Nadohvat ruke

Piše Milomir Stepić

U pismu koje je uputio Srbima formulacije američkog predsednika u suprotnosti su sa indikativno (pre)glasnim porukama srpske političke nomenklature da su pregovori u zastoju, da je rešenje veoma daleko… Neko tu „zavodi za Goleš-planinu“

Pismo predsednika SAD adresirano je na predsednika Srbije, mada nema sumnje da je upućeno svim Srbima. Njime se Srbima stavlja do znanja ono što su ionako naslućivali. Zašto da mu se ne veruje kada tu piše da „ulazimo u završnu fazu sporazuma sa Kosovom“, da bi trebalo doneti odluke „koje bi zadovoljile interese obeju zemalja“ i da je „sporazum između Srbije i Kosova nadohvat ruke“. Istina, ove formulacije američkog predsednika su u suprotnosti sa indikativno (pre)glasnim porukama srpske političke nomenklature da su pregovori u zastoju, da je rešenje veoma daleko, možda nedostižno, da je Briselski sporazum mrtav iako je samo srpska strana ispunila obaveze (na sopstvenu štetu)… Neko tu „zavodi za Goleš-planinu“ – ili oni koji očigledno žure da „dovrše nedovršeno“ dok su još dominantni, ili oni koji anesteziraju javnost, dok u tajnosti, ipak, idu ka „pravno obavezujućem sporazumu“. Ili i jedni i drugi?

NEĆE BITI Sve bi ličilo na idilu da, eto, nije nerazumnog, kratkovidog naroda, koji neće da se „oslobodi mitova“ i ne razume „vizionarske ideje“. Više mu je stalo do „carstva nebeskog“ nego do „mira, stabilnosti i budućnosti naše dece“. Uz narod je i izrazita većina intelektualne elite, koja se rezolutno protivi „bolnom kompromisu“. Pokazali su to brojni skupovi i istupi kompetentnih naučnika, tzv. unutrašnji dijalog, Apel za odbranu Kosova i Metohije i naročito Poruka Sv. Arhijerejskog Sabora od 10. maja 2018. U njoj se ističe protivljenje predaji, podeli ili razmeni teritorije, a postojeće stanje naziva se okupacijom Pokrajine. Sada, posle davanja zelenog svetla za formiranje tzv. kosovske vojske pod patronatom Zapada, stavovi bi nesumnjivo bili još rezolutniji. I sam predsednik Srbije razočarano je priznao da se narod protivi njegovoj ideji. Ali se u nastupima državnih zvaničnika i njihove medijski sveprisutne analitičarske logistike očigledno ne odustaje od „konačnog rešenja“ – razgraničenja Srba i Albanaca.
Šta je, onda, „nadohvat ruke“? Da nije predsednik SAD odjednom rešio da potpuno promeni taktiku prema Srbima i Srbiji? Možda se setio da balkanske „male Ruse“ lukavo odvoji od evroazijskih „velikih Rusa“ tako što će im potvrditi suverenitet nad Kosovom i Metohijom, a „istorijski sporazum“ nametnuti u okviru Ustava Srbije i Rezolucije 1244 SB UN? Neće biti! To je jasno iz samog pisma srpskom predsedniku gde se eksplicitno pominju Srbija i Kosovo kao „dve zemlje“. Još više se to vidi iz nešto ranije upućenog pisma američkog predsednika „Predsedniku Republike Kosovo“. Biće da je na stolu, ipak, neka opcija podele ili razmene teritorija, tj. više od kozmetičke korekcije granica. Ali ne na način da drugačije omeđena Pokrajina ostane u sastavu Srbije već da takva uđe u UN. Podrazumeva se da bi Srbija to trebalo ne samo da prihvati i prizna već da obesmisli i eventualni veto Rusije i Kine u SB UN.

