Надохват руке

Пише Миломир Степић

У писму које је упутио Србима формулације америчког председника у супротности су са индикативно (пре)гласним порукама српске политичке номенклатуре да су преговори у застоју, да је решење веома далеко… Неко ту „заводи за Голеш-планину“

Писмо председника САД адресирано је на председника Србије, мада нема сумње да је упућено свим Србима. Њиме се Србима ставља до знања оно што су ионако наслућивали. Зашто да му се не верује када ту пише да „улазимо у завршну фазу споразума са Косовом“, да би требало донети одлуке „које би задовољиле интересе обеју земаља“ и да је „споразум између Србије и Косова надохват руке“. Истина, ове формулације америчког председника су у супротности са индикативно (пре)гласним порукама српске политичке номенклатуре да су преговори у застоју, да је решење веома далеко, можда недостижно, да је Бриселски споразум мртав иако је само српска страна испунила обавезе (на сопствену штету)… Неко ту „заводи за Голеш-планину“ – или они који очигледно журе да „доврше недовршено“ док су још доминантни, или они који анестезирају јавност, док у тајности, ипак, иду ка „правно обавезујућем споразуму“. Или и једни и други?

НЕЋЕ БИТИ Све би личило на идилу да, ето, није неразумног, кратковидог народа, који неће да се „ослободи митова“ и не разуме „визионарске идеје“. Више му је стало до „царства небеског“ него до „мира, стабилности и будућности наше деце“. Уз народ је и изразита већина интелектуалне елите, која се резолутно противи „болном компромису“. Показали су то бројни скупови и иступи компетентних научника, тзв. унутрашњи дијалог, Апел за одбрану Косова и Метохије и нарочито Порука Св. Архијерејског Сабора од 10. маја 2018. У њој се истиче противљење предаји, подели или размени територије, а постојеће стање назива се окупацијом Покрајине. Сада, после давања зеленог светла за формирање тзв. косовске војске под патронатом Запада, ставови би несумњиво били још резолутнији. И сам председник Србије разочарано је признао да се народ противи његовој идеји. Али се у наступима државних званичника и њихове медијски свеприсутне аналитичарске логистике очигледно не одустаје од „коначног решења“ – разграничења Срба и Албанаца.
Шта је, онда, „надохват руке“? Да није председник САД одједном решио да потпуно промени тактику према Србима и Србији? Можда се сетио да балканске „мале Русе“ лукаво одвоји од евроазијских „великих Руса“ тако што ће им потврдити суверенитет над Косовом и Метохијом, а „историјски споразум“ наметнути у оквиру Устава Србије и Резолуције 1244 СБ УН? Неће бити! То је јасно из самог писма српском председнику где се експлицитно помињу Србија и Косово као „две земље“. Још више се то види из нешто раније упућеног писма америчког председника „Председнику Републике Косово“. Биће да је на столу, ипак, нека опција поделе или размене територија, тј. више од козметичке корекције граница. Али не на начин да другачије омеђена Покрајина остане у саставу Србије већ да таква уђе у УН. Подразумева се да би Србија то требало не само да прихвати и призна већ да обесмисли и евентуални вето Русије и Кине у СБ УН.

ГЛАД ВЕЛИКОАЛБАНСКЕ „АЖДАЈЕ“ Зашто би Србија то икада учинила, посебно сада када Запад улази у све неповољнији геополитички timing у односу на Кину, Русију, нарастајуће регионалне силе и „гроздове“ пргавих, мањих земље? Од 2019, по свој прилици, „друга ће се песма певати“. ЕУ чекају избори и формирање нове структуре институција у условима јачања суверениста и ЕУ скептика, који су несклони тзв. косовској независности. НАТО се спрема да почетком априла обележи 70 година постојања, али ни близу тако самозадовољно као када је за 50. рођендан приредио морбидни „ватромет“ нападајући СРЈ са земље, из ваздуха, воде, медија. Кредибилитет му постаје све упитнији јер и после две деценије од заједничког ратовања и читаву деценију од спонзорисаног проглашења независности својим арбанашким савезницима није обезбедио међународно признање. С друге стране, у првој половини године широм Србије, из дана у дан, обележаваће се 20 година агресије и њених резултата – страдали у Приштини, Алексинцу, Варварину, у РТС-у и возу у Грделици, погинули пилоти, срушени мостови, рафинерије и стамбени објекти, последице осиромашеног уранијума… Истовремено ће се славити велики јубилеј – 800 година аутокефалности СПЦ – што ће додатно подићи ниво националних емоција и тако „компликовати живот“ заговорницима потписивања „правно обавезујућег споразума“.
Није тајна да су Косово и Метохија геополитички веома важно „срце“ Балкана. Природни ресурси, нарочито 12-14 милијарди тона угља (има га за још 180-200 година, мерено према садашњем нивоу експлоатације у читавој Србији), представљају претпоставку сигурне економске будућности Србије. И тога би се требало добровољно одрећи да би се само тренутно утолила глад великоалбанске „аждаје“? Зашто се лишити простора где се налази 1.500 српских православних манастира, цркава и споменика културе (по један на сваких седам квадратних километара)? Како да се изврши подела када су ти репери српске баштине распоређени широм косовско-метохијске територије? Куда би била трасирана евентуална граница, а да и Пећка патријаршија, и Дечани, и Св. Арханђели, и Богородица Љевишка, и Грачаница, и Девич, и Газиметан, и Ново Брдо и … остану Србији? Зар није јасно да би њихова екстериторијалност по тзв. атоском моделу била неодржива у арбанашком (исламском) окружењу и њиховој држави? Зашто се мање-више јавно претендује на задржавање само „севера Косова“, када јужно од Ибра живи већина косовско-метохијских Срба? Сасвим је јасно шта чека садашње српске „оазе“ у К. Поморављу, централном Косову, Грачаници, В. Хочи…
Који би принцип разграничења применили амбициозни лимолози на „ниску“ шарпланинских жупа, када су у Сиринићкој најбројнији Срби, даље, преласком превоја Превалац, у Средској већина је муслиманска/бошњачка, у Опољу доминирају Арбанаси, а у Гори живе Србији привржени Горанци? А шта је са власничким принципом, када је у поседу Срба, српске државе и цркве, упркос свему, и даље већина косовско-метохијског земљишта? Да ли постоји свест о далекосежним последицама размене „своје за своје“, захваљујући којој би уступљена општина Прешево пресецала моравско-вардарски стратешки правац и Коридор 10? Ако сама одустане од одбране територијалне целовитости, каквим партнером ће Србију сматрати земље које су повукле признање тзв. косовске независности? Узимајући уопште у разматрање опцију споразумног (пре)давања Косова и Метохије ратним злочинцима, терористима, нарко-трафикантима и трговцима људским органима, има ли Србија заиста „морално право“ да ту „основну српску земљу“ настави да сматра својом? Шта је то „надохват руке“ што би Србији оставило смелости да се и даље сећа јунака са Кошара – „српских Термопила“?