Govorio je ono što je mislio, a radio ono što bi kazao

MONAH BEZ ZAVETA I MOĆ NJEGOVE HARIZME

Piše Bojan Jovanović

Svojom ogromnom popularnošću, Vladeta Jerotić postao je kulturni fenomen našeg doba. A da taj fenomen traje i posle njegovog odlaska, potvrdila je i nedavna Akademija posvećena njemu u čast. Toga dana, na Bogojavljenje, Kombank dvorana, velika sala nekadašnjeg Doma sindikata, bila je premala da primi sve koji su došli da prisustvuju ovom kulturnom događaju, pa je više od hiljadu ljudi ostalo napolju na Trgu Nikole Pašića

Malo je stvaralaca u našoj sredini koji su ostavili značajan trag u oblasti kojom su se bavili, a ujedno ostvarili i veliku popularnost. Jedan od takvih je i nedavno preminuli Vladeta Jerotić (1924–2018), koji je još za života postao jedinstvena pojava u novijoj srpskoj kulturi. Nenametnut i nesugerisan nikakvim spoljašnjim faktorima, višim silama bilo koje društvene, političke ili religijske moći, taj status je stekao svojim samostalnim delovanjem u kulturi i na javnoj sceni. Do poslednjih meseci svog dugog i plodnog života bio je duhovno i intelektualno aktivan, učestvovao u razgovorima, na naučnim skupovima, tribinama. Publika je prema njemu iskazivala dirljivo poštovanje. Prilikom predstavljanja njegove poslednje knjige O tajni u Narodnoj biblioteci Srbije, krajem decembra 2017. godine, velika sala je bila prepuna, a ispred nje se tiskala masa sveta koja nije mogla da uđe već je morala da prati razgovor preko zvučnika ispred sale. Dok smo ulazili, aplauzom koji je trajao više minuta, prisutni su ga pozdravljali, a usput su mnogi poželeli da mu se približe, da ga dodirnu, da se slikaju sa njime, naprave selfije. Bilo mu je pomalo neugodno od tog masovnog oduševljenja prisutnih, pa mi je samokritički i samoironično šapatom rekao, dok se dvoranom još orio aplauz, da se to zove populizam. Pokušao sam da ga razuverim da nije reč o populizmu nego o popularnosti, ali nije prihvatio moje mišljenje. Nesumnjivo je svojom ogromnom popularnošću postao kulturni fenomen našeg doba.
A da taj fenomen traje i posle njegovog odlaska, potvrdila je i nedavna Akademija posvećena njemu u čast. Međutim, toga dana, na Bogojavljenje, Kombank dvorana, velika sala nekadašnjeg Doma sindikata, bila je premala da primi sve koji su došli da prisustvuju ovom kulturnom događaju, pa je više od hiljadu ljudi ostalo napolju na Trgu Nikole Pašića. Ukoliko se uzme u obzir da je i mnogo Beograđana zabunom otišlo u nekadašnju Kombank arenu na Novom Beogradu, sadašnju Štark arenu, onda je te večeri bilo više zainteresovanih za Akademiju posvećenu Jerotiću nego za protestnu šetnju. Ali ovaj događaj, koji je zbog masovnog interesovanja trebalo da se nađe na naslovnim stranama novinama, nije dobio odgovarajući medijski tretman, jer su te strane rezervisane za estradne zvezde.
Nasuprot popularnim estradnim masmedijskim ličnostima, Jerotić je ulivao veru u moć kulture koju je svojom ličnošću oličavao. Oličavao je u našoj sredini potisnute vrednosti koje su nedostajele upravo običnom čoveku u njegovom nastojanju da se snađe u svakodnevnom životu i orijentiše u kriznim i burnim vremenima. Jerotićevo izuzetno mesto u kulturi može se označiti duhovnim svetionikom jer je u opustošeni prostor naše duhovnosti unosio ono što je ljudima nedostajalo: poverenje, veru, znanje i mogućnost da saznaju kako da na najbolji način sebi pomognu.
U svakoj od oblasti i disciplina u kojima je Vladeta Jerotić ostavio stvaralački trag, možda imamo i značajnije autore od njega, ali je on u psihijatriji, psihoterapiji, književnosti i duhovnosti (teologiji) ostvario autorsku autentičnost i neponovljiv stvaralački identitet. Po tome će ostati trajno upamćen u našoj kulturi. Oko 40 autorskih knjiga i mnogobrojni članci i prilozi, u našim listovima, časopisima i zbornicima, čine opus jednog savremenog klasika.
Uspešno je integrisao pomenute oblasti, kao komplementarne, da bi pružio što celovitiji, istinitiji odgovor na pitanje šta je čovek. Odgovor je našao u široj ravni ljudskog postojanja koja obuhvata ne samo realnost ovozemaljskog trajanja već i periode pre rođenja i posle smrti. Zato se interesovao i pratio istraživanja iz oblasti prenatalne psihologije, i proučavao duhovne rezultate o sudbini duše nakon smrti. Smatrao je da se ona i u tom periodu dalje usavršava na putu individuacije. Ova Jerotićeva autorska autentičnost je suštinski povezana sa njegovom ličnošću koju je izgradio tokom svog intelektualnog i stvaralačkog razvoja u procesu svoje individuacije i oboženja.

