Zona sumraka – Sociologija robovanja

Ne treba više slaviti ratnike koji zarad drugih žrtvuju sebe nego dezertere koji zarad sebe žrtvuju druge, poručuje nam mladi sociolog iz Novog Sada do ušiju zaljubljen u čari Austrougarskog carstva

Nedavni incident u beogradskom tramvaju, kada je nasilnik seksualno uznemiravao jednu devojčicu, ujedinio je srpsku javnost kao retko koji događaj dosad. Utisak je da su se u osudi ovog čina na istoj strani našle i „prva“ i „druga“ Srbija, i da je više od napastvovanja osuđivana pasivnost svedoka koji su s distance posmatrali nasilje i nisu pokušali da priteknu u pomoć nesrećnoj devojčici i time se dovedu u opasnost. Ako se ovo uporedi s reagovanjem Beograđana na ubistvo turskog ambasadora Galipa Balkara u Beogradu marta 1983, kada su se goloruki građani dali u poteru za napadačima pri čemu je jedan student izgubio život, a više ljudi je ranjeno, jasno je da smo se kao društvo u međuvremenu dosta promenili. Pitanje je kako je do toga došlo. Tu su se viđenja dve Srbije razdvojila. Dok je sociolog kulture Ratko Božović za N1 objasnio da je pasivnost proizvod činjenice da živimo u „društvu u kojem vlada haos, nasilje i bezakonje“ koji nas „određuju kao zajednicu“, pa smo „mrtvi ’ladni u odnosu na muke i nevolje drugoga“, drugi veruju da je ova promena u ponašanju rezultat višegodišnjeg, da ne kažemo višedecenijskog predanog rada na unižavanju junaka i obesmišljavanju svega herojskog, te veličanja uloge žrtve. I to ne samo kod nas nego širom Zapada. Odbrana je postala zločin, a pasivnost poželjno ponašanje.

[restrict] Ovaj sistem „vrednosti“ i svu opasnost koju on sa sobom nosi najbolje nam je demonstrirao u svom najnovijem tekstu „heroj“ među kolumnistima lista „Danas“, vrli sociolog Aleksej Kišjuhas. Pod naslovom „Trajno primirje“ mladi genije se divi činjenici da „novi trgovi, ulice i spomenici na Zapadu više ne proslavljaju i ne obeležavaju ratobornost“, nego su ih zamenili „spomenici posvećeni ožalošćenim majkama, umornim vojnicima ili ’neznanim junacima’“ među kojima je za najveću pohvalu spomenik hiljadama dezertera kod Ipra u Belgiji. „Dakle, ljudima koji bi tada bili streljani i/ili prezirani zbog kukavičluka“, navodi sociolog očito nas uveravajući da je sada došlo vreme ispravnog slavljenja dostojanstvenih dezertera, a ne krvoločnih ratnika. Po toj logici treba podići spomenik i svedocima „tramvajskog nasilja“ koji su vođeni prigovorom savesti odlučno odbili da pribegnu varvarstvu, nasilju i drugim niskim strastima u odbrani maloletne devojčice. Baš kao i oni, i dezerteri iz Prvog svetskog rata, i svakog drugog rata koji mu je prethodio ili sledio, svojim gestom, svojim odbijanjem da se žrtvuju, žrtvovali su nekog drugog, što samo u krajnje izopačenom društvu može biti uzorno. Kakav je model ponašanja potreban, ovaj sociolog nam pokazuje i svojim opisom uzroka Prvog svetskog rata gde navodi da je do ovog sukoba došlo zbog „sasvim personalnih ili ličnih drangulija kao što su obraz, ponos, stid, čast, posramljenost i stas“. Sve te „drangulije“ Kišjuhas s gađenjem odbacuje i negira im bilo kakvu vrednost. A zašto to čini? Jedno od objašnjenja bi moglo biti da, pošto ih sam ne poseduje, mrzi i prezire samo njihovo postojanje, pa i svakoga koga bi one krasile. Zaboravlja ovaj humanista i sociolog da pomene „drangulije“ kao što su život i sloboda koji bez časti i stida nemaju previše smisla.
Ne treba da čudi odnos Kišjuhasa prema Prvom svetskom ratu, s obzirom na to da ovaj „levičar“ smatra da je Austrougarska „bila razvijena multietnička država koja je istočnoj i centralnoj Evropi donela vekove mira (od formiranja Austrijskog nadvojvodstva 1453. do Prvog svetskog rata Austrija je vodila ukupno 70 ratova uključujući i šest protiv Mađarske od kojih poslednji 1848), prosperiteta i kulturnog napretka, uz ohrabrivanje i negovanje nacionalnih kultura i identiteta“, a onda je „sve otišlo dođavola pod barjakom nacionalizma“ („Asteriks u istoriji“, „Danas“, 12. novembar 2017). Taj barjak nacionalizma u njegovom univerzumu očito su nosili ljudi koje krase „vlažni nacionalistički snovi o ’Velikoj Srbiji’“, a ne predstavnici carstva koje „nije bilo nikakva ’tamnica naroda’“ nego „inspirativni uzor“ koji je „od velikog značaja za Evropsku uniju“ i delovalo kao „integrativna, pluralistička i zaštitnička snaga za sve narode pod svojom vlašću“. Nije, dakle, problem u Imperiji nego u nerazumnim narodima pod njenom vlašću koji u svojoj zatucanosti nisu umeli da prepoznaju bečke darove. Velika Austrija je super, a Velika Srbija zlo. Za razliku od sociologa Kišjuhasa, britanski istoričar Dejvid Stivenson u knjizi „Istorija Prvog svetskog rata“ ukazuje da je Austrougarska bila „konglomerat različitih oblasti koje su Habzburzi stekli ratom“, ne viševekovnim mirom, „i brakom“, te da je bila „represivna država sa modernom policijom i manje demokratična od pojedinih drugih evropskih država“ koja se „protivila nacionalnim idejama naroda koji su težili samoopredeljenju“.
Ta ljubav i opčinjenost Austrougarskom kod mladog Kišjuhasa su verovatno razlog zbog kog pod navodnicima i s omalovažavanjem piše i o pobedi Srbije u Prvom svetskom ratu, prisajedinjenju Vojvodine, i Podgoričkoj skupštini. Ljubav i opijenost novom imperijom su verovatno razlog zbog kog piše da između Srbije i „ostatka sveta“ okupljenog na obeležavanju stote godišnjice kraja Prvog svetskog rata postoji „dubok i strašan jaz“ jer mi slavimo rat, a oni mir. Baš kao što ga trenutno slave i u Avganistanu, Iraku, Siriji, Jemenu, Libiji ili Maliju i što ga slave širom sveta već vekovima unazad, gotovo bez prekida. Kišjuhas ovim nadilazi i definiciju roba koju je dao jedan od najvećih američkih pesnika Ezra Paund, po kojem je „rob onaj što čeka da drugi dođe i oslobodi ga“. Kišjuhas ne čeka oslobođenje, on u robovanju uživa i rado ga se priseća. [/restrict]