Културни манифест националног интереса

Свет није чврсти кристал већ стварност коју је увек могуће пром енити: свет је оно што ми чинимо од њега; Национални интерес је културна, економска, монетарна и политичка реакција на глобалистички интерес финансијске аристократије без граница – нове владајуће класе састављене од мале, апатридне, постграђанске и ултракапи талистичке финансијске аристократије без корена

1Владари, финансијска аристократија

У оквиру новог планетаризованог поретка после 1989. године конфликт класа је променио облик. Нова владајућа класа састављена је од мале, апатридне, постграђанске и ултракапиталистичке финансијске аристократије без корена. Живи од финансијске ренте, мутних банкарских превара, прекомерне експлоатације рада других. То је непријатељ пролетерских вредности (рад, солидарност, социјална права), као и грађанских вредности (породица, држава, религија, морал). Њен циљ је да се цео свет сведе на гладак простор за проток робе, меркантилизованих особа и ликвидно-финансијског капитала.

2 Поданици, запослени на одређено време

Поданичка класа су запослени на одређено време, класа губитника капиталистичке глобализације. То је резултат процеса пауперизације, несигурности и новог свођења на плебс старе средње грађанске класе и старе радничке класе. Ове класе, које су у старом капитализму представљале сукобљавајуће и антагонистичке поларитете, данас се све више и више сједињују у јединствену класу, уједињену интересима, физиономијом и саставом. Њена основна прерогатива је несигурност, односно интегрална флексибилизација услова рада, егзистенцијалних норми и, шире, читавог света живота.

3 Почети изнова полазећи од нације

Једини начин да се заштите реални интереси привремено запослених као класе губитника глобализације, упркос различитостима, јесте полазак од националног интереса: од интереса нације као солидалне уније класа које живе од свога рада, а против паразитизма финансијског капитала и аполидне финансијске аристократије без корена. Национални интерес је културна, економска, монетарна и политичка реакција на глобалистички интерес финансијске аристократије без граница.

4 Ни мондијалисти, ни националисти

Опоравак идеје нације коју ми овде предлажемо је на једнакој удаљености од национализма и од глобализма. Они су супротности у есенцијалној корелацији. На антитетичке начине они заговарају исто, односно уништавање права на постојање плуралности и, стога, слободних и аутономних сингуларитета. Глобализам је такав, јер жртвује мноштво националних држава на олтару лажно универзалног јединства америчко-центристичког планетарног тржишта. Сам национализам, у својој логици, остварује се у глобализму као империјализам једне нације (таласократски атлантски Левијатан), која гута све остале нације тако што их неутралише.

5 Међународно биће

На одговарајућој удаљености од две супротности у есенцијалној корелацији национализма и глобализма, неопходно је почети од темеља нације и бити аутентично међународно оријентисан. Национализам, као индивидуализам замишљен на нивоу нације, јесте ускраћивање права других народа да буду такви. Баш као што је то и глобализам, који тежи да их неутралише на глатком плану планетарног тржишта на коме нема суверенитета. Прави међунационализам (inter nationes) претпоставља постојање нација, односно мултиполарни плуриуниверзум суверених нација и односа међу њима према принципима солидалног признавања.

6 Одбрана култура и националних језика

По својој суштини, глобализам је идеологија истог. Он жели свуда све исто: роба, детериторијализовани потрошачи на енглеском језику, ради либералног размењивачког do ut des (дам даш). Он тежи стварању јединствене глобалне културе, што представља уништавање културе. Култура може постојати увек и само у дијалогу између различитих култура, између различитости, између различитих језика. Због тога је витална потреба да се бране национална култура и језик, без попуштања пред англофоном супкултуром потрошње.

7 Сукоб по вертикали

Конфликт између Капитала и Рада у оквиру националне суверене државе са приматом политике над економијом мораће се поставити као жижа перспективе око које треба организовати оружје критике на начин који ће елаборирати нову револуционарну теорију која, изван традиционалне и сада недоступне тополошке категорије деснице и левице, преузима као своју телеолошку оријентацију еманципацију друштва и његову демократску редефинацију у етичким и солидарним облицима заснованим на слободним индивидуалним заједницама. С преласком на апсолутни капитализам пост-1989, дошло је до промене просторне геометрије политике. Стара топографска дихотомија која изражава десну и леву опозицију је исцрпљена, а на њено место је дошла нова антитеза између оног доле и оног горе, између национално-народног слуге (несигурног, запосленог на одређено време) и мондијалистичког господара (финансијске аристократије).

8 Вредности деснице, идеје левице

У антитези са старим дихотомијама, неопходно је превазићи антитезу деснице и левице. Одричући се ње треба прихватити вредности деснице и идеје левице. Вредности деснице: укорењеност, домовина, част, лојалност, трансценденција, породица, етика. Идеје левице: еманципација, социјална права, једнака материјална и формална слобода, достојанство рада, демократски социјализам у производњи и дистрибуцији.

