Учитавање могућег смисла – Матерњи и они други језици, III

Мелодија с којом смо отворили очи у овом чудесном свету у нама је као дисање; остало је жамор многољудних пространстава. Мајку, поднебље и прошлост родног тла нико не замени. Матерња реч живи у нама, стари и обнавља се, или замире, као и сваки други скуп живих ћелија чији су корени стари и дубоки

Прва искуства са речима, стварима и бићима не дају се накнадно, у туђем поднебљу, преузети од домородаца, нити их они, како год гостопримљиви били, могу уступити. Прича о лаком животу у више језика таква искуства не узима у обзир. Лакоћа, и иначе, није прва одлика истинитог живљења и садржајног мишљења. Језик се не учи из граматике; у њој се озакоњује оно до чега смо дошли неким другим путевима. Оно што смо усвојили као одрасла створења, где разумевање реченог и написаног претходи осећању лепоте и дубоког смисла, примљено је кроз критичке филтере свести, а не кроз несвесне пријемнике. То су спољашњи прилепци. Ако их редовно не користимо, они отпадају, а најбоље се држе у штампаном тексту, у књигама и речницима: тамо, за часак, прораде. Јасноћа изражавања на туђем језику своди се на часну скромност сиромаштва; она је постигнута по цену одрицања од свега што је теже саопштљиво, замршено или нерециво. За разлику од родне лексике, ова, допунска, није довољно дуго боравила у нама да би се загрејала крвљу и дахом, нити је озрачена предачким знањима и завештањима.
Двојезичност је друштвена и економска нужда, а једнојезичност недељива лична судбина. За сналажење на послу и у уличном општењу довољно је 600-700 речи. Оних 400-500 хиљада, колико их има у бољим речницима, леже као мртви колективни капитал. Још је сиромашнији тзв. црначки енглески. Њиме су се некад служили робови на плантажама америчког Југа, а данас је преплавио планету. Изговор је упрошћен, одбачени су двогласи и полугласови. Да би се наметнула планети, Империја је пристала и на ту жртву. Интернационална бригада данашњег енглеског је сачињена од бескућне сиротиње: све што има она са собом носи, и, за разлику од првородних наследника големог блага, спремна је да гине за туђе интересе.

[restrict] Говорећи, весламо над океаном у коме се комешају ствари, бића, и њихове сенке. Речи се здружују по смислу, боји, звуку, према давним познанствима и новим потребама. У сопственом језику то комешање наслућујемо; у туђем смо лишени шестог чула. Знамо да постоје археолошке наслаге лексике, али немамо приступа у њих. Мелодија с којом смо отворили очи у овом чудесном свету у нама је као дисање; остало је жамор многољудних пространстава. Мајку, поднебље и прошлост родног тла нико не замени. Матерња реч живи у нама, стари и обнавља се, или замире, као и сваки други скуп живих ћелија чији су корени стари и дубоки. Књижевно стварање је, поред осталог, уздарје које враћамо древним неимарима, поклонодавцима драгоценог грађевинског материјала. Оно из грађе извлачи врховну меру изражајности. Могуће је, дакле, бити родољуб и у ружењу свог народа ако, казујући неку непријатну истину, наводимо речи да покажу пуну смисленост и снагу. Језиком је, захваљујући труду познатих као и безимених предака, подзидано и учвршћено тло на коме стојимо. Он је наш штит, последња линија одбране, знамење самобитности, све то под условом да га волимо и негујемо. Немамо тапију на искључиво власништво: наш је колико га развијамо и унапређујемо, а ако још неко у том напору учествује, самим тим стиче право сувласништва. У њему је сачувана животодајна димензија историјског памћења: обликован је на дворовима просвећених као и у задимљеним чобанским колибама, потврђивао се у састављању типика и законика, у запевкама гуслара и у попевкама изнад колевке, у бдењу калуђера по манастирским ћелијама. Носећи такво животно искуство реч је природно одбојна према насиљу и насилницима. Избором лексике и синтаксе они се, сами, разобличавају у просташтву и противживотној крутости, у непријатељству према истини и слободи стварног живота. Дрвени језик, како Французи зову бирократску реторику, заповедничка синтакса и јалове апстракције су наше жалосно наслеђе из раздобља једноумља. Повратак природном, истинољубивом говору одвија се споро: навика је једна мука, а одвика две. Волунтаристичке фразе, попут оне да „Европа нема алтернативе“ делују као реплика познатих заклетви да самоуправљање и несврставање немају алтернативе (понекад се наглашавало да немају друге алтернативе!). Знамо како су те светиње завршиле и где смо стигли не скрећући са Титовог пута.
Никад није сувишно истаћи да је језик живи организам: у потрази за тачношћу, у искушавању прелива, он има право на експериментисање и грешење. Књижевна уметност живи и од лошег говорног језика, за шта нам добар пример дају комади Александра Поповића. Уздржавајмо се од пребрзих осуда, поштујући слободу кретања и испробавања. Довољна је брижна љубав, и повремене пријатељске опомене.
Спорење међу језичким варијантама и њиховим корисницима одраз је нашег општег цивилизацијског и културног назадовања, повратка у незналаштво: учесници у полемици истичу непремостиве разлике између три-четири дијалекта, служећи се, притом, истим речником! Такав степен безумља тешко је наћи у овом, иначе, поремећеном свету. Деветнаести век је, према овоме што гледамо и слушамо, био цивилизованији и толерантнији. Тужно сиромаштво, јадна увређеност, са саможивом и кратковидом политичком елитом учинили су да језичка блискост постане сметња општењу и разумевању. Хердерова поставка да је језичко заједништво основа националног јединства доводи у питање климаве балканске идентитете. Срећом, језичко заједништво није једино мерило. Енглески би нам овде могао дати корисну поуку и утеху, али нама није до користи већ до кавге. У то, незналачко надвикивање озбиљан човек се не би смео уплитати, у очекивању да духовна беда истроши снагу и отекне са мутним водама историје.
На овом добром, мајчински хранљивом језику видљиви су трагови друштвених промена као и наплавина којима смо били изложени. У шта све нисмо веровали, и у шта нас нису уверавали… У борби за напредак и лепшу будућност стигли смо у мрачну прошлост. Лексика је натруњена сувишним и помодним туђицама, синтакса се пољуљала. Кућа је полупразна, прозори и врата широм отворени, а чувар основне мере и вишевековни градитељ, сељак, са гашeњем руралне цивилизације, запустио је своју дужност пошто се и сам проскитао. Бригу је преузела елита, а она се дели на равнодушне интернационалисте и успаничене родољубе. Слаба вајда, и од једних и од других.
Језик је наша љубав и наша мука, мрак кроз који посрћемо, светлост у коју повремено избијамо. Тачна реч ослобађа и усрећује. Нисам зналац, него талац тог обиља. Разбежали смо се из наших завичајних кутака, а стопала нам, и даље, запињу за кућни праг. Стварност је обзидана; оно што тражи облик, што би да живи, надире, као плодородна маса, из дубине памћења, пропиње се према истини, лепоти и слободи.
И то је то, што би рекли преживели савременици покопане државе. Овај таутолошки обрт оставља нас у беспућу: то је то, узми или остави! Постоји, додуше, и она досетљивија замена са веселим фаталистичким призвуком:
И то ти је што ти је,
Мили мој Вилотије.
Ово се може упутити и Тимотију, Панајотију, Фотију и Јеротију, као и свима који скрштених руку гледају како пролази живот. Свеобухватно то би требало раставити на саставне делове да бисмо видели садржај гуке која нам је застала у грлу.

[/restrict]