Mafijaška cigla u zidu pravde

Kada velika sila sklapa ugovor s nekom malom zemljom kako bi pospešila i unapredila pravdu, to liči na ono poznato mafijaško „prodavanje cigle“. Ako „kupiš“, kajaćeš se, a ako „ne kupiš“, kajaćeš se još više

Orvelova alegorija koja kaže da su „sve životinje jednake, ali da su neke životinje jednakije od drugih“, svojevrsno je političko proročanstvo naročito kada je pravda u pitanju, gde boginju pravde sa povezom preko očiju zamenjuje zadrigli siledžija s batinom u ruci. Vredi li, uopšte, s takvim siledžijom sklapati ugovor o recipročnoj primeni prava, kada je napretek primera nepoštovanja i mnogo značajnijih međunarodno pravnih obaveza?

MRTVA SLOVA NA PAPIRU Presuda Međunarodnog suda pravde, tako, kojom se nalaže da SAD ublaže sankcije Iranu, ostala je samo mrtvo slovo na papiru, budući da je Amerika još poodavno proglasila da je iznad svih međunarodnih sudova, kao i zbog toga što ta međunarodna institucija ne raspolaže mehanizmima prinude kako bi svoje presude sprovela u delo.
I nije to prvi put da je Amerika odbila da prihvati presudu Međunarodnog suda pravde – takav slučaj se već dogodio u slučaju Nikaragve. Naime, sud je povodom žalbe da se Amerika svojevremeno mešala u unutrašnje sukobe te zemlje doneo odluku u njenu korist, ali je Amerika odbila to da prihvati, a kada se Nikaragva 1986. godine obratila Savetu bezbednosti UN da natera Ameriku da poštuje odluku suda, SAD su uložile veto.
A ako jedna zemlja odbija da poštuje odluke međunarodnih sudova, šta je tek može naterati da se drži ugovora s nekom malom zemljom, zasnovanom samo na principu uzajamnosti i „jednakosti“?
Veliki i moćni su arogantno ignorisali i izbegavali suđenja njima i njihovim klijentima, ne pribegavajući čak ni „kreativnom“ tumačenju prava, uglavnom rezervisanom za slabe i nemoćne. Setimo se pregovara o statusu Kosova 2006–2008. U Vašingtonu se u to vreme često čuo argument da u Rezoluciji 1244 SB UN ne piše da se „potvrđuje privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije“. Prema novom „kreativnom tumačenju“ te reči nisu u samoj rezoluciji, nego su u preambuli, i u Aneksu 1 i Aneksu 2…

[restrict] SPORAZUM SRBIJE I SAD Iako se sve to zna, u srpskom parlamentu je pred poslanicima Predlog zakona o potvrđivanju ugovora između Republike Srbije i SAD koji predviđa da dve zemlje jedna drugoj mogu da isporučuju svoje državljane za krivična dela za koja je zaprećena kazna zatvora od najmanje godinu dana.
Da je u pitanju „škakljiva“ problematika ukazuje već podatak da je ugovor o izručenju na čekanju već dve i po godine. Ministarka pravde Srbije Nela Kuburović i američki ambasador Kajl Skot potpisali su taj ugovor još 15. avgusta 2016, s tim da on stupa na snagu tek nakon ratifikacije u parlamentima obe države.
Problema možda ne bi ni bilo da u pitanju nije državljanin SAD, s obzirom na poznatu praksu američke administracije da svoje državljane ne izručuje kako bi im se sudilo u drugim državama. Nije teško nabrojati tek nekoliko suprotnih primera, po pravilu onih osumnjičenih za ratne zločine i to, uglavnom, na kraju njihovog životnog veka (slučaj Artuković). U skorije vreme, 2016. godine, BiH je izručena Azra Bašić i to pošto je gotovo šest godina provela u američkom zatvoru.
Suština ugovora između naše zemlje i Amerike o ekstradiciji svodi se na uzajamna izručenja svojih državljana ukoliko ih neka od njih zatraži za krivična dela sa zaprećenom kaznom od najmanje godinu dana zatvora. U prilog donošenju zakona navedeno je da je ugovor između Srbije i SAD sačinjen po uzoru na onaj kakav postoji između SAD i Evropske unije od 2009. godine, i zato što je bilo potrebno unaprediti zastareli pravni okvir saradnje između dve države i propisati nova savremena krivična dela. Novi ugovor praktično treba da zameni postojeću Konvenciju o izdavanju krivaca, koja je zaključena između Kraljevine Srbije i Sjedinjenih Američkih Država i koja je na snazi još od juna 1902. godine.
U Ministarstvu pravde navode da se zaključivanjem novog bilateralnog ugovora između Srbije i Amerike u ovoj oblasti stvaraju uslovi za čvršću, obavezniju i efikasniju saradnju, kako osobe koje se krivično gone u jednoj državi ili su u njoj osuđene zbog krivičnog dela, ne bi bekstvom u drugu državu izbegle vođenje krivičnog postupka ili izdržavanje kazne.

