Učitavanje mogućeg smisla – Maternji i oni drugi jezici, III

Melodija s kojom smo otvorili oči u ovom čudesnom svetu u nama je kao disanje; ostalo je žamor mnogoljudnih prostranstava. Majku, podneblje i prošlost rodnog tla niko ne zameni. Maternja reč živi u nama, stari i obnavlja se, ili zamire, kao i svaki drugi skup živih ćelija čiji su koreni stari i duboki

Prva iskustva sa rečima, stvarima i bićima ne daju se naknadno, u tuđem podneblju, preuzeti od domorodaca, niti ih oni, kako god gostoprimljivi bili, mogu ustupiti. Priča o lakom životu u više jezika takva iskustva ne uzima u obzir. Lakoća, i inače, nije prva odlika istinitog življenja i sadržajnog mišljenja. Jezik se ne uči iz gramatike; u njoj se ozakonjuje ono do čega smo došli nekim drugim putevima. Ono što smo usvojili kao odrasla stvorenja, gde razumevanje rečenog i napisanog prethodi osećanju lepote i dubokog smisla, primljeno je kroz kritičke filtere svesti, a ne kroz nesvesne prijemnike. To su spoljašnji prilepci. Ako ih redovno ne koristimo, oni otpadaju, a najbolje se drže u štampanom tekstu, u knjigama i rečnicima: tamo, za časak, prorade. Jasnoća izražavanja na tuđem jeziku svodi se na časnu skromnost siromaštva; ona je postignuta po cenu odricanja od svega što je teže saopštljivo, zamršeno ili nerecivo. Za razliku od rodne leksike, ova, dopunska, nije dovoljno dugo boravila u nama da bi se zagrejala krvlju i dahom, niti je ozračena predačkim znanjima i zaveštanjima.
Dvojezičnost je društvena i ekonomska nužda, a jednojezičnost nedeljiva lična sudbina. Za snalaženje na poslu i u uličnom opštenju dovoljno je 600-700 reči. Onih 400-500 hiljada, koliko ih ima u boljim rečnicima, leže kao mrtvi kolektivni kapital. Još je siromašniji tzv. crnački engleski. Njime su se nekad služili robovi na plantažama američkog Juga, a danas je preplavio planetu. Izgovor je uprošćen, odbačeni su dvoglasi i poluglasovi. Da bi se nametnula planeti, Imperija je pristala i na tu žrtvu. Internacionalna brigada današnjeg engleskog je sačinjena od beskućne sirotinje: sve što ima ona sa sobom nosi, i, za razliku od prvorodnih naslednika golemog blaga, spremna je da gine za tuđe interese.

