Meki udar na Trampa

Odluka predsednika SAD Donalda Trampa da povuče američke vojnike raspoređene u Siriji i da vojno prisustvo u Avganistanu prepolovi bilo je, pored upornosti na izgradnji „antimigrantskog zida“, okidač za nove talase rusofobije i trampofobije u američkoj javnosti

Ako je savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džon Bolton mislio da će njegova poseta (Turskoj 8. januara) biti šetnja kroz park, otreznio se zahvaljujući mlakom prijemu u Ankari. Verovatno je bila loša Boltonova ideja da se odmetne i pokuša da nametne uslove za američko povlačenje iz Sirije – piše turski dnevnik „Dejli sabah“ u tekstu „Meki udar protiv Donalda Trampa“, dodajući da je „vreme da Vašington prihvati da s Turskom ne može pregovarati s pozicije sile“. Zaista, Boltonov „odmetnički“ potez, posle odluke sekretara za odbranu Džejmsa Matisa da iz revolta prema Trampovoj odluci podnese ostavku, i dodatni napori američkog establišmenta da koliko god mogu uspore povlačenje iz Sirije, predstavljaju udar na Trampa i politiku koju pokušava da vodi.
„Njujork tajms“ s pravom (a i neskrivenim ponosom) u ovom kontekstu primećuje da je Tramp odlukom o povlačenju snaga „uspeo da uradi nešto izuzetno – ujedini i levicu, i desnicu protiv plana o povlačenju SAD iz dva duga, skupa i sve bespotrebnija konflikta“. Iako ovaj list ispravno primećuje da se radi o sukobima koji američkoj naciji nisu ni od kakve koristi, nego naprotiv, pridružuje se kritikama: „Trampov proces odlučivanja je haotičan, toliko je jasno da se ulizuje svojoj političkoj bazi i toliko mu nedostaje uverljivo objašnjenje da je ovaj predsednikov potez doveo do kratkog spoja u onome što mnogi vide kao preko potrebnu nacionalnu debatu o budućnosti američkih ratova“. Sličnih su stavova i drugi američki mediji glavnog toka poput „Vašington posta“, Em-Es-En-Bi-Sija i Si-En-Ena.

ŠUROVANJE S KREMLJOM Ovo još jednom dokazuje da, kako piše američki analitičar Stiven Koen, „nijedna Trampova spoljnopolitička inicijativa, koliko god ona mudra bila u odnosu na američke nacionalne interese, neće biti prihvaćena od strane establišmenta“, a da će „svaki istaknutiji političar koji je prihvati promptno i lažno biti žigosan u malignom duhu ’Rašagejta’ kao ’proputinovac’“. Zato ne čudi da su osude Trampove odluke od trenutka kada je doneta ocenjivane kao „poklon Putinu“, da bi ovo vremenom eskaliralo u naduvanu verziju „Rašagejta“ sa nedokazanim optužbama da Tramp „šuruje s Kremljom“. U tom duhu je novoizabrana predsednica Predstavničkog doma Nensi Pelosi Trampovu spoljnu politiku prokomentarisala: „Mislim da je predsednikov odnos sa probisvetima širom sveta užasavajuć. Vladimir Putin, zaista? Zaista? Mislim da je to opasno.“ Ovakvo „lidersko“ rezonovanje dovelo bi do toga da Tramp, kako piše Koen, „bude prvi predsednik SAD od Frenklina Ruzvelta koji nema nikakav odnos s liderom u Kremlju“. „S obzirom na to da Pelosi govori u ime Demokratske partije, ona se više ne može smatrati strankom koja se zalaže za američku nacionalnu bezbednost“, navodi Koen.
U svemu ovome ima i nečeg većeg od pukog „antitrampizma“. Trampove odluke o povlačenju snaga iz Sirije i Avganistana u suprotnosti su sa interesima vojnoindustrijskog kompleksa i imperijalističkog svetonazora po kojem je američko legitimno pravo da gazi svakoga ko im se u svetu usprotivi. Šta je, ako ne čist imperijalizam, misao objavljena u „Njujork tajmsu“ da treba očuvati „svetski poredak koji su SAD predvodile 73 godine od Drugog svetskog rata“ i osuda Trampovog poteza koji uklanja „globalnu osnovu za očuvanje tog poretka“? U tom kontekstu bivša Obamina savetnica za nacionalnu bezbednost Suzan Rajs krivi Trampa da „nije uspeo da očuva američko globalno vođstvo“ koje „Njujork tajms“ smatra „imperativom“.
Da motivi onih koji napadaju Trampa zbog ove odluke nisu dobronamerni, ukazuje i činjenica da oni ne priželjkuju pobedu u ratu protiv terorizma, nego pobedu nad Rusijom kao nezavisnom i suverenom državom. Umesto da najavu o povlačenju iskoriste za pokretanje debate o neophodnom savezništvu SAD i Rusije u borbi protiv međunarodnog terorizma, što je polje na kojem Rusija ima kapacitete (posebno u obaveštajnoj sferi) nedostižne za bilo koju drugu državu, ovi „mirovni jastrebovi“ zalažu se za sukob. Treba podsetiti da je Putin odmah posle terorističkih napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. ponudio saradnju i savez, što je Džordž Buš ignorisao, a Barak Obama diskretno odbacio. A koliko je ovakav pristup kratkovid i pogrešan za interese običnog američkog naroda najbolje govori podatak da je Moskva nekoliko godina unapred upozoravala Vašington na teroristički napad u Bostonu 2013. godine, ali da su ova upozoravanja ignorisana. Tramp je odškrinuo vrata za ovakvu saradnju, ali se njegovi potezi prema Putinu smatraju izdajničkim. Pa ko je izdajnik, onaj ko bi zahvaljujući ruskim informacijama spasavao svoje građane, ili onaj ko bi ih a priori smatrao „neprijateljskim“ i ignorisao?