NON BIS IN IDEM Već potpisani Ugovor, naime, predviđa međusobno izručenje državljana bez obzira na nacionalnost i primenjivao bi se retroaktivno u odnosu na sva krivična dela koja su u njemu pobrojana. Izuzetak je da država ima diskreciono pravo da odbije izručenje za krivično delo izvršeno pre 1. januara 2005. godine, čak iako su ispunjeni svi zakonski uslovi za izručenje koje utvrđuje sud (zašto baš taj datum, pogotovu ako se zna da je u krivičnom pravu retroaktivnost zabranjena?). Treba napomenuti da je načelo Non bis in idem (niko ne može da bude osuđen ili da se protiv njega dva puta vodi postupak za isto krivično delo) zagarantovano novim ugovorom.
To znači da oni koji su oslobođeni za ubistvo braće Bitići i paljenje ambasade ne mogu biti ponovo procesuirani u Americi. Ali zato, prema ugovoru, SAD eventualno može tražiti neke druge ljude za koje smatra da su umešani. Srbija bi mogla i da iskoristi diskreciono pravo i da odbije eventualno izručenje osumnjičenih za ubistvo Bitićija.
U Srbiji je izručenje, pa i sopstvenih državljana, praktično moguće za sva krivična dela, među kojima su i ona koje prepoznaje savremeno doba, poput „sajber“ kriminala, pranja novca, organizovanog kriminala, terorizma…
Ugovor, međutim, propisuje da izručenje neće biti odobreno ako se ono traži za političko krivično delo. Takođe, nadležni organi obe države mogu da odbiju izručenje ako procene da je zahtev za izručenje „politički motivisan“ ili da se delo tiče „povrede vojnih dužnosti, a koje ne spada u krivična dela iz opšteg krivičnog prava“.
Bitno je i to što će izručenje radi krivičnog gonjenja biti dozvoljeno samo za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora duža od jedne godine ili teža kazna, kako prema pravu države koja moli za izručenje, tako i prema pravu zamoljene države.

SLUČAJ BITIĆI Pa ipak, dokument je izazvao polemiku zbog pitanja da li se između njegovih redova krije namera za izručenje osumnjičenih u slučaju ubistva braće Bitići u julu 1999. i napada na američko diplomatsko predstavništvo u Beogradu 2008. godine – što su dva slučaja čije rešavanje zahteva svaka administracija Bele kuće. Nedavno je Stejt department zabranio ulaz u SAD Goranu Radosavljeviću Guriju i članovima njegove porodice, pod sumnjom da je nekadašnji komandant Žandarmerije povezan sa stradanjem Bitićija.
Izvesno je, međutim, da će ovaj slučaj po potrebi nastaviti da opterećuje srpsko-američke odnose, o čemu govori i to što je u Minhenu, na tamošnjoj bezbednosnoj konferenciji, delegaciji Kongresa SAD u razgovoru sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem najvažniji bio „slučaj braće Bitići“ i njegovo rešavanje, pa tek onda Kosovo.
Podsetimo, braća Bitići su se borili, kao pripadnici OVK-a, u sastavu „Atlantske brigade“. Bili su američki državljani rođeni u Čikagu. U tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, na teritoriju Kosova i Metohije, ušli su iz Albanije, bez evidencije kod državnih organa. Uhapšeni su na ulasku u centralnu Srbiju, pušteni iz zatvora da bi odmah potom bili odvedeni dalje, na poligon u Petrovom Selu, i streljani.
Srbija ni 1998. a ni 1999. godine nije bila u ratu sa SAD, i zbog toga su braća Bitići plaćenici, a ne borci regularne vojne formacije. Nijedna konvencija o oružanim sukobima ne pruža zaštitu plaćenicima koji se bore na bilo kojoj strani. Legitimno pravo bilo koje države je da svakog plaćenika izvede pred preki sud.
Sve navedeno, naravno, ne znači da likvidacija braće Bitići nije bila zločin koji je, u svakom slučaju, našoj zemlji naneo ozbiljnu štetu i samo još dodatno zacrnio negativnu sliku koja je na Zapadu o Srbima stvarana tokom poslednje dve i po decenije. Stoga i pitanje, koje mnogi postavljaju, kome je početkom jula 1999. godine, kada je rat već bio završen, moglo da padne na pamet da likvidira trojicu Bitićija?
Pobornici ovog sporazuma ne vide ništa sporno, čak se, recimo, pitaju zašto bi Srbija izručivala Radosavljevića? Ako je nešto i učinio, uradio je to na teritoriji naše zemlje i postupak protiv njega vodio bi mu se pred domaćim pravosuđem. Zašto bi bio izručen neko ko je napao diplomatsko predstavništvo, kada može da mu se sudi ovde? Na primer, ako neko napadne Amerikanca u Beogradu, sudiće mu se u Srbiji. Ne bi ga Amerikanci ni tražili. Poenta je da se Americi izruči onaj za koga ona jeste nadležna. Na primer, ako neko opljačka banku u Americi i pobegne u Srbiju. Ne bi mogli da zahtevaju izručenje ni svog državljanina koji je počinio krivično delo ovde, jedno je od tih objašnjenja.

