Episkop bački Irinej Bulović – Nesalomiv je duh srpskog naroda

Razgovarali Milorad Vučelić i Ljiljana Bogdanović
Kuda poći – da li širokim, utabanim, relativno udobnim putem savremenog „mejnstrima“ ili pak uskim i skrbnim, ali vekovnim zavetnim putem Svetoga Save?

Božićni intervju koji Pečatu – prema višegodišnjoj tradiciji – daje Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački Irinej Bulović privilegija je kojom su naš list i naši čitaoci posebno izdvojeni i u društvenom i medijskom prostoru bez sumnje povlašćeni. U susret prazniku rođenja Hristovog, naš dragoceni sagovornik, u razgovoru s Miloradom Vučelićem i Ljiljanom Bogdanović promišlja, komentariše i analizira niz sudbinski važnih i za budućnost našeg naroda i države presudnih pitanja.
Vaše Preosveštenstvo, ove, 2019. godine obeležićemo osam vekova od sticanja autokefalnosti naše Crkve. Sa čim Srpska Pravoslavna Crkva i srpski narod u toj jubilarnoj godini izlaze pred Svetog Savu?
Blagodarim vam, poštovani i dragi prijatelji, na mogućnosti da u Pečatu, iz godine u godinu, vodimo božićne razgovore o pitanjima koja ne zaokupljaju samo nas već i sav naš narod, kao i druge ljude i narode. U mojim odgovorima na vaša pitanja zacelo nema posebnih dubokoumnih misli, ali ima, nadam se, bar nečeg od božićne poruke naše Crkve koju ona svake godine u ove dane upućuje svojim vernicima i drugim ljudima dobre volje. Ta poruka se može svesti na sledeće: Hristovo Rođenje znači novo rođenje čoveka i čovečanstva, preporod vere, ovaploćenje nade i, iznad svega, ulazak mira Božjeg, a ne ljudskog, i ljubavi Božje, a ne tek prolazne ljudske, u naš svet i život. Zato je Božić, i u najvećim nevoljama, pojedinačnim i opštim, praznik radosti. I ja se, evo, radujem što božićnu radost mogu da podelim sa vama i sa čitaocima Pečata, pozdravljajući sve našim tradicionalnim božićnim pozdravom: Mir Božji, Hristos se rodi!
A sada bih pokušao da odgovorim na vaše pitanje. Osam vekova postojanja samostalne ili autokefalne Srpske Pravoslavne Crkve svakako predstavlja veliki jubilej, godišnjicu koju treba obeležiti na svecrkvenom i svenarodnom planu, i to dostojno i dostojanstveno, na duhovno koristan i plodotvoran način. Proslava će imati smisao i opravdanje ukoliko je doživimo kao priliku i podsticaj za vraćanje svetosavskom duhu, što će reći – hrišćanskom pravoslavnom etosu i jevanđelskim duhovnim vrednostima. Ako se pak ona svede na neku uobičajenu „feštu“, pa ma i izuzetno glamuroznu, na nekoliko manifestacija koje ćemo, zbog njihove ispraznosti, zaboraviti čim prođu, onda je bolje da ništa i ne obeležavamo. Ne bi nam bilo prvi put da smetnemo s uma velike ljude i sudbinske događaje iz naše prošlosti bez kojih ne bi bilo ni naše sadašnjosti ni nade u našu budućnost, ovde na zemlji i gore na nebu.
Svetiteljska visina i svečovečanska širina lika Svetoga Save, njegov istorijski podvig i nezastarivo duhovno nasleđe treba da nam budu poziv i priziv na preispitivanje našeg delanja, na preosmišljavanje našeg življenja i na osvetljavanje našeg puta. Tu mislim i na svakog pojedinca i na narod kao celinu. Narode, po pravilu, vode (i zavode!) njihove elite. Naša društvena, politička i intelektualna elita posrće – a ponekad i „baulja“ – na putu iznalaženja kakvog-takvog mesta za nas u „vrlom novom svetu“ posthrišćanske kulture i civilizacije, koja sve više prerasta u otvoreno antihrišćansku kulturu i civilizaciju, sve krijući se iza milozvučne retorike o ljudskim pravima, „zapadnim vrednostima“, demokratiji, brisanju granica, borbi protiv terorizma, siromaštva i gladi… Napominjem da se i u izvesnim crkvenim i teološkim krugovima, nastrojenim elitistički i progresivistički, da zapaziti evolucija u pravcu mirenja ili bar primirja sa „vrlim novim svetom“ i delimičnog utapanja u njegovu globalnu uravnilovku, u kojoj i samo hrišćanstvo „evoluira“ u jednu od religija, vrednu ili bezvrednu kao i sve ostale, već kako ko izvoli da izabere koristeći svoja ljudska prava.
Mnogima, naročito pripadnicima elita, poluelita i kvazielita, izgleda da bi napuštanje starih tradicija i ideala, ukorenjenih u Pravoslavlju i Svetosavlju, i prihvatanje novih, „modernih“ vrednosti, odnosno idola, donelo komforan život – pa i materijalno blagostanje – u uslovima liberalnog društva i liberalnog tržišta. Oni su u pravu, ali samo polovično i površinski. Jer, preuzimajući varljive „vrednosti“ i klanjajući se idolima posthrišćanskoga sveta, opstali bismo kao jedinke i građani, kao „dvonožna živa bića bez krila“ (po Platonovoj definiciji), pa i kao socijalne grupe i zajednice, ali ne i kao narod sa istim identitetom. Kao Srbi, većinski pravoslavne vere, prestali bismo da postojimo. Ostalo bi samo isto ime, ali ni to nije sigurno: iz sopstvene istorije i iz istorije drugih naroda znamo dobro da promena identiteta i vrednosne paradigme često dovodi i do promene imena.
