ANATOMIJA LIBERALNOG UMA

USTANAK U FRANCUSKOJ I SRBIJA

Koliko su zagovornici liberalizma u Srbiji objektivni i konzistentni u svojim pogledima na svet savršeno ilustruje način na koji posmatraju aktuelne demonstracije u Francuskoj. Kroz tekst jednog od njih može se lako videti sva skarednost ovog mišljenja

Vreme je za uzbunu. Moramo zaustaviti imigraciju da nam se još veći broj radnika ne bi našao na birou rada. Biću precizan: Moramo zaustaviti imigraciju. I onu legalnu, i onu nelegalnu. Navedene reči nije izgovorio niko sa ekstremne desnice poput Marin le Pen, niti su izgovorene u poslednjih deset godina. Ovo je citat iz 1981. godine i njegov autor je jedan od najčuvenijih i najdugotrajnijih evropskih komunističkih vođa, višedecenijski generalni sekretar Komunističke partije Francuske Žorž Marše. Zašto u ovom trenutku podsećamo na ovog velikog političara? Zato što srpski liberalni krugovi koji se u Francusku razumeju koliko i u kvantnu fiziku u svom sveznanju smatraju da francuski pokret „Žutih prsluka“ predstavlja skupinu „ekstremnih desničara“ i „neofašista“, te da se njihovi žuti prsluci lako mogu pretvoriti u „braon košulje“, koje su postale simbol nacizma pošto su bile deo uniforme nacističkih Jurišnih odreda (SA) dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. „Pametnom“ je dovoljno da ovo zaključi, piše prepametni sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Aleksej Kišjuhas, iz zahteva što ih je ovaj pokret postavio predsedniku Francuske Emanuelu Makronu.
„Među zahtevima žutoprslukaša nalazi se i oni o migrantima i strancima. Na primer, uz opasku da treba ’dobro tretirati’ tražioce azila, dodaje se i da valja ’sarađivati sa UN’ kako bi se prihvatni centri za migrante ’razvili u raznim zemljama širom sveta, u iščekivanju ishoda aplikacije’. Drugim rečima, držati ih što dalje od Francuske još dok čekaju na azil. Naredni zahtev je eksplicitniji: ’Povratak odbijenih tražioca azila u njihove zemlje porekla’, a tu je i onaj koji poručuje: ’Odmah ukinuti programe privremenog rada za strance’. Najzad, na one mrske izbeglice koje, eto, dobiju priliku da žive i rade u Francuskoj valja primeniti tzv. ’pravu politiku integracije’ zato što, vele Žuti prsluci, ’Živeti u Francuskoj znači postati Francuz’. Zbog toga i ’pedagoški’ predlažu sledeće mere disciplinovanja i kontrole: ’kurseve francuskog jezika, kurseve francuske istorije, kurseve građanskog vaspitanja sa sertifikatom’“, navodi ova paradigma liberalnog svetonazora u Srbiji.

[restrict]

LEKCIJA MELANŠONU Žorž Marše nije u skladu s vremenom i modernim tokovima leve, marksističke i komunističke misli, pa se njegovi stavovi danas više ne mogu smatrati relevantnim, reći ćete. To što se on pre 40 godina zalagao za zaustavljanje imigracije sada nije bitno, jer je glavni tok komunističke misli pomeren. Zašto onda, postavlja se pitanje, Žan-Lik Melanšon, taj moderni Marše koji je uspeo da preporodi propalu ekstremnu levicu u Francuskoj i vrati je na glavnu scenu francuske politike, osvojivši između ostalog skoro 20 posto glasova na predsedničkim izborima, ne samo da podržava „Žute prsluke“ u principu nego i u načelu podržava sve njihove zahteve, uključujući i ove „antiimigrantske“? Zašto je onda Melanšon odbio da potpiše septembra ove godine „manifest za prihvat migranata“ koji je pripremila vladajuća elita? Zašto je onda Melanšon izjavljivao stvari poput „sram da bude one što organizuju imigraciju sporazumima o slobodnoj razmeni i koji je potom koriste da bi vršili pritisak na zaposlene“ (25. avgust 2018)?
Uistinu, nema velike razlike u pogledu na imigraciju na francuskoj ekstremnoj levici i na francuskoj ekstremnoj desnici. U suštini, levica se protivi zbog prava radnika, a desnica tome dodaje i borbu za tradiciju i identitet, koji su levim pokretima uglavnom strani pojmovi. Dakle, ovom logikom, potencijalni nacista je i Melanšon. Ali ne samo on. Liberalni svetonazor u isti koš „fašista“ i „populista“ svrstao bi i druge ekstremno leve evropske pokrete i partije, poput nemačke Levice koju predvodi Sara Vagenkneht, naslednica i supruga nemačkog Žorža Maršea, Oskara Lafontena. „Mi smo za pravo na azil i branimo ga. Granice moraju biti otvorene za progonjene osobe. Ali otvaranje granica za sve nije realno. Gubitak kontrole koji se desio u jesen 2015. promenio je ovu zemlju i to ne nabolje. To se ne sme ponoviti“, rekla je Vagenknehtova koja smatra da je „politika otvorenih granica suprotna (idejama) levice“. Sličnih, gotovo istovetnih stavova su i Amerikanac Berni Sanders i Britanac Džeremi Korbin.
U krajnjoj liniji, ako je politika integracije migranata kroz kurseve jezika i slično simptom fašizma, onda je i „migrantska majka“, nemačka kancelarka Angela Merkel potencijalni neonacista jer se zalaže za snažne mere u ovom domenu, a njen federalni komesar za integracije Aneta Vidman Mauc je i prešla granicu „potencijalnog“, jer traži da se jezički i drugi kursevi organizuju u zemljama porekla, i pre nego što ih migranti napuste. Ukratko rečeno, potpuno neonacističko bezumlje.

