ČOVEKOLIKI MAGARAC (II) – Logika drugačijeg

Piše Bojan Jovanović

Blizak čoveku tako da je postao njegov alter ego, magarac je i omiljena tema umetnika. Goja ga je prikazao kao groteskan lik, dok je Šagal istakao njegovu melanholičnu crtu izraženu velikim samosvesnim okom koje dobro vidi i razume svet u kojem živi

Premda je bio cenjen zbog svoje snage i izdržljivosti, magarac se isticao i svojim mentalnim osobinama, inteligencijom koja nije potcenjivana. Umeo je da bez vodiča odnese do pojate hranu za čuvare stoke i da se potom vrati u selo natovaren kantama punim mleka. Za tu njegovu sposobnost, da sam dođe do cilja, ali i da do njega stigne kroz bespuće birajući najbolji prolaz, znali su i stari Rimljani koji su ga koristili za trasiranje puta kroz do tada neprohodne planinske predele. Tada su puštali magarca koji je nepogrešivo, tamo gde do tada niko nije prošao, nalazio najbolju trasu budućeg puta.

POVREMENO CENJEN, ČESTO POTCENJIVAN O toj njegovoj sposobnosti govori i legenda o tome kako je pred tursku najezdu uspeo da iz Studenice vrati čudotvornu ikonu Bogorodice Trojeručice u Hilandar. Veruje se da je ovu ikonu oslikao apostol Luka, da je potom bila uz apostola Pavla na njegovim misionarskim putovanjima, a kada je u sedmom veku došla u posed Svetog Jovana Damaskina, kome su ikonoborci odsekli ruku, potvrdila je svoju čudotvornu moć. Iz zahvalnosti što mu je iscelila ruku, Jovan joj je prineo votiv u vidu srebrne ruke koja je postavljena na ikonu. Dolaskom Svetoga Save na Svetu Goru, po volji Bogorodice, ikona je podarena najvećem srpskom svetitelju koji je donosi u Studenicu, gde ostaje do najezde Turaka. U nastojanju da se sačuva od skrnavljenja, ikona je poverena na staranje samoj Bogorodici, tako što je privezana za magarca, koji je bez vodiča uspeo da stigne na Svetu Goru i da je donese u manastir Hilandar. Predanje ističe da je ova ikona spasla ovaj manastir od Turaka, ali je neobično da ona nije zadržana u Studenici da bi obavila istu funkciju i zaštitila grobnu crkvu Nemanjića, simbol srpskog nacionalnog i hrišćanskog identiteta, od istovetne opasnosti.
Povremeno cenjen, a često potcenjivan, magarac je uvek imao samopoštovanje koje je iskazivao svojim karakternim odlikama: držanje do sebe i svog dostojanstva, nesklonost kompromisima i neodstupanje od svog stava. Šta bi zamislio toga bi se i držao, zbog čega nije bilo lako izaći s njim na kraj. Navikao da bude opterećen, podnosio je i najteži teret, a najteže mu je bilo kada bi bio bez njega. Kada ga ni batinama ne bi mogli pomeriti s mesta na kojem je odlučio da ostane, morali bi da ga nose. I po cenu najvećeg bola i patnje držao se uporno svog nauma do ostvarenja pretpostavljenog cilja. Čim bi se uzjogunio, govorili su mu: đuz-đuz, odakle je potekao naziv Đuza kao nadimak za pojedine ljude.
Umeo je svojim postupcima da lako razveseli i nasmeje ljude, ali kada bi se oni slično ponašali, takvi njihovi postupci bi dobijali suprotno značenje.
Istrajan da poštuje svoju volju, oličavao je principijelnost, kojoj je čovek, zbog suprotstavljanja njegovim nastojanjima, dao negativno značenje. Za pragmatične ljude njegova upornost postala je svojevrstan simbol tvrdoglavosti, umne ograničenosti i gluposti, pa su po njemu nazvali veliki kašalj, infektivno oboljenje koje karakteriše neprekidno kašljanje. Smatran je i mentalno ograničenim jer ne bi umeo da pliva dok mu voda ne ugrozi život. Njegova glupavost se dokazivala kobnom neodlučnošću u upečatljivoj priči o Buridanovom magarcu koji je uginuo od gladi jer nije mogao da odluči sa kojeg će od dva plasta, između kojih se obreo, uzeti seno.
Međutim, kada ne bira između istog već kada treba da izabere između različitog, on će potvrditi svoju odliku božjeg stvorenja. Pošto se odluči pre za seckano seno nego li za zlato, on afirmiše, prema Heraklitu, princip jednakosti svih živih bića. U kontekstu istog kontinuuma vrednosti, seno i zlato nisu međusobno suprotstavljeni, a ono što ih razlikuje i suprotstavlja dolazi od ljudskih ili magarčevih sklonosti i kriterijuma. Zato je, prema efeškom mudracu, magarac istovetan čoveku, jer rangira i bira, pa iako ih jedino ljudi vrednosno grupišu prema njihovoj važnosti, sve stvari su, sa božjeg stanovišta, dobre i opravdane.

