Мафијашка цигла у зиду правде

Када велика сила склапа уговор с неком малом земљом како би поспешила и унапредила правду, то личи на оно познато мафијашко „продавање цигле“. Ако „купиш“, кајаћеш се, а ако „не купиш“, кајаћеш се још више

Орвелова алегорија која каже да су „све животиње једнаке, али да су неке животиње једнакије од других“, својеврсно је политичко пророчанство нарочито када је правда у питању, где богињу правде са повезом преко очију замењује задригли силеџија с батином у руци. Вреди ли, уопште, с таквим силеџијом склапати уговор о реципрочној примени права, када је напретек примера непоштовања и много значајнијих међународно правних обавеза?

МРТВА СЛОВА НА ПАПИРУ Пресуда Међународног суда правде, тако, којом се налаже да САД ублаже санкције Ирану, остала је само мртво слово на папиру, будући да је Америка још поодавно прогласила да је изнад свих међународних судова, као и због тога што та међународна институција не располаже механизмима принуде како би своје пресуде спровела у дело.
И није то први пут да је Америка одбила да прихвати пресуду Међународног суда правде – такав случај се већ догодио у случају Никарагве. Наиме, суд је поводом жалбе да се Америка својевремено мешала у унутрашње сукобе те земље донео одлуку у њену корист, али је Америка одбила то да прихвати, а када се Никарагва 1986. године обратила Савету безбедности УН да натера Америку да поштује одлуку суда, САД су уложиле вето.
А ако једна земља одбија да поштује одлуке међународних судова, шта је тек може натерати да се држи уговора с неком малом земљом, заснованом само на принципу узајамности и „једнакости“?
Велики и моћни су арогантно игнорисали и избегавали суђења њима и њиховим клијентима, не прибегавајући чак ни „креативном“ тумачењу права, углавном резервисаном за слабе и немоћне. Сетимо се преговара о статусу Косова 2006–2008. У Вашингтону се у то време често чуо аргумент да у Резолуцији 1244 СБ УН не пише да се „потврђује приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије“. Према новом „креативном тумачењу“ те речи нису у самој резолуцији, него су у преамбули, и у Анексу 1 и Анексу 2…

[restrict] СПОРАЗУМ СРБИЈЕ И САД Иако се све то зна, у српском парламенту је пред посланицима Предлог закона о потврђивању уговора између Републике Србије и САД који предвиђа да две земље једна другој могу да испоручују своје држављане за кривична дела за која је запрећена казна затвора од најмање годину дана.
Да је у питању „шкакљива“ проблематика указује већ податак да је уговор о изручењу на чекању већ две и по године. Министарка правде Србије Нела Кубуровић и амерички амбасадор Кајл Скот потписали су тај уговор још 15. августа 2016, с тим да он ступа на снагу тек након ратификације у парламентима обе државе.
Проблема можда не би ни било да у питању није држављанин САД, с обзиром на познату праксу америчке администрације да своје држављане не изручује како би им се судило у другим државама. Није тешко набројати тек неколико супротних примера, по правилу оних осумњичених за ратне злочине и то, углавном, на крају њиховог животног века (случај Артуковић). У скорије време, 2016. године, БиХ је изручена Азра Башић и то пошто је готово шест година провела у америчком затвору.
Суштина уговора између наше земље и Америке о екстрадицији своди се на узајамна изручења својих држављана уколико их нека од њих затражи за кривична дела са запрећеном казном од најмање годину дана затвора. У прилог доношењу закона наведено је да је уговор између Србије и САД сачињен по узору на онај какав постоји између САД и Европске уније од 2009. године, и зато што је било потребно унапредити застарели правни оквир сарадње између две државе и прописати нова савремена кривична дела. Нови уговор практично треба да замени постојећу Конвенцију о издавању криваца, која је закључена између Краљевине Србије и Сједињених Америчких Држава и која је на снази још од јуна 1902. године.
У Министарству правде наводе да се закључивањем новог билатералног уговора између Србије и Америке у овој области стварају услови за чвршћу, обавезнију и ефикаснију сарадњу, како особе које се кривично гоне у једној држави или су у њој осуђене због кривичног дела, не би бекством у другу државу избегле вођење кривичног поступка или издржавање казне.

NON BIS IN IDEM Већ потписани Уговор, наиме, предвиђа међусобно изручење држављана без обзира на националност и примењивао би се ретроактивно у односу на сва кривична дела која су у њему побројана. Изузетак је да држава има дискреционо право да одбије изручење за кривично дело извршено пре 1. јануара 2005. године, чак иако су испуњени сви законски услови за изручење које утврђује суд (зашто баш тај датум, поготову ако се зна да је у кривичном праву ретроактивност забрањена?). Треба напоменути да је начело Non bis in idem (нико не може да буде осуђен или да се против њега два пута води поступак за исто кривично дело) загарантовано новим уговором.
То значи да они који су ослобођени за убиство браће Битићи и паљење амбасаде не могу бити поново процесуирани у Америци. Али зато, према уговору, САД евентуално може тражити неке друге људе за које сматра да су умешани. Србија би могла и да искористи дискреционо право и да одбије евентуално изручење осумњичених за убиство Битићија.
У Србији је изручење, па и сопствених држављана, практично могуће за сва кривична дела, међу којима су и она које препознаје савремено доба, попут „сајбер“ криминала, прања новца, организованог криминала, тероризма…
Уговор, међутим, прописује да изручење неће бити одобрено ако се оно тражи за политичко кривично дело. Такође, надлежни органи обе државе могу да одбију изручење ако процене да је захтев за изручење „политички мотивисан“ или да се дело тиче „повреде војних дужности, а које не спада у кривична дела из општег кривичног права“.
Битно је и то што ће изручење ради кривичног гоњења бити дозвољено само за кривична дела за која је прописана казна затвора дужа од једне године или тежа казна, како према праву државе која моли за изручење, тако и према праву замољене државе.