MONAH BEZ ZAVETA Integralni pristup čoveku neodvojiv je od Jerotićeve koherentne, integrisane ličnosti koja je plenila svojim jedinstvom mišljenog, izgovorenog i učinjenog. Govorio je ono što je mislio, a radio ono što bi kazao. Ostvario je princip jastva koji podrazumeva duševnu celovitost. Ovakav pristup imao je i konkretne etičke implikacije jer je izoštrio njegovu odgovornost za ono što je mislio, govorio i činio. Duševno integrisan, utemeljen u svojoj veri, mogao je da iskaže najviši stepen duhovne otvorenosti prema drugima, jer ih nije doživljavao kao opasnost za sebe i svoj identitet. Dao je veliki doprinos našem adekvatnom razumevanju budizma, islama, paganstva, judaizma i hrišćanstva. Voleo je urednost, preciznost i skromnost. Ukoliko bi rekao da će doći ili javiti se u određeno vreme, tako je i činio. Čuvao se krajnosti, ekstrema, prenaglašene emocije koja potiskuje racionalnost, kao i potenciranje racija na račun osećajnosti. Svojom skromnošću i posvećenošću radu davao je povod da ga smatraju i monahom bez zaveta i sveštenikom bez čina.
Međutim, on nije bio asketa već čovek umerenosti koji se nije odricao osnovnih životnih zadovoljstava. Umeren u sagledavanju realnosti, bio je imun od idealizacije parcijalnog opredeljenja, kao i od negiranja evidentnih vrednosti. Distanciran od svakog ekstremizma, predstavljao je pomirljivo središte evidentnih suprotnosti koje postoje u čoveku i u svetu, u svakom pojedincu i u njegovoj okolini. Jerotićev stvaralački put i duhovni razvoj praćeni su i njegovim adekvatnim moralnim usavršavanjem. Bio je i ostao jedan od najčestitijih ljudi ove kulture koga su krasile najveće ljudske vrline. Čovek koji nije nikoga ogovarao, ružno govorio, omalovažavao, ponizio, uvredio, slagao ili prevario. Zbog nemogućnosti da svima izađe u susret i odgovori na sve pozive, odbijao je pojedine novinare koji su o njemu stvorili pogrešnu sliku – o arogantnom, oholom i samoljubivom čoveku. Međutim, tom distancom se, zapravo, štitio od medija svojom personom, maskom, ostajući otvoren i prijemčiv za komunikaciju s novinarima koji su sticajem okolnosti i velikom upornošću ipak uspeli da uspostave komunikaciju s njim. O tome svedoči čitava serija emisija Agape, u kojoj je Aleksandar Gajšek razgovarao s njim, kao i više knjiga razgovora s njim koje je objavio Miloš Jevtić.

KULTURNI FENOMEN Budući da nikome nije učinio zlo, a da je mnogima pomogao, njegov kapacitet za dobro određen je i onom dubljom stranom njegove ličnosti koju treba povezati sa njegovim proučavanjem. Jerotić, naime, spada u drugu generaciju naših psihoanalitičara, a psihoanaliza kao dubinski pristup obeležiće i njegovo dubinsko proučavanje kulture. Takav pristup je u neposrednoj vezi sa jastvom njegove ličnosti, središtem njegovog psihičkog bića, njegovim jezgrom. Jerotić je uspeo da se približi tom svoj jastvu, a time ostvari svoju ličnost, utemelji je u etičkim načelima i dosledno primeni imperativ samoodricanja kao moralnu osnovu ljudskog postojanja. Ljubav i dobrota suštinski su povezivali Jerotića s drugima. Sa stanovišta ljubavi, nije imao niti je ispoljavao negativni emocionalni odnos prema onome što je osporavao i sa čim se nije slagao. Dobrota i težnja ka znanju u znaku su njegovog erosa koji je integrisao suprotnosti, a ne razdvajao spojeno i celovito. Zato je Jerotić bio čovek kome su ljudi verovali. Govorio je stručno i pozvano o najvećim ljudskim tajnama, koje su svakog interesovale, da bi odgovorio i rešio svoja lična pitanja, životne probleme i osmislio svoje postojanje. Iz ukrštaja ocrtane horizontalne i vertikalne dimenzije karakteristika ličnosti i dela Vladete Jerotića isijava njegova harizmatičnost, magnetizam kojim je zračio i kojim i danas zrači dokazujući da je i dalje duševno i duhovno prisutan među nama.
U našoj kulturi to neobično svojstvo je pripisivano političarima od kojih se očekivala bolja budućnost: Aleksandru Karađorđeviću, Josipu Brozu, Slobodanu Miloševiću, pojedinim vladikama, Nikolaju Velimiroviću, ali i nekim profesorima i intelektualcima, Rašku Dimitrijeviću, Nikoli Miloševiću, Zoranu Gluščeviću. Međutim, nikada nije pojedinac iz sveta kulture stekao toliku popularnost, poput Jerotića, da je postao kultna, harizmatična ličnost svoga doba i svojevrstan kulturni fenomen.