Biblijska mudrost nas uči da nema ničeg novog pod suncem – ničeg osim bogočovečanskog Lika Hristovog. Sve je već viđeno i pređeno, pa i naša naznačena dilema: kuda poći? da li širokim, utabanim, relativno udobnim putem savremenog „mejnstrima“ (ni jezik, eto, ne izmiče zagrljaju „naučne“ evolucije!) ili pak uskim i skrbnim, ali vekovnim zavetnim putem Svetoga Save? I on je, naime, baš kao mi danas, bio suočen sa ogromnim religijskim, civilizacijskim i nacionalnim izazovima i iskušenjima. Ali je on – kao i njegov otac Sveti Simeon (Stefan Nemanja), njegov brat Stefan Prvovenčani i potonji Nemanjići – znao da je izlaz u punoći, a ne u površnosti, i da je put spasenja u kvalitetu života, a ne u njegovom kvantitetu, to jest u njegovim spoljašnjim odlikama i efemernim sadržajima. Zato se Sveti Sava odlučno i beskompromisno opredelio za onu Crkvu i onu kulturnu paradigmu koja je u njegovo vreme izgledala kao istorijski definitivno poražena i prevaziđena – za Pravoslavnu Crkvu i za kulturno-civilizacijski obrazac koji iz nje izvire.
Ne smemo misliti da je to opredeljenje bilo jednostavno. Po kakvoj mu drago trodimenzionalnoj logici i ovozemaljskoj mudrosti, njegov izbor je bio nerazuman i katastrofalan. Pravoslavna Imperija je do nogu potučena, a romejski car i carigradski patrijarh su ubogi izgnanici ili izbeglice u Maloj Aziji, dok latinsko-franački zavojevači, bolje reći horde zapadnih krstaša, gvozdenom rukom vladaju u Carigradu i izgledaju nesalomivi. Uspostavivši svoje Latinsko Carstvo, oni, štaviše, skrnave i pljačkaju čudesni hram Svete Sofije i ustoličuju svoga patrijarha. Pod tim okolnostima Sveti Sava ipak ne odlazi u Carigrad na poklonjenje tamošnjem latinskom patrijarhu, niti u Rim na poklonjenje papi, patrijarhu čitavog moćnog Zapada, nego odlazi u Nikeju na susret sa prognanim carem i prognanim patrijarhom i upravo od njih traži i dobija kanonsku samostalnost, odnosno autokefalni status, za Crkvu svog otačastva. Sve do tada, usudio bih se da kažem, bilo je neizvesno kome će se „carstvu“ Srbija konačno prikloniti, istočnom ili zapadnom, prvom, naizgled bespomoćnom, ili drugom, naizgled svemoćnom. Savin izbor pokazuje da je on prvenstveno bio istinski vaspitanik Svete Gore, duhovno zreo i dalekovid čovek, bogat mudrošću „ne od ovoga sveta“, a ne samo sposoban političar, državnik i diplomata, kako ga najčešće prikazuju današnji tumači njegove ličnosti kad ga smeste u Prokrustovu postelju svoje logike.
Zahvaljujući takvom opredeljenju Svetoga Save dovršeno je identitetsko uobličavanje srpskog naroda, a crkvenom samostalnošću i potonjim duhovnim plodovima koje je ona dala projavljeno je njegovo crkveno, kulturno i nacionalno punoletstvo. Zahvaljujući tom putu i Zavetu, jačem od svih istorijskih iskušenja i nevolja, preživeli smo pod Osmanlijama, preživeli albansku Golgotu u Velikom ratu, preživeli Jasenovac, Jadovno i nebrojena druga stratišta, preživeli strašni građanski rat za vreme nacističke okupacije, preživeli teror i egzekucije koje izvršiše obezboženi i odrođeni Srbi nad sopstvenim narodom, preživeli njegovo cepanje na nove i lažne nacije, preživeli arnautske zločine i pobune od turskih do naših vremena, preživeli natovskog „Milosrdnog anđela“ i još mnogo, mnogo toga. Preživećemo, blagodaću Božjom i molitvama svetitelja Save, i iskušenja kroz koja sada prolazimo. Živećemo, nadamo se, imaćemo budućnost, u vremenu i u večnosti, u istoriji i u eshatonu. Samo naše bitisanje u velikoj sabornoj porodici hrišćanskih naroda vidim kao najvredniji dar Božji našem narodu. I Svetoga Savu doživljavam kao živi ličnosni dar. Sve što je sveto i čestito, dobro, lepo i istinito u biću srpskog naroda neka bude naše uzdarje Bogu i Svetome Savi!
Da li se na nedavnom Svetom Arhijerejskom Saboru, ili na nekoj od prethodnih sednica Sinoda, govorilo o planu obeležavanja ovog značajnog jubileja ili pak o momentima koji će posebno biti istaknuti u tom programu? Može li takva godišnjica biti i svojevrstan podsticaj za preispitivanje, pa i snaženje nacionalne samosvesti, našeg duhovnog, istorijskog i kulturno-civilizacijskog koda?
Govorilo se, naravno, i nedavno i ranije. Lično sam vrlo zadovoljan načinom na koji je otpočelo proslavljanje velikog jubileja. Naime, na našem Bogoslovskom fakultetu u Beogradu održan je sredinom decembra međunarodni naučni skup pod nazivom „Osam vekova autokefalije Srpske Pravoslavne Crkve: istorijsko, bogoslovsko i kulturno nasleđe“. Učestvovalo je više od stotinu eminentnih istraživača iz desetak zemalja. Radi se o priznatim naučnicima iz oblasti bogoslovlja, istorije, filologije, istorije umetnosti, arheografije, prava i drugih oblasti. Izlaganja su bila razvrstana u više tematskih celina: istorija Crkve i naroda, razvoj srpskog bogoslovlja, mesto Srpske Pravoslavne Crkve u domaćoj i evropskoj kulturi i tako dalje. To je bila prva u nizu manifestacija koje su u planu proslave. Održana je, naravno, sa blagoslovom Svetog Arhijerejskog Sabora i pod pokroviteljstvom Svetog Sinoda, u organizaciji Bogoslovskog fakulteta.