СЛУЧАЈ БИТИЋИ Па ипак, документ је изазвао полемику због питања да ли се између његових редова крије намера за изручење осумњичених у случају убиства браће Битићи у јулу 1999. и напада на америчко дипломатско представништво у Београду 2008. године – што су два случаја чије решавање захтева свака администрација Беле куће. Недавно је Стејт департмент забранио улаз у САД Горану Радосављевићу Гурију и члановима његове породице, под сумњом да је некадашњи командант Жандармерије повезан са страдањем Битићија.
Извесно је, међутим, да ће овај случај по потреби наставити да оптерећује српско-америчке односе, о чему говори и то што је у Минхену, на тамошњој безбедносној конференцији, делегацији Конгреса САД у разговору са председником Србије Александром Вучићем најважнији био „случај браће Битићи“ и његово решавање, па тек онда Косово.
Подсетимо, браћа Битићи су се борили, као припадници ОВК-а, у саставу „Атлантске бригаде“. Били су амерички држављани рођени у Чикагу. У тадашњу Савезну Републику Југославију, на територију Косова и Метохије, ушли су из Албаније, без евиденције код државних органа. Ухапшени су на уласку у централну Србију, пуштени из затвора да би одмах потом били одведени даље, на полигон у Петровом Селу, и стрељани.
Србија ни 1998. а ни 1999. године није била у рату са САД, и због тога су браћа Битићи плаћеници, а не борци регуларне војне формације. Ниједна конвенција о оружаним сукобима не пружа заштиту плаћеницима који се боре на било којој страни. Легитимно право било које државе је да сваког плаћеника изведе пред преки суд.
Све наведено, наравно, не значи да ликвидација браће Битићи није била злочин који је, у сваком случају, нашој земљи нанео озбиљну штету и само још додатно зацрнио негативну слику која је на Западу о Србима стварана током последње две и по деценије. Стога и питање, које многи постављају, коме је почетком јула 1999. године, када је рат већ био завршен, могло да падне на памет да ликвидира тројицу Битићија?
Поборници овог споразума не виде ништа спорно, чак се, рецимо, питају зашто би Србија изручивала Радосављевића? Ако је нешто и учинио, урадио је то на територији наше земље и поступак против њега водио би му се пред домаћим правосуђем. Зашто би био изручен неко ко је напао дипломатско представништво, када може да му се суди овде? На пример, ако неко нападне Американца у Београду, судиће му се у Србији. Не би га Американци ни тражили. Поента је да се Америци изручи онај за кога она јесте надлежна. На пример, ако неко опљачка банку у Америци и побегне у Србију. Не би могли да захтевају изручење ни свог држављанина који је починио кривично дело овде, једно је од тих објашњења.

ПОДРЕЂЕНИ ПОЛОЖАЈ С друге стране, низ правника попут адвоката Боривоја Боровића, сматра да се ради о предлогу закона према којем ће Србија бити у подређеном положају и да се њиме, практично, удовољава захтеву Америке, пре свега о питању баш случаја Битићи.
А како изгледа притисак САД Боровић се, изјавио је за „Спутњик“, уверио док је био правни заступник Миладина Ковачевића, кога је суд у Београду крајем 2010. осудио на две године и три месеца затвора због наношења тешких повреда америчком држављанину у Бостону 2008. године. Пошто се оштећени није жалио, пресуда је постала правоснажна, али је 2012. америчко тужилаштво тражило изручење Ковачевића како би започело кривични поступак против њега. Све је остало само на захтеву, јер би удовољавање том захтеву, како је тада Боровић објаснио, било супротно важећим прописима.
Према Боровићевом мишљењу, Србија би се ратификацијом потписаног Уговора о изручењу нашла у подређеном положају, пошто је одавно потписала одређене конвенције према којима Американци приликом проласка преко српске територије, у случају евакуисања војске и у случају ратних дејстава, не подлежу кривичној одговорности. И не само код нас. Јер када Американци говоре о својој „изузетности“, они на то и буквално мисле.
У стaтуту стaлнoг Meђунaрoднoг кривичнoг судa у Хaгу кojи je ступиo нa снaгу 2002. нaглaшeнa je стaвкa o кoмaнднoj oдгoвoрнoсти, aли Aмeрикa ниje рaтификoвaлa спoрaзум o oснивaњу oвoг судa и дoдaтнo сe oсигурaлa притискoм нa мнoгe зeмљe дa сa њoм пoтпишу билaтeрaлнe спoрaзумe и oбaвeжу сe дa нeћe испoручивaти Хaгу aмeричкe држaвљaнe. У Хaшкoм трибунaлу oсуђeни су српски кoмaндaнти. Aмeрички су стeкли изнуђeни имунитeт и у oвом суду, али и у свojим судoвимa. Присетимо се изјаве једног америчког генерала – приликом формирања Међународног кривичног суда за бившу Југославију од стране Савета безбедности Уједињених нација – да ће зграда УН пре пасти у Ист Ривер него што ће САД овом или неком другом међународном суду испоручити неког свог официра. Оваква суђења су углавном резервисана за поражене, мале и слабе.
А сада треба очекивати реципроцитет у пуном смислу те речи, од земље која је својевремено, да цинизам буде већи, од СЦГ тражила да не испоручује њене грађане међународном суду чију јурисдикцију Америка не признаје, знајући да то тражи од земље коју је неколико година раније бомбардовала, дакле од земље чија јавност верује да су Американци овде током бомбардовања починили ратне злочине, и од које се истовремено тражи да испоручује своје грађане једном другом међународном суду у Хагу. Ако је и од Америке, много је.

[/restrict]