LITURGIJSKI TON Iako je rano počeo da piše i objavljuje članke u Politici, popularnost stiče svojim javnim nastupima, držeći predavanja i učestvujući u razgovorima na tribinama povodom knjiga ili tema. Način na koji je govorio od kada je prestao da čita napisani tekst, već slobodno improvizuje, naišao je na veliki odjek među slušaocima, kojima je bila prijemčiva neposrednost s kojom im se Jerotić obraćao, jednostavnim, razumljivim jezikom, argumentima iz svoje prakse, životnog iskustva ili literature. Slušaoci su imali poverenje u njega i verovali su mu, jer je govorio smirenim, ubedljivim tonom koji je delovao umirujuće na njih. Strpljenje koje su ispoljavali prenosilo se i na Jerotića, koji je mogao da pravi i veće digresije, ali bi, uprkos asocijacijama koje bi ga povukle, uspevao uvek da se vrati osnovnoj temi.
Jerotićeva harizmatičnost je poticala iz njegovog govora i obraćanja publici. Kada je govorio, prema svedočenju njegovih slušalaca, doživljali su to kao bogosluženje. Posetioci tribina masovno su dolazili na razgovore o temama i knjigama kada je kao učesnik najavljen i Vladeta Jerotić, jer su znatiželjno očekivali da ga čuju. Kada bi on uzeo reč, prestajalo je uobičajeno komešanje i žamor među publikom, i u potpunoj svečanoj tišini svi su se, kako se kaže, pretvarali u uvo. Iako se nije posebno trudio, delovao je saborno i potvrđivao važnost principa slobodnog okupljanja u nadi, veri i ljubavi. U opčinjenosti Jerotićevim govorom, slušaoci su postajali jedinstveni jer su osećali da se mogu poistoveti sa onim koji više zna od njih i čije savete i preporuke mogu poslušati. Mediji poput televizijske emisije Agape samo su potvrdili i proširili tu Jerotićevu harizmatičnost vezanu za sposobnost da jednostavnim i razumljivim jezikom kaže velike i duboke istine.
Kako je smatrao da proces individuacije traje do kraja, pa i nakon života, neosporno je da i njegova individuacija nije bila dovršena. Upravo su njegovi brojni javni nastupi pokazivali koliko su mu značili u tom procesu. Zarad takve komunikacije, nastupa i popularnih predavanja, često se nije dublje posvećivao razmatranim temama. Ogromne digresije i raznovrsne asocijacije udaljavale su ga od teme ili knjige o kojoj je govorio, ali ga je publika uvek pažljivo pratila i slušala, jer joj je bilo važno da joj on govori, a manje važno šta on to govori i koliko ona to razume. Njegovi javni nastupi pred brojnom publikom nisu imali samo obrazovno-prosvetiteljski karakter za druge, već su bili psihološki važni i za njega samog.
Premda ima pojedinaca koji svojim fizičkim prisustvom, ponašanjem ili određenim gestovima zaokupljaju pažnju drugih, Jerotić je najpre svojim govorom izazivao divljenje i privlačio pažnju, a potom je zbog doživljenog značaja njegovih reči i njegovom fizičkom prisustvu pridavan izuzetan značaj. Putem svoje dalje individuacije samo je dalje izgrađivao i nadograđivao ono što mu je bilo dato, ali na neki način i zadato u intelektualnom razvoju. Postao je harizmatična ličnost u svojoj sredini, poštovan i cenjen, počastvovan članstvom u SANU i značajnim domaćim nagradama za svoj doprinos nauci i kulturi: Dositejeva nagrada, Račanska povelja. Ostaje ovoj sredini da sačuva sećanje na njega i njegovo delo kao putokaz za snalaženje u našim zamršenim životnim lavirintima, jer nas Jerotić opet okuplja, i nakon svog fizičkog odlaska, da bi nam, kao i uvek, nešto rekao i dao. Taj naš veliki darodavac i dobrotvor zrači svojom harizmom i sada kada o njemu govorimo i evociramo uspomene na njega. To je znak da nije samo bio jedan kulturni fenomen već da oličava pouzdanu vrednost kao duhovni oslonac i putokaz u našem individualnom i kolektivnom procesu individuacije.