Zoran LJ. Nikolić – Tajna Novog Beograda… (2.deo)

Prestonica naše zemlje skriva mnoge tajne od svojih sugrađana. Razloga tome je mnogo, ali izvesno je da je burna smena različitih ideologija ponekad odlučivala o nipodaštavanju poduhvata koje su činili prethodnici

Istrajnost u otkrivanju tajni Beograda dokazao je novinar i književnik Zoran LJ. Nikolić u svojim knjigama, koje potpisuje samostalno ili kao koautor. Među njima su i Tajne Novog Beograda („Službeni glasnik“) gde, shodno naslovu, na svetlo dana iznosi brojne podatke o ovom delu srpske prestonice sagrađenom na levoj obali reke Save. Knjiga obiluje mnogim nepoznatim detaljima o najmnogoljudnijoj opštini u Srbiji i prostoru stare Jugoslavije, a sadrži više od tri stotine fotografija – od prvih važnih građevina koje su postojale pre Drugog svetskog rata, do nasipanje obala budućeg novog grada. Među „tajnama“ pohranjenim u ovoj knjizi, a koje se prvi put otkrivaju široj javnosti, jesu i postojanje – treće reke koja je tekla na prostoru Novog Beograda, zatim zašto je Železnički most rušen četiri puta, gde je u prestonici prikazan prvi televizijski program, kako je „Škoda“ sagradila kulu na Starom sajmištu sa koje su posetioci skakali otvorenim padobranom…
Šta vas je podstaklo da napišete knjigu o Novom Beogradu?
Beograd je grad koji skriva mnoge tajne od svojih sugrađana. Razloga tome je mnogo, ali možda je burna smena različitih ideologija proizvela potrebu nipodaštavanja onoga što su prethodnici činili. Eto, među takvim pričama izdvajam i onu o Novom Beogradu i njegovom nastanku. Kada sam se, zajedno sa kumom, kolegom i novinarom Mirkom Radonjićem bacio na istraživanje najmlađeg dela grada, onog u kojem smo obojica odrasli, odmah smo došli u zaprepašćujuću situaciju. Umesto jednog toma koji smo naslovili Tajna Novog Beograda, knjiga je morala da ima dva dela. Građa je bila toliko obimna, a istovremeno nepoznata našim sugrađanima, ali i nama! Prvo, nasipanje oblasti uokvirene današnjim Brankovim mostom, Ušćem i Hotelom „Jugoslavija“ počelo je maja 1938. godine, a ne posle Drugog svetskog rata, kako su nas učili. I to je bio ogroman posao, koji je svečano otvorio predsednik Ministarskog saveta Milan Stojadinović. Dakle, projekat na državnom nivou. Da bi nasipanje počelo, dovedeno je veliko plovilo iz Danske, brod za refuliranje „Sidhavn“, koji je vadio pesak sa dna Dunava i Save. Dakle, to je onaj isti tehnološki proces koji je urađen i tokom posleratnih decenija, kada je nasuta celokupna oblast na kojoj se danas prostiru blokovi i soliteri. Posao su izvela dva danska preduzeća „Hojgor i Šulc“ i „Kampsaks“. Čak je gornji deo današnjeg šetališta kraj Save bio urađen pre rata, a ondašnji Beograđani su ga zvali „Danski nasip“. Istovremeno, novobeogradsku stranu krasila su dva veoma bitna kompleksa. Bio je to Beogradski sajam, koji danas zovemo Starim sajmištem, kao i Aerodrom, koji je takođe dobio odrednicu „Stari“. Sajmište je bilo jedan od prestižnih ekonomskih centara Evrope, tamo su održani Salon automobila, Vazduhoplovna izložba praćena velikim aero-mitingom, emitovanje prvog televizijskog programa na štandu „Filipsa“ i sve se to odvijalo krajem tridesetih godina, kada grad doživljava snažan ekonomski procvat.
Malo toga se zna i o pomenutom Starom aerodromu, koji se nalazio na teritoriji Novog Beograda…
Aerodrom je bio veoma važan saobraćajni čvor, a tokom predratnog perioda brojao je na desetine međunarodnih putničkih letova dnevno. Savremeni Beograđani često ne znaju da su se heroji Šestog lovačkog puka, braneći Beograd 6. aprila 1941. godine, vinuli u nebo upravo s aerodroma koji se prostirao na centralnom delu današnjeg Novog Beograda.
Kako je nastala ideja izgradnje, „stvaranja“ ovog novog dela prestonice?
Legendarni arhitekta Dragiša Brašovan tokom februara 1941. godine, samo šest nedelja pre početka rata, novinarima lista „Vreme“ otvoreno govori kako je tadašnja Kraljevina planirala izgradnju grada na levoj obali Save za oko pola miliona ljudi. Dakle, rođenje Novog Beograda se ipak odigralo pre Drugog svetskog rata.
Zanimljivo je da su mnoge tajne i Novog Beograda, i „starog“ Grada do dan-danas ostale nepoznate… Šta vas je tokom istraživanja i rada na ovoj knjizi posebno fasciniralo?
Mnoge tajne su ostale pred očima Beograđana a da ovi, nažalost, ne znaju za njih. Tako je nekadašnji utvrđeni grad Žrnov nestao u eksploziji sa vrha Avale zato što je kralj Aleksandar Karađorđević hteo da uvede masonski simbol koji bi krasio Beograd. To je Spomenik Neznanom junaku, koji je replika grobnice persijskog cara Kira. Tu priču sam obrađivao i u knjizi BG priče i u Masonskim simbolima u Beogradu. Stari železnički most rušen je čak četiri puta, a onaj kojim danas prolaze tramvaji sugrađani često zovu „Železničkim“ iako voz preko njega nikada nije prošao. U stvari, istini za volju, prolazili su vagoni tokom nemačke okupacije, ali zbog male nosivosti mosta Nemci su rastavljali kompozicije na jednoj strani reke, pa bi traktorom prevlačili jedan po jedan vagon na drugu stranu. Ceremonija koja je i sada manje poznata našim sugrađanima jeste okupljanje poznavalaca i ljubitelja vazduhoplovstva u kafani „Zora“ svakog 5. aprila. Naime, tog dana 1941. pilotima je bilo jasno da će biti rata, a Komanda im je dala slobodno popodne kako bi se pozdravili s najdražima. Dogovor je bio da veče provedu zajedno, a to su učinili okupivši se u kafani „Zora“. Razlog je bio jednostavan: To je bio jedini restoran u ovom delu grada koji je imao telefon. Kada je, u jedan sat posle ponoći, zazvonio telefon, javio se komandant Šestog lovačkog puka. Ostalo je istorija. Zato se poštovaoci svakog 5. aprila okupljaju u ovoj kafani i ostaju do jedan sat po ponoći. Tada se oglasi zvono telefona a podignu čaše za duše velikih heroja. Veliku čast i zadovoljstvo priredio mi je Milan Vasiljević Buca pre nekoliko dana, i to bih voleo da podelim s vašim čitaocima. Čovek je davne 1974. godine kao dečak doživeo neobičnu zgodu na Beogradskoj tvrđavi. Naime, upao je rupu i našao se do struka u rovu. Na dnu je pronašao kamenu sfingu i odneo je kući. Potom je čuo čime se bavim, a pošto organizujem i turističke ture, stupio je u kontakt sa mnom (preko sajta beogradispodbeograda.com). Ispripovedao mi je priču o sfingi, i poželeo da je vrati. I tako, posle četiri i po decenije, skulptura se vratila kući, u Arheološki institut na Kalemegdanu. O kakvoj dragocenosti je reč, govori podatak da je kamena sfinga nekada krasila jedan od objekata na Gornjem gradu i da je, prema oceni stručnjaka, stara oko pet vekova.