FLAGRANTNE LAŽI Da se radi o ekstremno desnom, a ne svenarodnom pokretu, stručnjak za sociologiju vidi i u činjenici da, prema anketama, najveći deo „Žutih prsluka“ čine birači stranke koju predvodi Marin le Pen (42 posto), dok je 16 procenata njih glasalo za Republikance, stranku desnog centra, a za socijaliste je glasalo njih „tek devet procenata“. Kišjuhas se u ovoj sociološkoj analizi ne može nikako optužiti za glupost, nego isključivo za malicioznost. Ovo na prvom mestu zbog toga što, ako je već došao do ovih podataka (pretpostavljamo da se radi o istraživanju agencije „Elabe“ do čijih smo rezultata i mi došli), nije izneo svu istinu o sastavu demonstranata. „Zaboravio“ je da navede da se među njima nalazi i 20 posto onih koji su glasali za Melanšona. Drugi njegov propust, kojeg bi kao sociolog i docent na fakultetu morao da bude svestan (ako već ne zna da je ovakvim krnjim iznošenjem činjenica prekršio Kodeks novinara Srbije), jeste da ovakav sastav u najvećoj mogućoj meri predstavlja vernu sliku francuskog društva. Osim što je broj birača Nacionalnog fronta značajno uvećan u odnosu na rezultate predsedničkih izbora (skoro udvostručen), a Makronovih znatno smanjen (5 umesto 24 posto) što je razumljivo, ostale političke opcije zastupljene su uglavnom srazmerno: socijalista je devet posto a na izborima su osvojili šest procenata, republikanaca je tri odsto manje nego na izborima, „melanšonovaca“ gotovo isti procenat.
Apologeta liberalizma koji se pretvara da je marksista laže i kada piše o „klasnom“ sastavu demonstranata. On tvrdi (ne znamo otkud) da su „u najvećem delu, u pitanju pripadnici niže srednje klase, odnosno sitni preduzetnici i sitni službenici koji su bez fakultetske diplome i stanuju van velikih urbanih centara“, odnosno „drugim, preciznim i Marksovim rečima – Žuti prsluci su sitna buržoazija“, „što znači i da među njima nema internacionalno ’prezrenih na svetu’, niti odistinski ’sužnjih koje mori glad’“. Za razliku od demonstracija u Beogradu, za koje ne postoje precizni „sociološki“ podaci (pretpostavljamo da predstavnici liberalnog krila srpskog društva nikada ne bi rekli da su predstavnici „site buržoazije“), za ove u Francuskoj imamo relativno precizne podatke. „Ovde se radi o radničkoj, aktivnoj Francuskoj, ljudima koji rade za minimalac ili malo više novca“, rekao je šef agencije „Elabe“ Bernar Sananes precizirajući da radnici čine 55 posto ovog pokreta. Važno je istaći da je ova anketa rađena za račun televizije BFM koja u Francuskoj važi za glavnu polugu Makronove propagande, te njeni rezultati nikako nisu mogli biti „štimovani“ u korist „Žutih prsluka“.
Iznenađujuće je, zbog toga, da neko ko se deklariše kao marksista i stalno poziva na teorije autora „Kapitala“ ovakav očito većinski radnički pokret, bunt siromašnih i potlačenih poredi sa „izlivanjem septičke jame“. Po svoj prilici, biće da je pre bunt iz 1968, na koji se kao svetli primer pozivaju i ovaj „sociolog“ i njegovi liberalni istomišljenici, bio „ustanak sitne buržoazije“ nego ovaj današnji. Potvrdu za to nalazimo (ponovo) u rečima Žorža Maršea koji je vođu šezdesetosmaša, a danas liberalnu vedetu Evropskog parlamenta Danijela Kona Bendita i njegove sledbenike u tekstu iz maja 1968. s otvorenim prezirom okarakterisao kao „lažne revolucionare“ potekle iz buržoazije.
Činjenicu da se Kišjuhas kao marksista stavlja u odbranu „Mekdonaldsa“, „Amazona“ i drugih eksploatatorskih korporacija spram radnika nećemo ni komentarisati ovom prilikom. Nećemo ni onu da osuđuje buntovne Francuze što pokazuju „gotovo potpuno nepoverenje u tzv. ’tradicionalne medije’“. Da li on veruje „tradicionalnim medijima“ u Srbiji i da li Francuzi treba da veruju, na primer, državnoj televiziji „Frans 3“, koja falsifikuje fotografiju sa demonstracija pretvarajući transparent „Makrone, odlazi“ u samo „Makron“ (videti sliku)? S druge strane, misao preuzeta od „prijatelja, kolege i profesora francuske književnosti i kulture Pavla Sekeruša“ da neki, bilo koji Francuz, uključujući i učesnike ovih protesta, „crnca ili Arapina uživo nikada nije ni video, ali zato zna da ne želi da im bude komšija“ govori da ni Sekeruš, ni Kišjuhas nikada Francusku nisu ni videli, ali da znaju ko tamo i zašto demonstrira. Koliki poznavalac francuske kulture čovek treba da bude pa da zna da to prosto nije moguće jer u ovoj zemlji, prema zvaničnim podacima, živi više od pet miliona ljudi afričkog porekla, odnosno 8,5 posto stanovništva. Koliko je jasno da se „Žuti prsluci“ neće pretvoriti u „Braon prsluke“, kao što im to imputira Kišjuhas, jasno je i da se njegova „siva masa“ odavno pretvorila u „masu braon boje“.

[/restrict]