Centralna proslava, kako je predviđeno, biće održana početkom oktobra 2019. godine u manastiru Žiči kao prvom sedištu srpske Arhiepiskopije, a u produžetku u Pećkoj Patrijaršiji i Beogradu. Njegova Svetost Patrijarh srpski Irinej je uputio poziv predstavnicima svih autokefalnih Crkava da dođu u Srbiju i uzmu učešća u proslavi. Pored bogoslužbenog dela proslave, koji je prevashodan, biće postavljena reprezentativna izložba „Osam stotina godina umetnosti pod okriljem Srpske Pravoslavne Crkve“, održana svečana akademija i slično. Već imamo i najavu pojedinih značajnih medijskih kuća da će sa svoje strane, ali u saradnji i koordinaciji sa našom Crkvom, dati doprinos velikom jubileju. Država, koliko sam upoznat, priprema postavljanje spomenika Stefanu Nemanji – Svetom Simeonu Mirotočivom – i druge manifestacije. Očekujem da će proslava jubileja biti organizovana i u svim eparhijskim centrima i većim gradovima, kao i u svim institucijama prosvete i kulture, ponajpre u Matici srpskoj i Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, na srpskim univerzitetima i drugde, i to ne samo u Srbiji nego i u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, dijaspori na svim kontinentima… Naravno, ovaj jubilej i ova proslava su još jedna prilika za snaženje hrišćanskih vrlina i nacionalne samosvesti našeg naroda.
Za proteklih osam vekova Srpska Pravoslavna Crkva i srpski narod prolazili su mnogo puta kroz velika iskušenja. Da bi očuvao svetosavsku pravoslavnu veru predaka i srpsko ime, naš narod je svesno pristajao na velike žrtve i stradanja. Koliko je utemeljena strepnja da bi se i godina pred nama mogla svrstati u godine najvećih iskušenja?
Iskušenja, žrtve i stradanja ne prestaju. Narod strada na različite načine. Nekad više, a nekad manje. Danas je najugroženiji na Kosovu i Metohiji, i severno i južno od Ibra. Sada su vlasti samoproglašene groteskne državice praktično zabranile uvoz hrane, lekova i drugih elementarnih stvari neophodnih za život, s tim što se zabrana odnosi samo na robu iz centralne Srbije i na srpski narod Kosova i Metohije. Kažu da su šiptarski ekstremisti prolivali mleko i bacali čokoladice iz Srbije vičući: „Nema više kravica, nema više bananica!“ To nečoveštvo nije samo ostalo nekažnjeno nego je najverovatnije bilo i podstaknuto s one strane Atlantika, dok se Evropa, naročito ona briselska, „evrounijatska“, mlako i neuverljivo protivi nečuvenim postupcima albanskih vlasti, koje inače prihvataju kao normalne.
Uveren sam da će naša država naći puta i načina da pomogne svom narodu i da ga snabde namirnicama i lekovima. Postoji, doduše, strepnja da bi Albanci mogli poći na još veću radikalizaciju, posebno s obzirom na skandalozno formiranje njihove „vojske“, opet po odobrenju Zapada, uz gaženje svakog prava i morala. Ali sad i Srbija ima spremnu vojsku. Državno rukovodstvo Srbije jeste pod pritiscima, ali nije neodlučno o pitanju zaštite naroda. Nismo, hvala Bogu, ni bez prijatelja u svetu. I Šiptarima je, verujem, dosta stradanja i nemam utisak da su Bog zna koliko oduševljeni egzibicijama svojih dičnih vođa. Stoga sam, uprkos svemu, optimista.
Stradaju Srbi i u negdašnjoj klasičnoj srpskoj zemlji, Crnoj Gori. Kao posledica najtežih oblika diskriminacije srpskog naroda vrši se njegova nasilna asimilacija, izraženija, nažalost, u Crnoj Gori nego u Hrvatskoj. Pritisci na Srbe, na njihov identitet i na njihova socijalna, politička, verska i nacionalna prava, naređeni su i organizovani od strane najviših državnih organa. Montenegrinski demokrati, takođe štićenici i miljenici Zapada, besramno lažiraju nacionalnu istoriju, posmrtno progone Njegoša i ostale pesnike i pisce, izmišljaju jezik, hapse, fabrikuju afere… Preko medija vešto plasiraju bavljenje potpuno nebitnim temama – pitanjem, na primer, da li usamljena crkvica na vrhu planine ima građevinsku dozvolu. I dok svima poznati medijski mandarini orkestrirano naglabaju i polemišu o izmišljenim problemima, niko od njih ne pominje da je Srbinu u Crnoj Gori danas nemoguće da dobije posao u državnoj službi. Da ne govorimo o tome da ateisti hoće da odrede Crkvi šta sme, a šta ne sme, da je ignorišu i maltretiraju, premda je ona najmnogobrojnija i najpopularnija institucija, da joj osporavaju pravo na slobodno delanje i pripadnost, versku i nacionalnu, da merkaju njenu imovinu ne bi li je nekako oteli… I tako dalje, i tome slično. Diskriminatorske mere se, dabome, ne primenjuju na Crkve i verske zajednice kao takve već jedino i isključivo na Srpsku Pravoslavnu Crkvu.
Ponekad se čini da je srpski narod ozbiljno posustao, da je ophrvan malodušnošću, sumnjama i kolebanjem u poimanju svojih mogućnosti. Nije, međutim, malo onih koji tvrde da je stanje „istorijskog premora“ prividno, da Srbi nisu izgubili volju i moć da se bore i suprotstavljaju zlu koje ih okružuje i nastoji da ih savlada. Ne govorimo prvi put o ovoj temi, ali okolnosti se menjaju, pa Vas, Vaše Preosveštenstvo, i sada pitamo: Ima li naša nacija snagu i potencijal za preporod i trajanje?
Potražimo odgovor na ovo pitanje u srpskim zemljama koje smo upravo pomenuli, u Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji! Dok antisrpski režim u Crnoj Gori zapravo zabranjuje ćirilicu i falsifikuje istoriju, učenici gimnazije „Petar I Petrović Njegoš“ u Danilovgradu javno ističu transparent „Sveti Petre, kaljaju ti lice, škola tvoja nema ćirilice“. Ili kada Đukanovićevi jednomišljenici i saveznici iz Prištine zabranjuju osnovne namirnice i lekove iz Srbije, srpski studenti u Kosovskoj Mitrovici prave performans „Kosovo Schwitz“, kreativno i umetnički, ali i jasno ukazujući evropskoj i svetskoj javnosti na nacistički karakter i namere tamošnjih vlasti. Očevidno je da je duh srpskog naroda nesalomiv. Državne vlasti Srbije i Republike Srpske ne smeju da posustanu u afirmaciji identiteta i izvorne nacionalne kulture. Sećate se, bila je najavljena Deklaracija o opstanku, kao obećavajući projekat. Diskutovalo se o njoj u javnosti, ali se više i ne pominje… Ipak, na osnovu više pokazatelja, između ostalog i otpora tabloidizaciji, vulgarizaciji i zloupotrebi medija, mišljenja sam da aktuelni sastav republičkog Ministarstva kulture zaslužuje naše poverenje i podršku.
