asocirao je na diskusiju oko usvajanja budžeta Italije za 2019. godinu koja je bila predmet žestoke rasprave između Evropske komisije i vlade u Rimu. Sve to signalizira da je za Slovačku, koja pripada evrozoni, mnogo važnije – šta će biti sa budžetom Evropske unije, nego kakvo će biti statusno pitanje izbeglica. Takođe je vrlo bitno istaći da Petar Pelegrini nikada nije podržao nastupe Matea Salvinija protiv imigranata. Štaviše, vidno se uočavalo krajnje oprezno distanciranje o tom pitanju iza čega se krije odgovor da se Bratislava nikada ne bi priključila osovini Rim–Budimpešta–Varšava.
Na kraju, i stav Praga. Iako je Babišev čvrst stav da neće primiti nijednog migranta, to ne znači, kako je podvukao, da „Češka želi da postane članica jedne antimigrantske koalicije“. Time je nedvosmisleno poručio da neće u Salvinijevo „društvo“, jer bi to (najverovatnije) rezultiralo odlukom da stranka čiji je predsednik (ANO) bude isključena iz redova evropskih liberala. Ova poslanička grupa (ALDE), naime, kako se približavaju evropski parlamentarni izbori, povezuje se sa Emanuelom Makronom, a Mateo Salvini (kao i Viktor Orban) upravo francuskog predsednika smatra(ju) svojim najvećim političkim protivnikom…