MOGUĆNOST ALTERNATIVE U magarcu su ljudi prepoznavali neke svoje prirodne osobine i potom ih projektovali u važeće predstave o njemu da bi u ogledalu njegovog lika karikirali pojedince. Priča o njegovoj navodnoj neodlučnosti koja ga je koštala glave, metafora je, u stvari, za ljudsku ambivalentnost i kolebljivost jer je čovek čitavog svog veka rastrzan dilemama i uvek je pred izborom šta da učini i kojem carstvu da se privoli. Iz neodlučnosti koja produžava neizvesnost i pretvara život u pakao, izlazi kao iz košmarnog sna nepromišljenom odlukom sa čijim se lošim posledicama kasnije suočava i onda nostalgično priseća vremena kada je mogao da bira.
Predrasuda o njegovim mentalnim svojstvima postoji kao stereotip koji je bio presudan da se magarcem figurativno i pežorativno označavaju glupi i ograničeni ljudi. Za onog koji se ne menja, uprkos promenjenim okolnostima i sopstvenom negativnom iskustvu, kaže se da je oduvek bio i ostao magarac. Učiniti nekog smešnim, izvrći ga ruglu, opteretiti ga, znači namagarčiti ga ili nasamariti. Onaj ko je naveden da učini nešto što smatra korisnim, ali što mu tek konačni cilj otkriva da je načinio sebi štetu i bio u funkciji tuđeg interesa, ispada nasamaren, i izvučenih ušiju postaje, po sopstvenom i tuđem priznanju, magarac i glupan. I u dečjoj igri se njime preti: da će biti magarac ko se ne sakrije dok se odbroji do deset ili ko u trci stigne poslednji.
Sposoban je da podnese najveći teret i istrpi nevolju i poniženje, jer i kada ga zovu na svadbu, ne čine to da bi se veselio već da vodu nosi. Magarac uvek poučava svom nauku, ali zbog toga što njegovo učenje nije na ceni, ne prihvata se njegova lekcija spasa. Ignorisanjem tog iskustva ne stiže se daleko, jer pedagoške mere blagovremeno stavljaju do znanja da se mora povinovati represivnom principu kulture, vaspitanja i obrazovanja i da kršenje tog principa ima za posledicu kaznu: sedenje u magarećoj školskoj klupi, u poslednjem redu, bez naslona – jer su kao nasloni klupe služili prednji delovi klupe iza – predviđeno je za slabe učenike i ponavljače. Odatle potiče i magareća stolica, bez naslona, za sedenje po kazni. Naslovom romana Magareće godine, Branko Ćopić je opisao lude, pubertetske godine dečačkog nestašluka.
U školskom sistemu zasnovanom na racionalnom principu prenošenja i prihvatanja vaspitanja i obrazovanja, neprihvatljivo je njegovo kršenje, pa se prekršioci tog pravila označavaju magarcima, jer pokazuju da su neinteligentni i glupi. Magarac oličava logiku suprotnu školskoj pameti, tako što se ona izvrće i iskazuje mogućnost drugog i drugačijeg. Za takav preokrenuti, magareći sistem vrednosti, po kojem seno vredi više od zlata, nije se imalo razumevanje, pa su pojedinci koji su se ponašali shodno magarećim vrednosnim merilima bili vređani, žigosani i kažnjavani. Međutim, da je takva, magareća, logika imala svoje životno opravdanje, pokazuje se upravo u onim prazničnim segmentima života kada je suspendovana racionalnost, i privremeno aktualizovan suprotni princip iracionalnog koji je obnavljao postojeći poredak.