Vreme našeg kolektivnog stradanja nije od juče. Muke koje živimo dugo traju, a naši tradicionalni razgovori, premda posvećeni hrišćanskom duhu Božića i njegove plemenitosti i radosti, bezmalo uvek bivaju osenčeni brigom. Evropa u ovom trenutku ključa, izvesno je da se ruši svet koji se činio stabilnim, kolektivno se sumnja u evropske (američke!) vrednosti i tamo gde ima razloga da se veruje u njih! Gde danas možemo pronaći uporište za nadu i verovanje u bolju budućnost?
Stradamo mi, pravoslavni Srbi, ali stradaju, svako na svoj način, i drugi, mahom nevini ljudi, naši susedi: Hrvati, muslimani, Šiptari. Sada strada i narod u Ukrajini, na Bliskom istoku, u Africi, gde sve ne… Stradaju i Evropljani u svojim gradovima, od terorista, a sad i u socijalnim nemirima. Uz rizik da se naježe samozvani hiperpravoslavci, izjavljujem da je tačno više puta izneseno tvrđenje pape Franje da je treći svetski rat počeo i da traje. Tvrđenje sa takvog mesta zasnovano je svakako na informacijama nedostupnim običnom čoveku. Mislim da se zbog interesa multinacionalnih kompanija i bitno drugačijeg ustrojstva svetske ekonomije, zatim zbog razvoja tehnologije uopšte i razornosti novih vrsta oružja, pomenuti rat odvija drugačije nego u prošlosti i da ima drugačije ratne ciljeve nego prethodna dva i svi raniji. Stoga su i mogućnosti za razrešenje dvojake: može da traje duže, da se premešta u različite delove sveta i da donese veća razaranja nego prethodni, a može, daj Bože, da dođe i do njegovog bržeg okončanja. Svet je sada zaista u agoniji. Ali kako je i Paskal tačno primetio, Hristos se rodio i uvek se rađa u svetu osenčenom napetostima i antagonizmima. U Hristu je i nada, i uteha, i uporište za današnji dan, ali i za budućnost.

Svet je, hteo – ne hteo, talac posthrišćanskog Zapada

„Svet je u celini u stanju transformacije: veoma moćne transformacije koja se dinamično razvija. Ako se na vreme ne usredsredimo, ako na vreme ne shvatimo šta i kako treba da radimo i kako – možemo zauvek da ostanemo u zaostatku“, rekao je nedavno Vladimir Putin. S dobrim razlozima slutimo da ovo promišljanje može danas biti univerzalno važeći nalog – za Istok i Zapad, za velike sile i male narode, za globaliste i suvereniste… Sudbina onih koji se ne „usredsrede“ biće „zauvek“ određena. Šta u takvom svetu može i treba da učini Srbija ne bi li izbegla mračnu budućnost imenovanu kao „zauvek u zaostatku“?
Radi se o proceni jednog od najuticajnijih ljudi današnjice. Njegovu ličnost je jezgrovito i maestralno ocrtao pokojni Dobrica Ćosić rečima: „Pijani Jeljcin imao je genijalno čulo i nadahnuće da Rusiju ostavi savremenom Petru Velikom – Vladimiru Putinu.“ O njemu smo prethodnih godina pomalo razgovarali, čak smo ovlaš skicirali, onoliko koliko vidimo, istorijske izvore njegovog političkog i socijalnog programa koji je preporodio Rusiju. Njegova navedena izjava ne predstavlja samo konstataciju već i upozorenje odgovornog državnika sunarodnicima, pogotovu onima koji su na državnim funkcijama i imaju odgovornost u društvu. Naravno, kako s pravom kažete, ovo promišljanje o dinamici društvenog razvoja i stalnim transformacijama ima univerzalno značenje. Takvom promišljanju se veća pažnja poklanja u epohama kada se svet ubrzano menja usled tehnološkog napretka i promena u političkom i društvenom ustrojstvu. Mi živimo u takvoj epohi. Neke promene zapažamo lako, sa njima živimo, primenjujemo ih u svakodnevici. Neke, međutim, ostaju skrivene običnom čoveku, ali su oni koji predvode države i društva dužni da ih prepoznaju i da svoje delovanje odgovorno prilagođavaju tim promenama kako ne bi zaostali ili kako bi makar opstali. Zaostajanje je, nažalost, slučaj sa našim društvom na prelomu dva milenijuma.
Mnoge nove pojave koje su dovele do treće, a sad već i do četvrte tehnološke i industrijske revolucije, menjaju strukturu i organizaciju društva, pri čemu se javljaju novi centri i nosioci moći, a potom i novi mehanizmi realne vlasti i u pojedinim društvima i na globalnom planu. Ako ostavimo po strani svetsku politiku shvaćenu kao trajni proces sve novih i novih zapleta, ipak uočavamo da je kretanje ka multipolarizmu u međunarodnim odnosima rezultat baš tog dinamizma o kome govori predsednik Rusije, odnosno rezultat tehnološkog napretka mnogih država zasnovanog na ulaganju u prosvetu i nauku. To je, čini mi se, izlaz i za Srbiju. Sreća je po savremenu civilizaciju što današnja Rusija, po Promislu Božjem, zasniva svoj razvoj na duhovno-moralnim osnovama, konkretno na vrednostima i tradicijama Pravoslavlja. Stoga ona nije više minorni „igrač“ koji samo prati moćne transformacije i dinamični razvoj Zapada nego je ponovo svetska sila i moćan pokretač takvih promena.