SKRIVENE VREDNOSTI

Često držim predavanja tokom kojih „prošetam“ čitaoce i slušaoce kroz neke tajne kojima sam se bavio. Poslednji put je to bilo nedavno u kafani „Tajni začin“ u Ulici Gavrila Principa. Naime, moj prijatelj Dragan Đurić jednom mesečno zamoli svoje prijatelje da održe predavanje uz večeru. To su divne, varoške ceremonije i druženja koja održavaju vitalitet gradskog duha. Sakupi se pedesetak ljudi i umesto da su te večeri gledali TV, gosti slušaju nekog od svojih prijatelja koji su vični u svom poslu. Ja sam, dabome, govorio o svom Beogradu. Vratio sam se divnoj priči besmrtnog Mome Kapora. Pripovest govori da je jedan stariji čovek, tamo, šezdesetih godina prošlog veka prodavao svoju kuću, i da ju je procenio na, recimo, oko tri miliona ondašnjih dinara. Kada se pojavio prvi ozbiljan kupac, pažljivo je pogledao objekat i krajnje ljubazno zamerio starcu, jer je zgrada objektivno vredela oko milion dinara. „Možda si ti u pravu“, dobrodušno je odgovorio prodavac. „Ali vidiš li onog komšiju levo? A onog desno? E, oni ti vrede bar još po milionče!“

Tekst se objavljuje kao deo Projekta sufinansiranog iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave, Sekretarijata za informisanje