MAGAREĆI PRINCIP Držeći se svog nauma, on ne usvaja lako tuđa iskustva i prihvata tuđa znanja. Magareća upornost, tvrdoglavost, upućuje i na njegovu izdržljivost. Međutim, da se ta njegova prirodna osobina može zloupotrebiti, ukazuje i poslovica: „Ne lipši mago do zelene trave“, kojom se ističe ironično da istrajnost u nameri ostvarenja nekog cilja može imati i fatalan ishod, jer navedena poslovica upućuje na priču koja govori o vlasniku što je zbog oskudice ili tvrdičluka učio svog magarca da gladuje, dajući mu svakog dana sve manje i manje hrane, i upravo kada ga je naučio da ništa ne jede, magarac je uginuo. Magarac je žrtva ljudske gluposti izražene u istrajavanju na nekoj besperspektivnoj fiks-ideji. Komunisti su bili istrajni u verovanju i očuvanju svog partijskog načina vladanja da nikakvim argumentima nisu mogli da se ubede u njegovu besperspektivnost. Članovi svake zajednice, pa i pripadnici stranaka, znaju šta je partijska disciplina, pa bez obzira na svoje mišljenje i stavove koje iznose i brane na skupovima, kada dođe do glasanja i osete da su u manjini, iskazuju pragmatičnost i postaju solidarni sa ostalima, manifestujući jedinstvo, pa se umesto svog pridržavaju magarećeg principa.
Nije ostao nem na sva raznorazna obraćanja, najčešće pogrdne reči i psovke koje su mu upućivane. Karakterističnim i prodornim njakanjem izražava sebe, a njegovo „i-a“ samo je binarna formula kojom, zavisno od visine i dužine svakog od ova dva glasa, govori. Poput psećeg laveža koji varira karakteristično „av“, kao: av-av, avvvv, aav, od pozdrava preko režanja kao izraza nezadovoljstva i ljutnje do agresivnog laveža, tako i magarac različitim njakanjem iskazuje svoja osećanja, želje i namere. Poznato je da binarni kod može biti osnova složene komunikacije, što se i pokazalo stvaranjem kompjuterskog jezika kojim se svi podaci mogu zapisati i interpretirati korišćenjem samo nule i jedinice, ali je ostala tajna šta zapravo magarci kazuju kada njaču, koristeći jezik od samo dva glasa.
Neosporno je da oni imaju svoje emocije koje izražavaju određenim postupcima. Proučavajući više od dvadeset godina upravo taj njihov jezik, Mark Ineson iz engleskog Duzberija je, pomoću konvertora glasa koji analizira zvuk, vibracije i frekvenciju svakog magarećeg „i-a“, došao do otkrića fraza koje pokazuju šta magarac zapravo oseća. Tom novom tehnologijom, kako se isticalo, moguće je čuti glasove magarca prevedene u prave rečenice na engleskom jeziku. Kada je objavljena ova vest, ona je imala zabavni karakter, ali time nije i okončan pokušaj razumevanja magarećeg govora.
Samo zato što nije hteo da razume taj njegov govor i uvaži njegove potrebe kao živog bića, čovek je ignorisao ono što mu je magarac govorio: bilo glasom ili telom. U njegovoj principijelnosti prepoznao je neke sopstvene negativne karakteristike i projektovao u njega sopstvenu tvrdoglavost, prkos i inat. Žestoko reagujući kada bi magarac ispoljio te svoje osobine, čovek se, u stvari, obračunavao sa sobom. Iako mu je vredno služio i pokazivao kada je potrebno i svoju inteligenciju, magarac nije adekvatno valorizovan u narodnoj tradiciji.

IME KOJE GORDO ZVUČI Zato su se njegovo stradanje i smrt doživljavali sa izvesnom ravnodušnošću. Poslovica „Pojeo vuk magarca“ iskazuje takav stav, olakog prihvatanja gubitka i mirenja sa sudbinskom neminovnošću. Međutim, svojim odlaskom on ostaje zauvek prisutan jer je svojim svetom omeđio i ljudski prostor, tako da sa ostatkom čovečanstva čini neodvojivu celinu. Zato kada se izgovara njegovo ime, ne čudi kako ono gordo zvuči.
Blizak, dakle, čoveku tako da je postao njegov alter ego, magarac je i omiljena tema umetnika. Goja ga je prikazao kao groteskan lik, dok je Šagal istakao njegovu melanholičnu crtu izraženu velikim samosvesnim okom koje dobro vidi i razume svet u kojem živi. U svom video-radu, prikazanom na Venecijanskom bijenalu 2011. godine, Marina Abramović je iskoristila tu njegovu empatsku osobinu da mu se iskreno ispovedi. Film Robera Bresona Baltazar, sa istoimenim magarcem u glavnoj ulozi, svojevrsna je pohvala ovoj životinji, čija su psihologija i mentalitet, infantilno prkošenje do inaćenja, bliski dečjem uzrastu. Njihova zajednička duhovna iskonska prirodna čistota, koja kulturom još nije preoblikovana, iskazuje se međusobnim afinitetima i prepoznavanjem. Zato deca i kažu da vole magarca, a brojne pesme i priče potvrđuju tu njihovu ljubav na koju i on ne ostaje nimalo ravnodušan.