Ali kao episkop sam dužan da opet podsetim da, uporedo sa stalnim transformacijama i nastojanjem društva i pojedinca da napreduju u različitim delatnostima, u istoj meri valja imati na umu reči Svetoga Pisma: „Što je bilo, to će biti; što se činilo, to će se činiti; nema ništa novo pod suncem“ (Prop. 1, 9) – ništa osim Hrista Bogočoveka, Koji Svojim dolaskom u svet daje smisao ljudskim stremljenjima i nastojanjima. I kao što krst Hristov, taj univerzalni simvol naše vere i naše civilizacije, ima svoju horizontalu i vertikalu, tako i u životu društva i pojedinca dinamizam i napredak predstavljaju horizontalu života, a usmerenost ka večnosti i staranje o večnom životu i neprolaznim vrednostima predstavljaju vertikalu. Sklad u kome se, u ključnim i prelomnim trenucima, zna šta je pretežnije, kao što su to znali Sveti Sava i Sveti knez Lazar, obezbeđuje trajanje u istoriji i udeo u večnosti.
Zanimljivu misao je iskazao pomenuti svetski lider: „Bez jasnog razumevanja šta i kako treba raditi, ne treba ni dolaziti na vlast.“ Međutim, razumevanje danas može imati i poseban smisao, jer su narodi svojevrsni taoci svojih elita i globalnog sistema koji je uređen prema interesima najpovlašćenijih i najbogatijih u lokalnim i – posebno – u nadnacionalnim elitama. Može li, u civilizaciji u kojoj živimo, takav poredak biti promenjen bez velikih potresa, revolucija i ratova?
Reči koje ste citirali nastavak su iskaza predsednika Rusije iz vašeg prethodnog pitanja. Njegova izjava se u celini odnosi na moralno ponašanje nosilaca vlasti u kontekstu napretka države. Predsednik Putin zahteva da odnosi u društvu budu jasno postavljeni — da se zna ko, šta i zašto radi. On se zapravo stara da narodi Rusije ne budu taoci elita. Američka pak industrija odnosa sa javnošću operiše pojmom „oblikovanje stavova, mišljenja i percepcija“ i to naziva „inženjeringom pristanka“. Za oca liberalne demokratije Voltera Lipmana narod je „zbunjeno stado“, a njegovi favoriti Amerikanci su „glupi i neuki“. Od njihove „buke i gaženja“ treba „inteligentnu manjinu“ zaštititi „proizvodnjom pristanka“. Bez obzira na to što sam uvek na strani „zbunjenog stada“, kao sada na strani učesnika srpskog protesta u Kosovskoj Mitrovici i „Žutih prsluka“ u Parizu, ne mislim da je izlaz u revolucijama. Kako reče Dostojevski, svi ideali sveta ne vrede ni jedne jedine nevine dečje suze, a kamoli ljudskih života.
I vanredni Sveti Arhijerejski Sabor, održan tokom novembra u Beogradu, iznudili su istorijski izazovi koji su od Srpske Crkve tražili hitne odgovore, između ostalog da zauzme stav o Kosovu i Metohiji i stav o nekanonskim postupcima Carigradske Patrijaršije na prostoru duhovnog i teritorijalnog delovanja Ruske Pravoslavne Crkve u Ukrajini. Zbog čega je bilo neophodno da se o tome izjasni najviši organ naše crkvene vlasti?
Sabor jeste održan u novembru, ali nije bio vanredni Sabor niti je bio iznuđen samo istorijskim izazovima nego je bio zakazan mesecima unapred da bi se bavio crkvenom prosvetom, što je bilo osnovna tema tog zasedanja. Sabor je ipak morao da se bavi pre svega temom Kosova i Metohije, odnosno stalnim novim iskušenjima, kao i eskalacijom crkvene krize u Ukrajini. Sabor je u osnovi ponovio svoj prethodni stav o Kosovu i Metohiji, već dobro poznat našoj javnosti, zalažući se za pravedno rešenje i ne prihvatajući pokušaje silnika da se silom otuđi neotuđiva teritorija Srbije, i to – gle cinizma! – uz njen pristanak.
Problem pak nekanonskih postupaka Carigradske Patrijaršije na kanonskom području Moskovske Patrijaršije ne predstavlja, kako ste tačno rekli, samo problem prekida međusobnog liturgijskog i svakog drugog opštenja tih dveju pomesnih Crkava niti, štaviše, samo problem narušenih odnosa u pravoslavnoj vaseljeni u celini. Postupke Fanara vidim, u krajnjoj liniji, kao ozbiljno ugrožavanje autentičnosti svedočenja Pravoslavne Crkve o Hristu, Raspetom i Vaskrslom, kako pred vlastitim vernim narodom, koji je svuda, a posebno u Ukrajini, zbog tih postupaka sablažnjen i izložen velikim iskušenjima, tako i pred inoslavnim hrišćanima-bogotražiteljima koji u Pravoslavnoj Crkvi traže, a mnogi i nalaze, izvorno, jevanđelsko i apostolsko hrišćanstvo. Osramoćeni smo kao pravoslavni hrišćani i pred muslimanima i pripadnicima drugih religija, među kojima ima dosta onih koji se prema Pravoslavnoj Crkvi odnose sa poštovanjem i poverenjem, takođe videći u njoj izvorno hrišćanstvo.
Ilustracije radi navodim jednu davnu uspomenu iz svog života. Pre gotovo pola veka, kao sasvim mlad jeromonah, putovao sam, autobusom, iz Prizrena u manastir Dečane, čiji sam sabrat tada bio. Kraj mene je sedeo jedan stariji Šiptar (u to vreme još nije bio u opticaju etnonim Albanac za kosovsko-metohijske Arbanase). Videlo se da je čovek priprost, ali i da je ubeđeni vernik, musliman. Kao i mnogi drugi muslimani, pogotovu tada, u vremenu pre izbijanja sukoba, prema meni kao monahu se odnosio s poštovanjem, čak srdačno. Zapodenuo je sa mnom razgovor o veri, s naglaskom na sličnostima i razlikama između Pravoslavlja i islama. U nekom trenutku je, na moje veliko iznenađenje, izjavio otprilike sledeće: „Mi vas smatramo za prave hrišćane. Zato, kad neko iz neke druge hrišćanske zajednice prelazi u islam, mi od njega tražimo da najpre bude pravoslavac, pa ga tek onda primamo.“ Ovo njegovo naivno i, naravno, neutemeljeno verovanje ipak svedoči o ugledu naše Crkve u sredini iz koje je on ponikao. Iskustva ove vrste sam imao i pri susretima sa nekim muslimanima u drugim mestima, uključujući i Beograd i Novi Sad, kao i u Carigradu, Kairu, Amanu i drugde u većinski muslimanskim zemljama.