9 Комунитарна антропологија

За разлику од либералне монадологије и њене антропологије приватизованог и конкурентног атома, неопходно је поћи од грчке мудрости и њеног схватања човека као zoon politikòn, кao политичке, комунитарнe и друштвене животиње, која постоји у интерсубјективном односу и која се може у потпуности остварити само у њему. Простор „полиса“ не поклапа се с једноставним заједничким живљењем, чак и на нивоу конкурената и потрошача, према моделу несоцијалне друштвености која прожима нашу садашњост. Напротив, комунитарни простор полиса заснива се на осећању припадности, које треба поново васпоставити, на осећању да се припада стаменом етичком и солидалном тоталитету, који је слободан у мери у којој он постаје ефективни гарант слободе за све и за сваког појединца.

10 Породица, преполитичка ћелија заједнице

Аполидни господари глобализације покушавају да униште сваку етничку солидарност у заједници како би се цели свет реконфигурисао као слободно конкурентно тржиште, без очева и мајки, без грађана и грађанки, само са глобалним потрошачима који су искорењени, унисекс, постнационални и у сталном кретању. Господари конкурентности неоолигархијске плутархије морају нужно поништити породицу, као непосредну ћелију заједнице, и државу, као врховну етичку моћ. Супротстављајући се таквој логици, друштво мора бити реорганизовано. Оно мора валоризовати етичке моћи, од породице до државе, од јавних школа до здравља, од синдиката до солидарних удружења. Породица је непосредна заједница заснована на љубави, поверењу, природној разлици полова и образовном развоју деце. Она вреднује посебан алтруизам непропустан за утилитаристичку логику и за профитни индивидуализам. Док год постоји породица, постоји нада.

11 Заштита међутела и јавне сфере

Једнаком снагом, неопходно је да се бране међутела од агресивности финансијске аристократије која инсистира на приватизацији и компетитивности. Та међутела су „етички корени“ који се налазе у грађанском друштву као спона између породице и државе. То је свет државног и заједничког, односно државе и онога што је наше: државне школе, државни универзитети, синдикати, државно здравство. Уопштено говорећи, ради се о социјалним правима која уништава ритам глобализације претварајући их у робу. Ако права следе сваком припаднику грађанског друштва, роба је доступна само у складу са економским расположивим средствима појединачног потрошача.

12 Држава и примат политике над економијом

Општи покрет капиталистичке глобализације у корист финансијске аристократије се састоји у деполитизацији економије и у конвергентној неутрализацији заједница у којима доминира политика, а то су националне суверене државе. Глобализација се римује са лишавањем суверенитета и ослобађањем капитала, а не рада, с финансијском аристократијом, а не несигурно запосленима, са конкурентношћу, а не са солидарношћу заједнице. Национална суверена држава данас се појављује као последња тврђава која је у стању да брани заједничка добра и постојеће демократске просторе који могу бити унапређени. То је, заправо, последња одбрана способна да гарантује примат политике над привредом, стварањем непроходне и неприступачне границе закону дерегулисаног тржишта. Држава наставља и остварује, у непосредној и политичкој форми, комунитарну и солидарну логику породице. Грађани не представљају конкурентне и конфликтне атоме, већ чланове универзалне породице, а тиме и слободне и равноправне носиоце неотуђивих права и незаобилазних дужности. Држава, која господари економском сфером, мора да управља „дивљом звери“ тржишта у функцији националне солидарне заједнице.

13 Метафизика лимита

На метафизичком нивоу, потребно је почети од симболичког одређивања праведне мере и лимита. Mètron àriston у синтакси Грка значи „мера је најбоља ствар“. Метафизика капитализма је пак мера без лимита: увек више је формула у којој се кристализује његова суштина. Бесконачан раст, у економској сфери. Уклањање сваке границе на геополитичком плану. Кршење свега неприкосновеног, на етичком плану. Дерегулација, у политичкој сфери. Неопходно је реаговати на то тако што ће се утврдити граница лимита и мере као метафизички бедеми око којих ће се градити индивидуални начин живота и етички модел Државе засноване на разуму.

14 Онтологија могућег

Исхабани рефрен интелектуалног клера да се обликује финансијска аристократија понавља непрестано да не постоји алтернатива: there is no alternative, у складу са хегемонистичком англизацијом тржишта. На тај начин он обесхрабрује било какав утопијски трансформативни пројекат усмерен на подмлађивање света и превазилажење асиметричних односа моћи. Заправо, фатализам посматрача чини ред ствари фаталним: свет није трансформабилан само ако одустајемо од идеје да га трансформишемо. Не може се мењати ако се одрекнемо идеје да га изменимо. Неопходно је променити коефицијент трансформације и извести онтолошку револуцију, радикално мењајући нашу слику света. Темељ постојећег се заснива на историји и могућности. Оно што постоји, није све. Реалност је збир онога што постоји и што би могло постојати. Потреба није темељни онтолошки модалитет већ је то могућност. Свет није чврсти кристал већ стварност коју је увек могуће променити: свет је оно што ми чинимо од њега.