Zona sumraka – O HEROJU

Heroji su simboli, stubovi koji nose određenu ideju. Izbor heroja koji se slave govori mnogo o samoj ideji, ali i onima koji je slede. A ko je heroj neomontenegrinstva?

Nije zgodno u današnjoj neomontenegrinskoj Crnoj Gori, čija se elita više ponosi stranim nazivom svoje zemlje nego onim na „maternjem jeziku“, kao heroje slaviti Njegoša, Marka Miljanova, popa Mila Jovovića, ili serdara Janka Vukotića. Iz obilja junaka koje je iznedrila Crna Gora zaista je teško izabrati nekog ko bi bio po meri vlasti nove, proevropske, natovske Crne Gore, odnosno Montenegra. Svi oni otpadaju zbog izraženog srpstva i na delima demonstriranoj svesti kojoj kulturi, veri i narodu pripadaju, uključujući čak i unuka kralja Nikole, princa Mihaila Petrovića, koji je iako je tada bio zatočenik u nacističkom logoru, zbog toga što se oseća Srbinom i što je nepokolebljivi protivnik crnogorskog separatizma i zelenaštva, „na neljubazan način“ 1941. odbio ponudu italijanskih fašista da bude proglašen za kralja nezavisne Crne Gore. Ponudu italijanskih fašista da se uključi u ovaj projekat nije, međutim, odbio Krsto Zrnov Popović, novi simbol borbe za slobodu i nezavisnost Crne Gore. „Nije Krsto što mu zbore, no je vitez Crne Gore“, krilatica je modernih sledbenika još modernijeg kulta ove ličnosti, za koju čak i jedan od najistaknutijih umetnika u ponovnom crtanju istorije Crne Gore, profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta Crne Gore Novak Adžić, priznaje da „jeste sarađivao (kolaborirao) sa okupacionim italijanskim i delom nemačkim vlastima“, ali u stvaralačkom zanosu dodaje da je to učinio „u granicama nacionalne časti i dostojanstva, zbog interesa i spasavanja Crne Gore i crnogorskog naroda“. Voda nije radioaktivna, voda je malo radioaktivna, što bi rekli nadrealisti.
Iako Krsto Popović, za razliku od autora treće i četvrte strofe aktuelne himne Crne Gore „Oj, svijetla majska zoro“, najvećeg crnogorskog ustaše Sekule Drljevića, u početku nije prihvatao saradnju s Italijanima i nije učestvovao na Petrovdanskom saboru 12. jula 1941, na kojem su, kao i pre svega nekoliko dana u Skupštini modernog Montenegra, poništene odluke Podgoričke skupštine o prisajedinjenju sa Srbijom, i koji je bio neposredni povod za opštenarodni ustanak 13. jula, vrlo brzo se priklonio fašistima i stavio na čelo zelenaških snaga pod komandom Italijana (neki kažu da nije mogao odoleti plati od ondašnjih 300 lira). Ali ne čini saradnja s italijanskim fašistima i, posredno preko Drljevića, s hrvatskim ustašama od Popovića zvezdu neomontenegrinskog pokreta. Za to ga je kvalifikovala činjenica da je bio jedan od vođa Božićne pobune 1919. godine. Ni tu nije imao mnogo časniju ulogu, od one za vreme Drugog svetskog rata, jer ne samo da se protivio Podgoričkoj skupštini i ujedinjenju Srbije i Crne Gore jer je smatrao da o tome treba da odlučuje skupština svih Jugoslovena, znači i Hrvati i Slovenci, nego je po slomu pobune pobegao u Italiju, što ukazuje na smer iz kojeg je duvao vetar što mu je punio jedra. Najniže je ipak pao 1929. godine kada je kralja Aleksandra molio da ga amnestira vajkajući se da se ujedinjenju protivio zbog reči date kralju Nikoli i da je sada, po smrti crnogorskog vladara, slobodan. Lepo je poštovati datu reč i biti veran, ali pitanje je da li to treba raditi po svaku cenu, čak i kada vladar vuče očito jezive poteze. I tako je Aleksandar oprostio Krstu, dao mu oficirsku penziju i pustio ga da mirno živi u Nikšiću sve dok Italijani nisu opet došli. Ne znamo kolika je bila Popovićeva oficirska penzija (možda oko 300 italijanskih lira), ali je očigledno bila dovoljno visoka da se ne buni zbog „ekspanzionizma, militarizma, agresivnog, ugnjetačkog i despotskog velikosrpskog imperijalizma, politike terora i inkvizicije“, ili zbog toga što je „na brutalan i kriminalan način, bila uništena državna samostalnost Crne Gore, njen međunarodni subjektivitet i integritet, nacionalna sloboda, identitet i dostojanstvo“ kako Kraljevinu Jugoslaviju i prisajedinjenje opisuje Popovićev današnji apologeta, crtač istorije Novak Adžić.
Autor kultne knjige „O herojima“ Tomas Karlajl napisao je da je slavljenje heroja stalno promenjiva kategorija, različita u svakoj epohi, te da ih je uvek teško dobro izabrati. „Ono što je suština svega, moglo bi se reći, jeste dobro izabrati“, dodao je. Čini se da crtači novog montenegrinskog identiteta nisu napravili baš najbolji izbor. Ovo utoliko pre što se, uprkos svojoj prevrtljivosti i „crnogorštini“ čak i Krsto Zrnov Popović uvek izjašnjavao kao Srbin. I u vreme emigracije pisao u „Glasu Crnogoraca“ da je „Crna Gora ona zemlja đe se čuvala i sačuvala iskra slobode Srbinove“. Većina neomontenegrinista zaista svoj identitet gradi svađajući se sa svojim precima, uključujući tu i svog novog heroja. Kako je to nedavno rekao crnogorski književnik Janko Jelić: „Ne zna se kome je teže, đedovima što se prevrću po grobu, ili unucima što se prevrću u mozgu.“