Suverenisti protiv američke okupacije Evrope

Analitičari ukazuju da se putevi SAD i EU razilaze, a nezavisna energetska i vojna politika je kamen temeljac evropske suverenosti, u čemu Moskva može da bude partner i zameni prekookeanskog „saveznika“

Sve češće se u poslednje vreme govori o „velikim promenama“ u Evropi. Reč je, pre svega, o odnosu Evrope prema SAD, a naročito je ova tema postala aktuelna nakon izbora predsednika Donalda Trampa, koji je januara 2017. stupio na dužnost. Ako su do tada imali mnogo obzira prema prekookeanskom savezniku, pa su otrovne strelice prema Vašingtonu u vreme vlasti Baraka Obame, ili još pre njega, smeli da upućuju samo najkuražniji i oni koji su pljunuli na svoju političku karijeru, danas to više nije retkost. Osokolila se Evropa, shvativši da su ekonomska i migrantska kriza – od kojih danas trpi ceo kontinent – umnogome posledica američkog delovanja širom sveta. I da američke sankcije Rusiji i Kini, kao i potencijalni vojni sukob sa ovim moćnim državama Evropu vodi pravo u propast. Zaboravili su, mnogi od njih, jedino da ukažu da je gotovo sve što su proteklih decenije SAD radile bilo uglavnom uz punu podršku te iste Evrope.

[restrict]

ZEC PRED ANAKONDOM Jedan od onih koji su znali, ponekad, da pruže otpor Vašingtonu i dok su bili na vlasti, jeste i bivši nemački kancelar Gerhard Šreder. „Nedovoljna poslušnost“ verovatno ga je i koštala kancelarske funkcije 2005, uprkos tome što su njegove reforme položene u temelj današnje ekonomske snage i vitalnosti Nemačke. Ipak, nasledniku Helmuta Kola i prethodniku Angele Merkel nije oprošteno protivljenje američkoj vojnoj intervenciji u Iraku 2003, izvedenoj bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Razlaz sa Amerikancima verovatno ga je i pogurao bliže Moskvi, gde je posle 2000. godine uspostavio dobre radne i lične odnose s predsednikom Vladimirom Putinom. Danas je Šreder angažovan u upravi ruskog energetskog giganta „Rosnjeft“ i na čelu je „Severnog toka“ – izuzetno važnog projekta za Nemačku i Rusiju. A to je projekat koji Amerikanci doživljavaju kao „crvenu maramu“, shvatajući da njegovom realizacijom gube moć i uticaj u Evropi.
Da su se stvari u evroatlantskim odnosima ipak promenile, najbolje se vidi iz nove retorike EU prestonica prema Vašingtonu. I tu im je Tramp, sa svojim provokativnim postupcima, zaista dobro došao. Sada imaju „opipljiv“ razlog da se pobune i zbog stvari zbog kojih ranije nisu smeli – odgovarajući na prilično brutalne poruke što stižu preko okeana. Upravo je Šreder protekle nedelje uputio jednu od najoštrijih izjava, koristeći se lagodnijim položajem bivšeg nemačkog lidera, oslobođenog suviše strogih stega u javnim nastupima. „SAD se odnose prema Nemačkoj kao prema okupiranoj državi. Na takav način Vašington gradi i svoju trgovinsku politiku“, ukazao je bivši kancelar i čovek koga, zbog dobro obavljenog posla u ekonomiji, i dalje veoma cene u njegovoj zemlji.
Ova izjava kao da se nadovezuje na nedavne reči, odnosno kritiku politike SAD, nemačkog šefa diplomatije Hajka Masa, koji je ocenio da Nemci ne smeju da stoje „kao zec pred anakondom“ kada je reč o kaznenim carinama i sankcijama koje uvode Amerikanci. „Moramo odlučno da branimo sopstvene interese u svetlu takvih akcija. Ne radi se samo o 80 miliona Nemaca već i o Evropi, gde živi 500 miliona ljudi“, poručio je tada Mas. I pre ovoga nemački ministar znao je da „raspali“ po Amerikancima. „Mnogi misle da je moguće ’prespavati’ Trampa i da će posle njega sve biti kao i pre. Smatram da je to pogrešno mišljenje. U transatlantskim odnosima događaju se strukturne promene i to je ono na šta mi u Nemačkoj, i posebno u Evropi, moramo da se pripremimo sa strateške tačke gledišta“, ukazao je Mas na tviteru u septembru. I njegov prethodnik Zigmar Gabrijel je isticao neophodnost preispitivanja odnosa sa SAD. Gabrijel je pozivao Brisel da „odbaci iluzije“ i da „zahteva od Vašingtona milijarde koje EU troši na izbeglice koje su došle kao rezultat vojnih intervencija Vašingtona“.
Ali ni Tramp ne zaostaje u retorici, dajući time dodatnu municiju svojim evropskim kritičarima. Udarajući često po „evropskim partnerima“, Trampova oštrica mahom zahvata dve vodeće sile EU – Nemačku i Francusku. Američki lider „na nož“ je dočekao ideju francuskog lidera Emanuela Makrona da bi EU trebalo da ima svoju vojsku, između ostalog i za „odbranu od SAD, Kine i Rusije“. Tramp ga je opomenuo da se „u Prvom i Drugom svetskom ratu radilo o Nemačkoj i – kako se sa time izborila Francuska“? „U Parizu su počeli da uče nemački, sve dok se nisu umešale SAD“, odbrusio je šef Bele kuće Makronu. Ostaje nepromenjena i američka kritika da EU partneri moraju da izdvajaju mnogo više za odbranu. Dolaskom Trampa na vlast ovaj zahtev je izbio u prvi plan. „Platite za NATO“, piše Tramp i dodaje da troškovi Nemačke čine jedan odsto BDP-a, dok SAD troše četiri.

