ŠTA NAS JE „UBILO“, A NIJE NAS OJAČALO!

Novi mostovi saradnje

Piše Milica Vesković Anđelković

Dijaspora, (a)nacionalne dileme i produktivna interakcija s maticom

Nacionalni identitet? Pa ta nacionalistička ideologija nas je i ubila! Da je sreće da nikada nije ni postojala. Ovo je, verujemo, za mnoge šokantan komentar jednog ispitanika koji je išao uz odgovor na pitanje o nacionalnom identitetu. I nije jedini antinacionalno obojen komentar koji su dali ispitanici u okviru istraživanja karakteristika i stavova visokokvalifikovane dijaspore i povratnika u Srbiju koje sprovodi udruženje „Centar za život – da nas bude više“ uz podršku kabineta ministra bez portfelja zaduženog za demografiju i u saradnji s Republičkim zavodom za statistiku.

IDENTITETSKA KONFUZIJA Osnovni cilj ovog istraživanja jeste prikupljanje stavova i predloga ispitanika za stvaranje povoljnije klime u Srbiji, radi kreiranja državne politike koja bi na višeslojan način doprinela što funkcionalnijem povezivanju visokokvalifikovanog segmenta naše dijaspore s maticom. Sada nećemo šire predstavljati istraživanje (čiji je koordinator potpisnik ovih redova), već ćemo se osvrnuti na neke rezultate istog koji su nas uistinu iznenadili.
Među našom visokoobrazovanom populacijom u inostranstvu – doduše uglavnom ograničenom na iseljeničke talase s kraja 20. i početka 21. veka – znatno su zastupljeniji anacionalni pa i antinacionalni stavovi nego u Srbiji. U tome se neretko toliko daleko ide da se od silne ostrašćenosti mešaju nacionalni identitet i nacionalizam, a poslednji, često a krajnje iskrivljeno, poistovećuje sa šovinizmom. Toga naravno ima u sličnim istraživanjima i u Srbiji – pokazuje se da nacionalna vrednosna orijentacija postepeno pada od kraja prošlog veka. Međutim, za razliku od stavova građana Srbije bez iskustva života u inostranstvu, pitanja koja se odnose na nacionalni identitet kod naše visokoobrazovane dijaspore bude vrlo negativne emocije pa ih ovi ispitanici doživljavaju kao uvredljive.
Slično je i u vezi s odnosom prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Gotovo polovina anketiranih građana SPC-u ne pridaje nikakav značaj, što je veći procenat nego kada se radi o onima – a ima ih, da ponovim, zapanjujuće mnogo – koji iskazuju negativan odnos prema svemu nacionalnom. Ovaj rezultat je iznenadio pošto su ranija osluškivanja pulsa i drugih kategorija stanovništva u dijaspori pokazala da osetno veći (pozitivan) značaj nacionalnom identitetu i interesu, patriotizmu, SPC-u pridaju građani uglavnom nižeg obrazovanja koji su se pre kraja osamdesetih godina prošlog veka iselili iz Srbije i drugih zemalja gde naš narod predstavlja autohtono stanovništvo. Nacionalni identitet, Crkva i matica prema nekim ranijim istraživanjima veoma su visoko vrednovani i kod potomaka tih Srba koji su rođeni u dijaspori.

PODSTICANJE SARADNJE Da se vratimo ispitanicima obuhvaćenim aktuelnim istraživanjem. Da li se kod dela visokoobrazovanih naših sunarodnika koji su se kasnije odselili radi o olakim i, rekli bismo, neosnovanim generalizacijama i projekcijama ličnih frustracija i svega negativnog iz „prošlog života“ na zemlju porekla i naciju, ili o nečemu drugom – nemamo pravo da zaključujemo. Konstatujemo kakvo je stanje sudeći po rezultatima navedenog istraživanja uz naglašavanje da i tome, u mogućoj meri, moramo da se prilagođavamo u kreiranju državnih politika, a zarad nacionalnog interesa. To je pitanje državnog i nacionalnog pragmatizma. Ne bi smela da prevlada emotivna reakcija u smislu otpisivanja anacionalno orijentisanog dela dijaspore, ako je on, uprkos takvom stavu, spreman na izvesnu saradnju sa Srbijom.
Ponovimo i naglasimo da ovo nije univerzalni stav dijaspore. Naprotiv, mnogi građani Srbije i pripadnici naše dijaspore visoko vrednuju nacionalno nasleđe. Drugi, u istraživanju kojim se bavimo veoma zastupljeni, ne pridaju mu značaj ili ga čak omalovažavaju. Šta god ko od nas mislio, sve to je legitimno. S obzirom na to da je Srbija definisana kao nacionalna država, svakako je njena obaveza da vodi kulturno-identitetsku politiku koja pogoduje očuvanju pa i jačanju nacionalnog nasleđa i identiteta. Međutim, država nema pravo da bilo kome išta napadno nameće, već mora da stvori društvenu klimu koja pogoduje interesima svih koji bi u nju ulagali.
Ovo se odnosi i na one koji su trenutno iz nekog razloga kivni. Ako se nacionalni koreni ne iseku, makar bili i relativizovani, pre ili kasnije možda će ponovo doći do približavanja s nacijom i državom porekla. Konačno, nikada se ne zna kada će iz našeg „semena“ u nekoj narednoj generaciji u dijaspori niknuti nacionalno svesno drvo. I te kako je to moguće. Tome nas uči i naša i tuđa istorija.