PODREĐENI POLOŽAJ S druge strane, niz pravnika poput advokata Borivoja Borovića, smatra da se radi o predlogu zakona prema kojem će Srbija biti u podređenom položaju i da se njime, praktično, udovoljava zahtevu Amerike, pre svega o pitanju baš slučaja Bitići.
A kako izgleda pritisak SAD Borović se, izjavio je za „Sputnjik“, uverio dok je bio pravni zastupnik Miladina Kovačevića, koga je sud u Beogradu krajem 2010. osudio na dve godine i tri meseca zatvora zbog nanošenja teških povreda američkom državljaninu u Bostonu 2008. godine. Pošto se oštećeni nije žalio, presuda je postala pravosnažna, ali je 2012. američko tužilaštvo tražilo izručenje Kovačevića kako bi započelo krivični postupak protiv njega. Sve je ostalo samo na zahtevu, jer bi udovoljavanje tom zahtevu, kako je tada Borović objasnio, bilo suprotno važećim propisima.
Prema Borovićevom mišljenju, Srbija bi se ratifikacijom potpisanog Ugovora o izručenju našla u podređenom položaju, pošto je odavno potpisala određene konvencije prema kojima Amerikanci prilikom prolaska preko srpske teritorije, u slučaju evakuisanja vojske i u slučaju ratnih dejstava, ne podležu krivičnoj odgovornosti. I ne samo kod nas. Jer kada Amerikanci govore o svojoj „izuzetnosti“, oni na to i bukvalno misle.
U statutu stalnog Međunarodnog krivičnog suda u Hagu koji je stupio na snagu 2002. naglašena je stavka o komandnoj odgovornosti, ali Amerika nije ratifikovala sporazum o osnivanju ovog suda i dodatno se osigurala pritiskom na mnoge zemlje da sa njom potpišu bilateralne sporazume i obavežu se da neće isporučivati Hagu američke državljane. U Haškom tribunalu osuđeni su srpski komandanti. Američki su stekli iznuđeni imunitet i u ovom sudu, ali i u svojim sudovima. Prisetimo se izjave jednog američkog generala – prilikom formiranja Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija – da će zgrada UN pre pasti u Ist River nego što će SAD ovom ili nekom drugom međunarodnom sudu isporučiti nekog svog oficira. Ovakva suđenja su uglavnom rezervisana za poražene, male i slabe.
A sada treba očekivati reciprocitet u punom smislu te reči, od zemlje koja je svojevremeno, da cinizam bude veći, od SCG tražila da ne isporučuje njene građane međunarodnom sudu čiju jurisdikciju Amerika ne priznaje, znajući da to traži od zemlje koju je nekoliko godina ranije bombardovala, dakle od zemlje čija javnost veruje da su Amerikanci ovde tokom bombardovanja počinili ratne zločine, i od koje se istovremeno traži da isporučuje svoje građane jednom drugom međunarodnom sudu u Hagu. Ako je i od Amerike, mnogo je.

[/restrict]