Čekajući Putina

Da li je Donald Tramp prigrlio kosmetsku politiku svojih i naših neprijatelja, i kako će na njegov poziv Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju uticati poseta Vladimira Putina Srbiji 17. januara?

Kada je, pre nešto više od godinu dana, Atlantski savet iz Vašingtona objavio izveštaj pod naslovom „Balkan napred: Nova strategija SAD za region“, američka ambasada u Beogradu pokušala je da anestezira ovdašnju javnost objašnjenjem da je ova organizacija – koja inače okuplja svu elitu vašingtonske močvare – samo jedna od „akademskih i istraživačkih institucija u SAD“ koje „svakodnevno učestvuju u javnim raspravama o spoljnopolitičkim pitanjima“, ali „te akademske i istraživačke institucije“, eto, „nemaju formalnu ulogu u kreiranju zvanične američke politike“.

STRATEGIJA ATLANTSKOG SAVETA Strategija Atlantskog saveta, koja je toliko uzbudila ovdašnju javnost da je i ambasada SAD morala da reaguje citiranim objašnjenjem koje to zapravo i nije budući da je svima jasno da Atlantski savet nema formalnu ulogu, ali to ne znači i da je nema uopšte, govorila je o „istorijskom zbližavanju sa Srbijom“ i o „istorijskoj revitalizaciji američko-srpskog savezništva“, ali pod uslovima koji su otkrili da bi ovo zbližavanje moralo da bude zasnovano na potpunoj kapitulaciji Srbije. U cilju „da se ostvari vizija o tome da će Balkan postati deo Evrope i transatlantske zajednice“ tako što će se „integrisati u institucije transatlantske zajednice“, to jest u NATO.
U tu svrhu, predloženo je „uspostavljanje stalnog vojnog prisustva SAD u Jugoistočnoj Evropi“ kako bi se „utvrdila dugoročna sposobnost Sjedinjenih Država da utiču na razvoj događaja“: „Sadašnja baza američkih vojnika pod komandom KFOR-a na Kosovu – baza Bondstil – trebalo bi da se pretvori u prvu stalnu vojnu bazu Sjedinjenih Država u Jugoistočnoj Evropi.“
Zatim, da se Srbija „značajno distancira od Rusije“, što „nije nešto oko čega bi Sjedinjene Države i EU mogli da prave kompromis“.
I pod tri, „ponovno uspostavljanje reputacije Sjedinjenih Država kao poštenog posrednika“ u pregovorima Beograda i Prištine (uz „konačan dogovor tokom sledeće godine“) i Skoplja i Atine u sporu oko imena Makedonije kako bi (Severna) Makedonija mogla da postane članica NATO-a.

TRAMPOVA PISMA Ovaj, treći stub strategije Atlantskog saveta – što veće dakle uključivanje Vašingtona u razne balkanske pregovore – i dovodi nas do pisama koje je predsednik SAD Donald Tramp prošle nedelje uputio svojim kolegama Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju. Ako, naime, već i sporazum koji su Skoplje i Atina postigli po ubrzanom tempu ukazuje da Trampova administracija postupa po nalogu, a svakako u skladu sa željama njenih protivnika okupljenih u Atlantskom savetu, poruke iz Trampovih pisama Vučiću i Tačiju takav utisak i dodatno potvrđuju.
Pre svega tu mislimo na njegov poziv njima da ih „ugosti u Beloj kući da proslavimo ono što bi predstavljalo istorijski sporazum“, koji je u očiglednom saglasju s idejom Atlantskog saveta da se SAD promoviše u glavnog brokera (poštenog posrednika) sporazuma Beograda i Prištine bez obzira na to što njihovim pregovorima (i dalje) rukovodi Evropska unija.
Ali đavo se, kao i obično, krije i u propratnim detaljima.
Apeluje, tako, Tramp „na obe strane da što pre postignu dogovor o normalizaciji“ – što pre – a isti osećaj hitnosti prisutan je i u strategiji Atlantskog saveta, koji je očekivao da se ove godine dogovore i Skoplje i Atina, ali i Beograd i Priština. Uzgred, upravo se u ovoj priželjkivanoj brzini i probijanju zadatih rokova, sva je prilika, i krije dobar deo razloga zbog kojih bi Vašington sad da preuzme ulogu nedovoljno efikasnog Brisela.
Dalje, poručio je Tramp Vučiću, „Sjedinjene Države cene vaše liderstvo, posebno u obezbeđivanju pune normalizacije odnosa sa Kosovom“, što bi moglo da se shvati i kao, tek, protokolarni kompliment, samo da nije reči Dejmona Vilsona, izvršnog potpredsednika Atlantskog saveta, koje tom komplimentu daju i puniji smisao: „Postoji velika šansa za Srbiju, pod Vučićevim liderstvom, (…) da pokuša da dovede do istorijskog pomirenja dve zemlje… I pod trenutnim liderstvom u Beogradu, postoji šansa da pomognemo da se privedu kraju razgovori sa Prištinom, da se unese određeni osećaj sigurnosti u taj odnos, ali i osećaj neminovnosti u pogledu budućnosti Srbije… To su teške odluke za predsednika Vučića i Vladu Srbije, ali oni su jasno pokazali zainteresovanost i volju.“
I najzad, piše Tramp Vučiću, „ohrabrujem vas da iskoristite ovaj trenutak i upotrebite političko liderstvo u donošenju odluka koje bi zadovoljile interese obeju zemalja. Bila bi ogromna šteta da se propusti ova jedinstvena prilika za mir, bezbednost i ekonomski rast“. Slično će i Tačiju: „Ukoliko se ne iskoristi ova jedinstvena prilika, to bi bio tragičan korak unazad, budući da se šansa za postizanje sveobuhvatnog mira verovatno neće ponoviti u skorije vreme. Pozivam vas i ostale kosovske lidere da ugrabite ovu jedinstvenu priliku.“
A zašto baš ovu priliku Vašington vidi kao toliko jedinstvenu? To uverenje je, u tekstu u „Vašington postu“ pod naslovom „Neka Srbija i Kosovo definišu sopstveni mir“, obrazložio viši saradnik Atlantskog saveta Danijel Vajdih: „I Vučić i Tači zaslužuju pohvale za svoju hrabrost… Nije verovatno da će se u narednim decenijama, ili još duže, dogoditi ovakav sticaj pravih lidera u Srbiji i na Kosovu. Pružimo šansu Srbiji i Kosovu da postignu i definišu sopstveni mir.“