GLAD VELIKOALBANSKE „AŽDAJE“ Zašto bi Srbija to ikada učinila, posebno sada kada Zapad ulazi u sve nepovoljniji geopolitički timing u odnosu na Kinu, Rusiju, narastajuće regionalne sile i „grozdove“ prgavih, manjih zemlje? Od 2019, po svoj prilici, „druga će se pesma pevati“. EU čekaju izbori i formiranje nove strukture institucija u uslovima jačanja suverenista i EU skeptika, koji su neskloni tzv. kosovskoj nezavisnosti. NATO se sprema da početkom aprila obeleži 70 godina postojanja, ali ni blizu tako samozadovoljno kao kada je za 50. rođendan priredio morbidni „vatromet“ napadajući SRJ sa zemlje, iz vazduha, vode, medija. Kredibilitet mu postaje sve upitniji jer i posle dve decenije od zajedničkog ratovanja i čitavu deceniju od sponzorisanog proglašenja nezavisnosti svojim arbanaškim saveznicima nije obezbedio međunarodno priznanje. S druge strane, u prvoj polovini godine širom Srbije, iz dana u dan, obeležavaće se 20 godina agresije i njenih rezultata – stradali u Prištini, Aleksincu, Varvarinu, u RTS-u i vozu u Grdelici, poginuli piloti, srušeni mostovi, rafinerije i stambeni objekti, posledice osiromašenog uranijuma… Istovremeno će se slaviti veliki jubilej – 800 godina autokefalnosti SPC – što će dodatno podići nivo nacionalnih emocija i tako „komplikovati život“ zagovornicima potpisivanja „pravno obavezujućeg sporazuma“.
Nije tajna da su Kosovo i Metohija geopolitički veoma važno „srce“ Balkana. Prirodni resursi, naročito 12-14 milijardi tona uglja (ima ga za još 180-200 godina, mereno prema sadašnjem nivou eksploatacije u čitavoj Srbiji), predstavljaju pretpostavku sigurne ekonomske budućnosti Srbije. I toga bi se trebalo dobrovoljno odreći da bi se samo trenutno utolila glad velikoalbanske „aždaje“? Zašto se lišiti prostora gde se nalazi 1.500 srpskih pravoslavnih manastira, crkava i spomenika kulture (po jedan na svakih sedam kvadratnih kilometara)? Kako da se izvrši podela kada su ti reperi srpske baštine raspoređeni širom kosovsko-metohijske teritorije? Kuda bi bila trasirana eventualna granica, a da i Pećka patrijaršija, i Dečani, i Sv. Arhanđeli, i Bogorodica Ljeviška, i Gračanica, i Devič, i Gazimetan, i Novo Brdo i … ostanu Srbiji? Zar nije jasno da bi njihova eksteritorijalnost po tzv. atoskom modelu bila neodrživa u arbanaškom (islamskom) okruženju i njihovoj državi? Zašto se manje-više javno pretenduje na zadržavanje samo „severa Kosova“, kada južno od Ibra živi većina kosovsko-metohijskih Srba? Sasvim je jasno šta čeka sadašnje srpske „oaze“ u K. Pomoravlju, centralnom Kosovu, Gračanici, V. Hoči…
Koji bi princip razgraničenja primenili ambiciozni limolozi na „nisku“ šarplaninskih župa, kada su u Sirinićkoj najbrojniji Srbi, dalje, prelaskom prevoja Prevalac, u Sredskoj većina je muslimanska/bošnjačka, u Opolju dominiraju Arbanasi, a u Gori žive Srbiji privrženi Goranci? A šta je sa vlasničkim principom, kada je u posedu Srba, srpske države i crkve, uprkos svemu, i dalje većina kosovsko-metohijskog zemljišta? Da li postoji svest o dalekosežnim posledicama razmene „svoje za svoje“, zahvaljujući kojoj bi ustupljena opština Preševo presecala moravsko-vardarski strateški pravac i Koridor 10? Ako sama odustane od odbrane teritorijalne celovitosti, kakvim partnerom će Srbiju smatrati zemlje koje su povukle priznanje tzv. kosovske nezavisnosti? Uzimajući uopšte u razmatranje opciju sporazumnog (pre)davanja Kosova i Metohije ratnim zločincima, teroristima, narko-trafikantima i trgovcima ljudskim organima, ima li Srbija zaista „moralno pravo“ da tu „osnovnu srpsku zemlju“ nastavi da smatra svojom? Šta je to „nadohvat ruke“ što bi Srbiji ostavilo smelosti da se i dalje seća junaka sa Košara – „srpskih Termopila“?