Slično poštovanje i poverenje pokazuju i mnogi rimokatolički vernici: u Dalmaciji, primera radi, Pravoslavlje zovu „stara vira“ i obraćaju se našim sveštenicima za blagoslov i molitvu, a isto to, iskanje blagoslova i molitve, i lično sam mnogo puta doživeo u Italiji. Na nivou pak njihove duhovne elite, mnogi teolozi i biskupi su se takođe u razgovorima sa velikim simpatijama izražavali o vrednosti pravoslavnog bogoslovlja, naročito učenja o Crkvi i o sabornosti kao opštem načelu crkvenog života, o bogatstvu pravoslavnog bogosluženja, o uzvišenom karakteru pravoslavnog monaštva i duhovnosti uopšte, o lepoti pravoslavne crkvene umetnosti, osobito vizantijskih ikona, fresaka i mozaika i tako dalje. Lakomislenost i lakoća sa kojom je Carigradska Patrijaršija – koju inače uvažavamo i volimo kao svoju Crkvu Majku – svojim postupcima u Ukrajini izneverila sabornost i pogazila sveštene kanone Crkve dovela je sve navedeno u pitanje, a kod mnogih je i direktno prokockala pređašnje poverenje. Pokazala je, nažalost, da je i kod nas i te kako prisutno shizofreno razmimoilaženje teorije i prakse, teologije i realnosti, etosa i života, i da je bilo moguće savezništvo, moralno i kanonski nedopustivo, između Carigradske Patrijaršije i svetovne vlasti u Ukrajini, kao i drugih vancrkvenih, pa i anticrkvenih činilaca, u službi jednog čisto političkog projekta, a nauštrb jedine kanonske Crkve u Ukrajini, priznate od svih, na prvom mestu od same Carigradske Patrijaršije.
Naša pomesna Crkva, Srpska Patrijaršija, nije u ovoj žalosnoj situaciji zauzela stav da treba da bude za jedne, a protiv drugih, nego je principijelno ukazala na jedini mogući izlaz iz ove duboke krize, a to je povratak načelu sabornosti i vekovnom kanonskom poretku, ponovno otkrivanje bogoljublja i bratoljublja kao jedine primene vere u životu i svepravoslavno odgovorno rešavanje problema umesto prenaglašenog insistiranja na svom prvenstvu i na svojim – navodno izuzetnim i isključivim – privilegijama i ovlašćenjima, mimo i iznad svih drugih, sa pozicije „prvog bez jednakih“ umesto sa pozicije „prvog među jednakima“. Jer, time se via facti poništava dosad neprikosnoveno pravoslavno načelo sabornosti, a gde nema sabornosti, tu, hoćeš-nećeš, počinje da kruži bauk apsolutne monarhije, bauk papstva. Zbog papstva kao otklona od duha sabornosti već imamo jedan veliki raskol, raskol između hrišćanskog Istoka i Zapada, koji traje vekovima. Zbog ove nove, istočne varijante papstva, odnosno zbog pojave shvatanja da episkop koji je prvi po časti i rangu nije prvi u saboru nego prvi po sebi, iznad svakog sabora, može nastati novi veliki raskol. Takav raskol pomesne Pravoslavne Crkve moraju sprečiti. Jer, uvek je bolje sprečiti nego lečiti. Molitveno se nadam da za to još nije kasno.

Istorijski greh zapadne civilizacije

Na poslednjem Svetom Arhijerejskom Saboru ponovljeno je ono što je Crkva i ranije saopštavala. To je uverenje da „ni po koju cenu ne sme da se dovede pod znak pitanja puni suverenitet i integritet Srbije na Kosovu i Metohiji koji je garantovan Ustavom Srbije i Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija“. Zbog čega je bilo potrebno da se taj stav ponovi i na vanrednom Saboru?
Određeni politički krugovi pokušavaju da plasiraju spekulacije o nesuglasicama u Crkvi povodom pitanja suvereniteta Srbije na Kosovu i Metohiji, kao i o navodnoj nesaglasnosti Crkve i državnih vlasti o istom pitanju. Oni se zapravo bore za vlast u Srbiji lijući krokodilske suze nad sudbinom kosovsko-metohijskih Srba, a kad je bilo potrebno uložiti svaki napor da se Kosovo i Metohija sačuvaju i spasu za Srbiju, tada su tu našu zavetnu zemlju proglašavali balastom koga se treba ratosiljati. Mislim da je dobro što je Sabor odlučio da ponovi svoj prethodni jasan stav i tako opovrgne razne insinuacije i manipulacije, kao i da odgovori na nezaslužene kritike od strane pojedinih predstavnika države da je Crkva zagovornik „zamrznutog konflikta“.
Crkva je u stvari protiv svakog konflikta, ali smatra da otimačima i okupacionim upravljačima Kosova i Metohije Srbija mora da uskrati svoj pristanak na njihovo nedelo. Pogotovu je sa njihove strane drsko i cinično to što pokušavaju da nametnu tezu da se to prebolno pitanje mora rešiti odmah, bez odlaganja, po hitnom postupku, a rešenje kako ga oni zamišljaju zapravo je samo jedno – da Srbija prizna nezavisnost samoproglašene albanske države broj dva ili neposredno ili pak posredno, putem takozvanog sveobuhvatnog sporazuma između Beograda i Prištine. Zašto, pitam se, ne zahtevaju, i to ultimativno kao što to čine sa nama, da se smesta, bez daljih pregovora, nađe rešenje za mnogo duže konflikte nego što je ovaj naš? Zašto ne zahtevaju da se odmah i smesta okončaju sporovi te vrste u Evropi (Kipar – Turska, Katalonija – Španija, Irska – Engleska…) ili u Aziji (Palestina – Izrael, Nagorno-Karabah – Azerbejdžan i Jermenija, Kašmir – Pakistan i Indija, Tajvan – Kina…)? Zašto uvek Srbiju i srpski narod proglašavaju za izuzetak i „jedinstven slučaj“? Zašto samo za nas vazda imaju poseban aršin, posebne „standarde“? Neće baš biti, čini mi se, da kod nas škripi sve, a kod naših moćnih „prijatelja“ – ništa.