VAŠINGTONSKA ŠARGAREPA Hoćemo da kažemo da postoji zabrinjavajuće visok stepen saglasja između prošlogodišnje strategije Atlantskog saveta i sadašnjeg postupanja administracije Donalda Trampa. A na to pak saglasje ukazujemo zbog toga što iz njega proizlazi i mogućnost, opasnost, da nam bude ponuđena nekakva šargarepica u vidu delića Kosova i Metohije kako bismo zauzvrat postupili u skladu sa željom Vašingtona da priznamo nezavisnost Kosova, omogućimo mu ulazak u Ujedinjene nacije, i usput zanavek raskinemo s Rusijom tako što ćemo svi zajedno da se „integrišemo u institucije transatlantske zajednice“.
Dejmon Vilson iz Atlantskog saveta, naime, savetuje da „Vučić bude pritisnut snažno, ali bez zahteva za ponižavajućim povlačenjem“, i Tramp u svom pismu Vučiću govori o „zadovoljavanju interesa obeju zemalja“ (što ne treba pomešati sa stvarnom brigom za interese Srbije budući da, u pismu Tačiju, on direktno kaže da su SAD „puno uložile u uspeh Kosova kao nezavisne, suverene države. Želimo da vaša zemlja nastavi da napreduje“), a Danijel Vajdih i otvoreno se zalaže za „razmenu teritorija između Srbije i Kosova“ jer bi to „oslobodilo Balkan od opakog uticaja Moskve“.

PRAVI IZBOR Imajući svu težinu ove vašingtonske kalkulacije u vidu, očigledno je da će predstojeća poseta predsednika Rusije Vladimira Putina Beogradu, najavljena za 17. januar, imati još i veći, da preciziramo: znatno veći, značaj nego što bi imala inače, u nekim normalnijim okolnostima.
Šta će Aleksandar Vučić tada zatražiti od Vladimira Putina? Da nastavi da se bori za Srbiju koja uključuje i Kosovo i Metohiju u skladu sa Ustavom Srbije i Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN, ili da se bori za takozvani kompromis kojim bi bili ispunjeni strateški interesi Sjedinjenih Država u ovom delu sveta? Zašto bi Vučić zvao Putina u goste ako namerava da udovolji Trampovom pozivu da onakvim povodom dođe u Belu kuću?
A opet, Dejmon Vilson iz Atlantskog saveta je uveren: „Sjedinjene Države treba da budu sigurne da će, suočen s teškim izborom između slabe podrške Rusije i stvarne ponude približavanja Zapadu, on (Vučić) napraviti pravi izbor.“
Kroz nešto manje od tri nedelje imaćemo izvanrednu priliku da testiramo (ne)tačnost ove procene…