[restrict] Govoreći, veslamo nad okeanom u kome se komešaju stvari, bića, i njihove senke. Reči se združuju po smislu, boji, zvuku, prema davnim poznanstvima i novim potrebama. U sopstvenom jeziku to komešanje naslućujemo; u tuđem smo lišeni šestog čula. Znamo da postoje arheološke naslage leksike, ali nemamo pristupa u njih. Melodija s kojom smo otvorili oči u ovom čudesnom svetu u nama je kao disanje; ostalo je žamor mnogoljudnih prostranstava. Majku, podneblje i prošlost rodnog tla niko ne zameni. Maternja reč živi u nama, stari i obnavlja se, ili zamire, kao i svaki drugi skup živih ćelija čiji su koreni stari i duboki. Književno stvaranje je, pored ostalog, uzdarje koje vraćamo drevnim neimarima, poklonodavcima dragocenog građevinskog materijala. Ono iz građe izvlači vrhovnu meru izražajnosti. Moguće je, dakle, biti rodoljub i u ruženju svog naroda ako, kazujući neku neprijatnu istinu, navodimo reči da pokažu punu smislenost i snagu. Jezikom je, zahvaljujući trudu poznatih kao i bezimenih predaka, podzidano i učvršćeno tlo na kome stojimo. On je naš štit, poslednja linija odbrane, znamenje samobitnosti, sve to pod uslovom da ga volimo i negujemo. Nemamo tapiju na isključivo vlasništvo: naš je koliko ga razvijamo i unapređujemo, a ako još neko u tom naporu učestvuje, samim tim stiče pravo suvlasništva. U njemu je sačuvana životodajna dimenzija istorijskog pamćenja: oblikovan je na dvorovima prosvećenih kao i u zadimljenim čobanskim kolibama, potvrđivao se u sastavljanju tipika i zakonika, u zapevkama guslara i u popevkama iznad kolevke, u bdenju kaluđera po manastirskim ćelijama. Noseći takvo životno iskustvo reč je prirodno odbojna prema nasilju i nasilnicima. Izborom leksike i sintakse oni se, sami, razobličavaju u prostaštvu i protivživotnoj krutosti, u neprijateljstvu prema istini i slobodi stvarnog života. Drveni jezik, kako Francuzi zovu birokratsku retoriku, zapovednička sintaksa i jalove apstrakcije su naše žalosno nasleđe iz razdoblja jednoumlja. Povratak prirodnom, istinoljubivom govoru odvija se sporo: navika je jedna muka, a odvika dve. Voluntarističke fraze, poput one da „Evropa nema alternative“ deluju kao replika poznatih zakletvi da samoupravljanje i nesvrstavanje nemaju alternative (ponekad se naglašavalo da nemaju druge alternative!). Znamo kako su te svetinje završile i gde smo stigli ne skrećući sa Titovog puta.
Nikad nije suvišno istaći da je jezik živi organizam: u potrazi za tačnošću, u iskušavanju preliva, on ima pravo na eksperimentisanje i grešenje. Književna umetnost živi i od lošeg govornog jezika, za šta nam dobar primer daju komadi Aleksandra Popovića. Uzdržavajmo se od prebrzih osuda, poštujući slobodu kretanja i isprobavanja. Dovoljna je brižna ljubav, i povremene prijateljske opomene.
Sporenje među jezičkim varijantama i njihovim korisnicima odraz je našeg opšteg civilizacijskog i kulturnog nazadovanja, povratka u neznalaštvo: učesnici u polemici ističu nepremostive razlike između tri-četiri dijalekta, služeći se, pritom, istim rečnikom! Takav stepen bezumlja teško je naći u ovom, inače, poremećenom svetu. Devetnaesti vek je, prema ovome što gledamo i slušamo, bio civilizovaniji i tolerantniji. Tužno siromaštvo, jadna uvređenost, sa samoživom i kratkovidom političkom elitom učinili su da jezička bliskost postane smetnja opštenju i razumevanju. Herderova postavka da je jezičko zajedništvo osnova nacionalnog jedinstva dovodi u pitanje klimave balkanske identitete. Srećom, jezičko zajedništvo nije jedino merilo. Engleski bi nam ovde mogao dati korisnu pouku i utehu, ali nama nije do koristi već do kavge. U to, neznalačko nadvikivanje ozbiljan čovek se ne bi smeo uplitati, u očekivanju da duhovna beda istroši snagu i otekne sa mutnim vodama istorije.
Na ovom dobrom, majčinski hranljivom jeziku vidljivi su tragovi društvenih promena kao i naplavina kojima smo bili izloženi. U šta sve nismo verovali, i u šta nas nisu uveravali… U borbi za napredak i lepšu budućnost stigli smo u mračnu prošlost. Leksika je natrunjena suvišnim i pomodnim tuđicama, sintaksa se poljuljala. Kuća je poluprazna, prozori i vrata širom otvoreni, a čuvar osnovne mere i viševekovni graditelj, seljak, sa gašenjem ruralne civilizacije, zapustio je svoju dužnost pošto se i sam proskitao. Brigu je preuzela elita, a ona se deli na ravnodušne internacionaliste i uspaničene rodoljube. Slaba vajda, i od jednih i od drugih.
Jezik je naša ljubav i naša muka, mrak kroz koji posrćemo, svetlost u koju povremeno izbijamo. Tačna reč oslobađa i usrećuje. Nisam znalac, nego talac tog obilja. Razbežali smo se iz naših zavičajnih kutaka, a stopala nam, i dalje, zapinju za kućni prag. Stvarnost je obzidana; ono što traži oblik, što bi da živi, nadire, kao plodorodna masa, iz dubine pamćenja, propinje se prema istini, lepoti i slobodi.
I to je to, što bi rekli preživeli savremenici pokopane države. Ovaj tautološki obrt ostavlja nas u bespuću: to je to, uzmi ili ostavi! Postoji, doduše, i ona dosetljivija zamena sa veselim fatalističkim prizvukom:
I to ti je što ti je,
Mili moj Vilotije.
Ovo se može uputiti i Timotiju, Panajotiju, Fotiju i Jerotiju, kao i svima koji skrštenih ruku gledaju kako prolazi život. Sveobuhvatno to bi trebalo rastaviti na sastavne delove da bismo videli sadržaj guke koja nam je zastala u grlu. [/restrict]