POTENCIJAL POVEZIVANJA Dok se razvijene zemlje bore da privuku tuđe „talente“, mi smo predugo zapostavljali svoje. Kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Da bi se to promenilo, potreban nam je drugačiji, promišljeniji i aktivniji pristup države. A da bismo do njega došli, moramo da saslušamo i, kada to deluje produktivno, uvažimo stavove i onih koji se deklarišu kao krajnje građanski i anacionalno (i antinacionalno) orijentisani.
Usled frustracija i besa ljudi svašta kažu i napišu, ali stvari nisu crno-bele. Možda će kod nekih proći negativan naboj, drugi su i pored njega na nekim poljima spremni da sarađuju sa Srbijom, treći samo traže više pažnje i uvažavanja, a verovatno do kraja ne misle sve ono negativno što o matici „kažu“. Kako god bilo, neka im naša vrata budu otvorena. Uostalom, kada kroz prizmu rezultata tzv. testova lojalnosti – na primer u vezi s podrškom našoj reprezentaciji – sagledamo stvari, vidimo da i mnogi od onih koji iskazuju naglašeno anacionalne stavove ipak nisu spalili sve mostove (83 posto ispitanika i dalje navija za Srbiju). Štaviše, nemalo njih pominje da zbog vezanosti za bliske ljude ne otpisuju Srbiju iako je ne doživljavaju kao svoju nacionalnu državu.
Tako i deo onih koji smatraju da je „nacija kao izvor grupne kohezije prevaziđena“, te da „pozivati ljude iz dijaspore da pomognu razvoju nacije koju su, iz kojih god razloga, napustili, nema motivacioni potencijal“ – ostavlja mogućnost saradnje s maticom i daje predloge za to. Obično ističu potencijal ostvarivanja i održavanja ličnih veza jer jedino kroz tu dimenziju doživljavaju Srbiju pozitivno. Jedan od takvih predloga je da se među našim istaknutim naučnicima i drugim uglednim ljudima u dijaspori „regrutuju“ predstavnici Srbije za pojedine zemlje i struke, pa bi oni s određenim brojem ljudi iz dijaspore, koji njih lično cene šta god mislili o državi porekla, mogli da uspostave spone koje bi mogle da se iskoriste u funkciji napretka Srbije.

NUŽNOST DRUGAČIJE POLITIKE Nova državna politika povezivanja matice i dijaspore morala bi da uvaži njihove predloge. Veliki je korak napred što je, konačno, prepoznato da dosadašnji pristup dijaspori – koji umnogome simboliše i činjenica da smo s Ministarstva spali na Kancelariju pa na Upravu za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu – nije adekvatan. Država naroda čiji veliki deo živi van njenih granica ne sme, prema tom delu naroda, da se odnosi tako neposvećeno.
Sigurno smo i time doprineli negativnoj klimi prema matici kod dela srpske dijaspore. Sve što doprinosi negativnosti moramo da se potrudimo da menjamo. A kada se radi o pripadnicima našeg naroda koji su pozitivno opredeljeni prema, kako u našem ispitivanju tako nastrojeni ispitanici kažu, „svojoj voljenoj Srbiji“, njima ostaje da kažemo hvala velika, da im se izvinimo zbog nedovoljne pažnje i da ih pre svih drugih zamolimo da nam svojim znanjem i kontaktima pomognu koliko mogu. Potrebno je da se u tom smislu, na način koji bi i njima godio, uključe u život matice. Sada za takvu orijentaciju i politiku tražimo – s nadom da će od strane donosioca odluka oni biti prihvaćeni – što efikasnije modele. Često je i Srbija, nažalost, nedovoljno otvorena čak i za one koji požrtvovano žele da joj pomognu.
Autor je sociolog