DEMOKRATSKI PARADOKS Trampova odluka i reakcije na nju zaista su stvari isterali na čistac, odnosno, što bi „NJjujork tajms“ rekao, ujedinili levicu i desnicu i pokazali da vašingtonski establišment predstavlja ratnohuškačku elitu. Dok ankete pokazuju da većina Amerikanaca podržava Trampovu odluku o povlačenju (49 posto za, 33 odsto protiv) i smatra da su „SAD umešane u previše vojnih sukoba“ i da „prioritet odavno treba da bude izvlačenje američkih vojnika“.
Paradoks, međutim, nastaje zbog toga što nove ankete ukazuju da najveća podrška za zadržavanje američkih vojnika u Siriji i Avganistanu dolazi od pristalica Demokratske partije koji se deklarišu kao „progresivci“, „borci za ljudska prava“ i „pacifisti“. Među građanima koji su 2016. glasali za Hilari Klinton svega 26 posto njih podržava povlačenje, dok mu se 59 posto protivi. Trampovi birači su suprotnog stava – 76 posto podržava povlačenje, a 14 posto je protiv njega. Zašto kažemo da je ovo paradoks, ako znamo da su upravo demokrate započinjale većinu američkih ratova (od Drugog svetskog rata SAD su učestvovale u 34 vojna sukoba, od čega su demokratski predsednici započeli 21, tj. 62 posto)? Zato što je Trampov prethodnik, demokrata Barak Obama kampanju 2008. zasnivao na mirovnim obećanjima o okončanju rata u Avganistanu i vraćanju američkih vojnika kući, za šta je imao podršku mnogobrojnih demokratskih glasača (67 posto), pa nam činjenica da većina demokrata podržava ratne jastrebove govori da se oni, u stvari, protive Trampu, a ne njegovom odnosu prema ratovanju. Ovo dokazuju i kasnija istraživanja. Dok su pre godinu dana demokrate bile ravnomerno podeljene na temu povlačenja američkih trupa iz Sirije, to se po objavi Trampove odluke, kao što smo videli, drastično promenilo.
Ovo, naravno, nije prvi put da su demokratski birači temeljno promenili svoja „uverenja“ ne bi li ih uskladili s partijskim pripadanjem osobe u Beloj kući. Demokratski birači proveli su vladavinu Džordža Buša osuđujući politiku globalnog rata protiv terorizma, da bi tu istu politiku iznenada počeli da podržavaju kada ju je preuzela Obamina administracija.
„Ono sa čime se sada suočavamo je mnogo lukavije“, piše američki novinar Glen Grinvald i dodaje: „Suština otpora Trampu postali su militarizam, šovinizam i neokonzervativizam. Demokrate često napadaju Trampa koristeći stare hladnoratovske taktike koje je protiv njih upotrebljavala ekstremna desnica – Tramp je nedovoljno ratoboran u odnosu na američke neprijatelje; spreman je da ’zlim državama’ omogući pobedu povlačeći američke vojnike; njegovi napori da uspostavi miroljubivije odnose sa suparničkim zemljama ukazuju na slabost i izdaju.“
Ovakva šizofrenija može ukazivati samo na jedno. Dosad je manje-više bilo svejedno iz koje stranke potiče predsednik SAD sve dok je spreman da bude jastreb i vodi agresivnu militarističku i imperijalističku politiku od koje koristi imaju establišment i vojnoindustrijski kompleks, bez obzira na to da li je na vlast došao agresivnim ili pacifističkim porukama. Pokazalo se da, kao što u Evropi više ne postoji jaz između desnice i levice, već između sistemskih i antisistemskih stranaka, u Americi više nema razlika na liniji konzervativac–liberal, republikanac–demokrata, nego establišment i antiestablišment. A ta razlika je najuočljivija u odnosu prema ratu, što nam je Sirija nedvosmisleno dokazala. Za američki establišment rat je imperativ.