STVARI SU SE OTELE KONTROLI Odnosi SAD s Nemačkom su posebna priča već godinama, ali ne treba zaboraviti da su se i američkoj intervenciji u Iraku usprotivili Pariz i Berlin, a da su onda tražili i podršku Moskve, kao važne zemlje u Savetu bezbednosti. Putin je ovu „nijansu“ više puta isticao – da su Žak Širak i Šreder njega molili za pomoć protiv politike Džordža Buša, a ne obrnuto. I šta smo posle dobili, da nam Francuska i Nemačka uvode sankcije zajedno sa Amerikancima – ukazivao je Putin. Ali kao što voda uvek nađe svoj put, tako i interesi, ma koliko bili suzbijani, isplivaju na površinu. Ozbiljan krizni momenat u odnosima Berlina i Vašingtona dogodio se 2015, kada je otkriveno da je američka služba NSA deset godina prisluškivala telefon Merkelove. Stvar je nekako legla, jer je Obama nosio oreol nobelovca i „lidera slobodnog sveta“, pa je Berlin čak pristao i da uvede sankcije Moskvi, iako je zbog toga izgubio desetine milijardi dolara.
S dolaskom Trampa, stvari su se otele kontroli, pa su evropski političari sebi dopustili slobodu da o američkom predsedniku izreknu stvari koje ranije ne bi smeli ni da pomisle. Ni on im nije ostao dužan, a posebno Merkelovoj, koja je u jednom trenutku – posebno zbog svoje liberalne politike prema migrantima – promovisana u Obaminog naslednika na planu demokratije. Tramp je ukazivao više puta da je Nemačka pala u ekonomsku zavisnost prema Rusiji zbog izgradnje gasovoda „Severni tok 2“, koji treba, zajedno sa „Turskim tokom“, konačno da skine neophodnost ukrajinskog tranzita. Amerikancima smeta „Severni tok“ i moguća zavisnost Evrope od Rusije, ali podržavaju energetsku zavisnost Evrope od ukrajinske trase.
Očuvanje „ukrajinskog tranzita“ produžava zavisnost EU od američke politike. Kako je američki državni sekretar Majk Pompeo prošle nedelje izjavio u Kijevu, Ukrajina „nema većeg prijatelja od SAD“. „Nastavićemo zajednički da radimo na zaustavljanju projekta ’Severni tok 2’, koji podriva stratešku i ekonomsku bezbednost Ukrajine i preti da dodatno ugrozi suverenitet evropskih država koje zavise od ruskog gasa“, poručio je šef Stejt departmenta. Ova američka „briga za evropski suverenitet“ podstakla je Šredera da ukaže kako Vašington ne doživljava Berlin za ravnopravnog partnera. „Mi ne možemo da trpimo da se prema nama odnose kao prema okupiranoj zemlji. Kada posmatram američkog ambasadora, stičem utisak da on sebe više smatra oficirom okupacione vojske, nego ambasadorom SAD u suverenoj državi“, objasnio je bivši kancelar i naglasio da Nemačka mora da traži druge partnere, posebno istakavši Kinu.

OTVORENA KONFRONTACIJA Analitičari smatraju da sve ovo ukazuje da u Evropi počinje proces „suverenizacije“, jer se putevi SAD i EU razilaze. Otuda i neophodnost nezavisne energetske i vojne politike, a to razdražuje Amerikance – koji odlično znaju da su ova pitanja kamen temeljac samostalnosti. I u čemu, slučajno ili ne, Moskva može da bude odličan partner za saradnju i zameni višedecenijskog „saveznika“ s druge strane okeana. „Proces suverenizacije je pokrenut. Imajući u vidu da se i vlast u evropskim državama menja, da na vlast dolaze ljudi s drugačijim pogledima, mislim da će se ovaj proces dovesti do kraja“, naveo je za „Raša tudej“ ruski analitičar Aleksandar Asafov, ukazujući da misli na EU u celini, ali i na zemlje poput Nemačke, Italije i Francuske. Kako ukazuje, posle bregzita i promene vlasti u Nemačkoj može se očekivati otvorena konfrontacija Evrope i SAD.

[/restrict]