Najnoviji događaji – povlačenje priznanja takozvane države Kosovo od strane niza država, neuspeh samoproglašene tuđe tvorevine i njenih pokrovitelja da je uguraju u Interpol, uvođenje skandaloznih taksi na srpske proizvode (bez prave reakcije od strane onih koje Albanci slušaju bez pogovora), apsolutno nezakonito i opasno uspostavljanje takozvane kosovske vojske (opet uz blagonaklonost sponzora s obe strane Atlantika) i tako dalje – pokazali su da naš državni vrh ne pristaje na kapitulaciju radi evrounijatske himere i prividnog partnerstva niti napušta svoj raspeti narod na Kosovu i Metohiji. To i jeste najrečitija apologija stava Crkve i ujedno dokaz da Srbija kao država, mada prinuđena da novim agama, begovima i pašama „voda opanke“, ipak ima u suštini isti stav koji zastupa i naša Crkva. Za svakog od nas i za sve nas Kosovo je najskuplja reč.
Njegova Svetost Patrijarh srpski Irinej nedavno je rekao „da bi bilo tragično, i za istoriju sveta, i za srpski narod, da Pećka Patrijaršija, naš duhovni centar, ne bude u okviru naše države, i da bi to trebalo da shvate i oni koji snagom i silom upravljaju ovim svetom“. Ovakva opasnost realno preti, pa o dramatičnom patrijarhovom upozorenju moramo odgovorno razmišljati! To činimo svesni da savremenoj epohi nedostaje duhovnost, da se čak čini da živimo u poretku koji izmiče kontroli razuma, i zaprepašćujuće je nalik apokaliptičnim predskazanjima. Šta uočavate kao odlučujuće, u prošlosti i danas, što je učinilo da svet krene u pravcu evidentnog duhovnog posrtanja?
Pitajući me, već ste dali, u nekoliko reči, i moj odgovor, pa će on zato i biti kratak. Vi ste naveli nedostatak duhovnosti, poredak nekontrolisan razumom i apokaliptičku atmosferu kao uzroke duhovnog posrtanja savremenog sveta. Isto to mislim, i to do u tančine. Ipak ću ovaj naš zajednički uvid malo precizirati i protumačiti.
Nedostatak duhovnosti je gorki plod apostasije, bogoodstupništva, napuštanja Hrista i hrišćanstva, njegove zamene posthrišćanskim surogatima i novim, antihrišćanskim idolopoklonstvom. To je istorijski greh zapadne civilizacije, nekada hrišćanske. U svetu islama, budizma i drugih velikih religija i tradicija nema masovne apostasije, ali vojno i politički (ne i kulturno-civilizacijski!) nadmoćni Zapad, u ime fanatične vere u prednosti svoga sistema i svojih „vrednosti“, nemilosrdno ih, najgrubljom silom, nameće čitavom svetu, što je veliki savremeni ruski mislilac Aleksandar Zinovjev krstio terminom „totalitarna demokratija“. Svet je, hteo-ne hteo, talac posthrišćanskog Zapada – do daljnjega. Takav Zapad vidi i pravoslavni svet kao tuđu i neprijateljsku civilizaciju, što nalazimo kod Hantingtona i tolikih drugih. Tu je glavni izvor rusofobije, čija smo mi, kao „mali Rusi“, kolateralna šteta. Dalje, svetski poredak, posebno „novi svetski poredak“ (koji je, srećom, već na izdisaju), nema, istina je, kontrolu razuma, ali ga i te kako kontrolišu nadnacionalni, naddruštveni i naddržavni centri globalne moći. Oni su prividni pobednici i gospodari situacije. Ali vaskrsla Rusija, obnovljena Kina i druga velika ostrva slobode u svetu „totalitarne demokratije“ otvaraju „nova poglavlja“, ne u istoriji fantomske Evropske unije već u istoriji roda ljudskog. Ishod će se tek videti, možda ne u našem naraštaju nego tek kada dođe „buduće neko pokoljenje“. Ja verujem da će Bog – iako Ga nema u kompjuterima planera i izvođača radova novog, a već starog, poretka – imati poslednju reč u Svom svojstvu Gospodara istorije, na veliku žalost samozvanih i samouverenih gospodara istorije.
Konačno, apokaliptička atmosfera naših dana nije nešto novo. Već u vreme nastanka Knjige Otkrivenja (Apokalipse) ona je postojala: „ratovi i glasovi o ratovima“, ustajanje „naroda na narod i carstva na carstvo“, glad, pomor, zemljotresi, sablazni, hlađenje ljubavi kod „mnogih“, lažni proroci, bezakonja, gonjenja hrišćana (sr. Mat. 24, 3 – 12) – sve je to već bilo, sve to jeste i sve će to biti do Drugog dolaska Hristovog, ali će se intenzitet svega toga pojačavati. Mi smo – kao Crkva, kao narod, kao ličnosti – usred svega toga. Ali sve to nije kraj Knjige Otkrivenja: kraj je vizija novog neba i nove zemlje, Nebeskog Jerusalima, Hrista Koji je došao, dolazi i doći će. To je kraj koji je i početak. Stoga, uveren sam, zajedno sa vama, posrtanje nije naša poslednja reč u istoriji: posle posrtanja sledi uspravljanje i hod u susret Hristu Koji je došao, dolazi i doći će.
Pomenuli smo da je vanredni sabor SPC sazvan i zbog postupaka Carigradske Patrijaršije koja pokušava da nezakonito naruši poredak Ruske Crkve u Ukrajini, donoseći, kako stoji u saborskom zaključku, „kanonski neutemeljenu odluku da rehabilituje dvojicu vođa raskolničkih grupacija u Ukrajini“ i da te grupacije prizna kao kanonsku Crkvu. Da li je ovo samo vrh ledenog brega, samo početak smutnje u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj?
To ne zna niko, pa ni ja. Nadam se da je Fanar uočio već dosad nastale pogubne posledice svoje neslavne akcije u Ukrajini i da će se zaustaviti. Ali ako i ubuduće bude verovao u svoju navodnu superiornost nad svima i u svoju samoproglašenu nepogrešivost, ne isključujem mogućnost da ovakav eksperiment ponovi i u kanonskom prostoru drugih autokefalnih Crkava, pa i naše, gde postoje dva raskola – veći, skopski, i manji, cetinjski – koji su minijaturna kopija ukrajinskih raskola. Molitveno se nadam da će u Fanaru ipak preovladati osećanje stida pred velikim patrijarsima i saborima prošlosti koji su zauvek proslavili prvoprestonu Carigradsku Crkvu i da će Fanar imati duhovne snage i trezvenosti ne samo da ne produži započetim putem, na štetu jedinstva Pravoslavne Crkve, nego i da se vrati svom vekovnom, istorijskom putu služenja tom jedinstvu. Samo tako se ostvaruje prvenstvo časti, dok prvenstvo vlasti uopšte ne postoji niti može da postoji u Pravoslavnoj Crkvi.
Vaše reči iz našeg razgovora objavljenog pre godinu dana u Pečatu u javnosti su ostavile izuzetno snažan utisak. Ponovićemo deo tada rečenog, sa ubeđenjem da ste Vi promislili i izložili svojevrstan nacionalni program: „Nama Srbima najpotrebnija je svestrana autorefleksija na temu samog našeg duhovnog bića, identiteta, istoriosofskog samoodređenja, samosaznanja i samoosećanja, istorijsko-civilizacijskog naznačenja i usmerenja, kao i nadistorijskog, metafizičkog sadržaja pojma pravoslavno Srpstvo (ukoliko, naravno, takav sadržaj još postoji). Jer, duhovno, identitetski, istorijski i istoriosofski, kulturno-civilizacijski, pa i verski, mi, savremeni Srbi, lutamo (čast izuzecima!) kroz lavirinte idola, opsena, fatamorgana, zabluda i samoobmana, oličenih, ponajpre i ponajviše, u uvoznim i domaćim ideologijama zapadnjačkog prosvetiteljstva, racionalizma i indiferentizma, a u novijem razdoblju jugoslovenstva i marksizma u formi titoizma.“
Preosvećeni Vladiko, jesmo li, bar za korak, bliže ispunjenju pomenutih naloga razuma i nacionalne odgovornosti?
Kako vidim, ovaj razgovor ćemo privesti kraju temom kojom smo prošlog Božića počeli da razgovaramo. Doba Načertanija, kada je srpski nacionalni program sačinio jedan čovek, Ilija Garašanin, davno je prošlo. Nije mi, dakle, bilo na umu da izlažem svoj nacrt nacionalnog programa, ali tih nekoliko redaka koje ste naveli mogu se posmatrati i u tom ključu – kao mišljenje o redefinisanju sistema vrednosti pre ozbiljnijeg skiciranja nacionalnog programa. Bez obzira na to što je prethodni pokušaj završen pre nego što je i počeo – krađom nacrta Memoranduma SANU na kome je tek trebalo raditi i sramotnim „Vojkom i Savlom“ – nacionalni program ne bi trebalo posmatrati kao utopiju nego kao nužnost, čak, kako rekoste, kao nalog razuma i nacionalne odgovornosti.
U tom kontekstu, moj odgovor na vaše pitanje je pozitivan. Kriza nagoni na preispitivanje i traženje rešenja, oslobađa prikrivene potencijale. Dijalog o Kosovu i Metohiji, na primer – koji ja nazivam svesrpskim, a koji i dalje traje i ne može se zaustaviti dokle god ima Srba – ima pozitivan efekat na samosaznanje i samoodređenje našeg naroda. Čak je i oštra polarizacija stavova bila korisna jer je predstavljala napor da se razmišljanja pojedinaca dodatno prodube, preosmisle, potvrde i suoče sa drugačijim gledištima. Štampana su i dva zbornika sa naslovom „Sporovi o budućnosti Srbije: šta i kako dalje?“, u kojima ima vrednih tekstova naših akademika, univerzitetskih profesora i drugih intelektualaca, a koji obrađuju dva ključna i kompleksna pitanja, pitanje identiteta i pitanje strategije razvoja. Ne smem da izostavim i nedavno obeležavanje stote godišnjice prisajedinjenja Bačke, Srema, Baranje i Banata Srbiji: i povodom tog važnog jubileja utvrđivali smo se duhovno, istorijski, identitetski.
Ali upravo ono od čega smo počeli razgovor, proslava osam vekova samostalnosti Srpske Crkve i njena neposredna vezanost za ličnost prosvetitelja srpskog naroda Svetog Savu, za ognjeni stub koji već osam vekova ide pred nama i vodi nas, može biti značajna u procesu našeg duhovnog sazrevanja i identitetskog utvrđivanja.
Prizivajući Božji blagoslov i molitvenu zaštitu Svetoga Save na vas i na čitaoce Pečata, ispunjen sam, zajedno sa vama i njima, radošću koju nam predstojeći Praznik donosi. Svi iščekujemo Božić u dobroj nadi, koja nema drugog izvora i uvira osim jedinstvenog Deteta rođenog u Vitlejemu za život i spasenje sveta.
Ako smo uočili neki boljitak, izvesno sazrevanje i koliku-toliku duhovnu konsolidaciju našeg naroda, uprkos prilikama kod nas i u svetu koji nas okružuje, to nipošto ne smemo pripisati sebi već isključivo Bogu, Darodavcu svih dobara. Ako sebe budemo merili likom Svetoga Save i likovima svih svetih pre i posle njega, shvatićemo da nismo samo najrazvijeniji primati, Platonovi „dvonošci bez krila“ i „bića za smrt“, nego da smo stvoreni da budemo žive ikone Živoga Boga, pričasnici božanskog života, zajedničari božanske ljubavi, rečju: bića za spasenje i oboženje, za život, i to večni život.
Hristos se rodi! Neka nam je svima blagoslovena nova godina dobrote Gospodnje!