SPASIMO FRANCUSKU!

S mešavinom sete i očajanja, istoričari ponekad kažu: onaj srpski 20. vek koji počinje pucnjem Gavrila Principa 1914. godine uveliko traje. Dakako da traje, a ponešto o zaglavljenosti u zlosrećnom stoleću razumeli smo i u danu kada je, u susret obeležavanju stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata (11. novembar) u Francuskoj, upravo iz ove zemlje, domaćina svetskog skupa, stigla vest: uz pobednike, učesnik događaja, s punim državničkim uvažavanjem, biće i Republika Kosovo!
Kosovski ambasador u Parizu, razdragan, dojavio je preko tvitera: „Zastava Kosova prvi put se vijori u Notr Damu u okviru komemoracija 100 godina od završetka Prvog svetskog rata.“
Otkud usred Bogorodičine crkve, pored državnih simbola zemalja pobednica u Prvom svetskom ratu, i znamenje „države Kosovo“? Kosovo naime ne samo da nije bilo učesnik Velikog rata već u to vreme nije postojalo čak ni kao južna srpska pokrajina! Ukoliko uopšte o istorijskim faktima razmišljaju, organizatorima teško da nije poznato kako je u godinama Velikog rata šiptarsko stanovništvo na teritoriji Kosmeta kao oslobodioce dočekivalo okupatore, dakle armije zemalja koje su pobeđene u tom ratu!
Šta to čini Francuska? Naslućujemo li njenu sopstvenu krizu identiteta, možda i dublju od one koju žive njeni pojedini gosti? Ko je zvonaru Bogorodičine crkve naložio da istakne simbol državnosti zemlje koja nije postojala u vreme Velikog rata, kao što za veliki deo sveta, u koji se ubraja i nekoliko evropskih država, ne postoji ni danas? Iz pariskog hrama, kao nalogodavca, prozvali su Jelisejsku palatu, jer „Notr Dam se ne bavi diplomatijom“. Razjasnilo se da je za diplomatske i političke skandale po obrascu čiji se uzor može rekonstruisati, a lik stvarnog nosioca autorskih prava naslutiti, zadužen niko drugi do Le Palais de l’Élysée, sedište francuskog predsednika.
Predsednik Emanuel Makron, u sklopu dešavanja povodom istorijskog jubileja, bio je krenuo na četvorodnevno hodočašće – obilazak mesta velikih bitaka u Prvom sveskom ratu, vojnih grobalja i spomenika „s vidnom željom da predoči kakva katastrofa i tragedija za evropske narode je bio taj rat“. Predsednik koji ne krije da u istorijskoj nauci nije potpuno verziran, svoj autoritet demonstrira kasnije, kada prosuđuje sadašnjicu iz povesne perspektive: „U Evropi podeljenoj strahom, posledicama ekonomske krize i povlačenjem u nacionalne okvire, može da se izrodi nadiranje nečega sličnog nacizmu. Treba sačuvati glavu, biti pametan, znati kako se odupreti, noseći demokratsku i snagu (francuske) Republike, temelje demokratije, ljudskih i građanskih prava.“ U Makronovom teorijskom pojašnjenju konačno može da se prepozna i konceptualno ishodište ideje o zastavi Kosova, dostojnoj da se vijori u Notr Damu, i disciplinovanju Srbije saobrazno liberalnom viđenju sveta.
Ima li spasa Francuskoj koja – premda sebe doživljava kao veliku evropsku silu, politički i kulturno superiornu državnu zajednicu – istoriju interpretira u pretpostavkama tuđim njenoj tradiciji i duhu? Može li Francuska da se spase od sebe same, od svoje savremene „verzije“ vernog sledbenika liberalnog diskursa i američkog stanovišta? Ako je to poželjno, zvanična Francuska će, vidimo, dozvoliti da uz pobednike, možda i prvi put u istoriji, pod lažnom zastavom, marširaju i poraženi. Prijatelji ove zemlje među Srbima danas izražavaju bojazan za njenu budućnost. Pišući otvoreno pismo francuskom ambasadoru u Beogradu, predsednik DSS-a i francuski diplomac Miloš Jovanović kaže:
„Da li ste, Vaša ekselencijo, kao neko ko predstavlja francusku državu i zastupa njene interese u Srbiji, upozorili zvanični Pariz da se ne bruka prekrajanjem istorije i isticanjem zastave tzv. Kosova, lažne države koja nije ni postojala u vreme srpskih i savezničkih pobeda u Velikom ratu, niti postoji danas, niti će ikada postojati? Da li ste, Vaša ekselencijo, upozorili zvanični Pariz da ovim sramnim i bednim činom ponižava sebe i svoju zemlju, a ne Srbiju?“
Zvanični Pariz je pak presudio: pomenuti događaj s kosovskom zastavom u Notr Damu možda jeste apsolutni diplomatski i politički skandal, ali je istovremeno i uvažavanje potreba odbrane njenog državnog razloga kao jedva zamaskiranog služenja atlantističkoj volji i zahtevanom odricanju od sopstvene istorijske paradigme.
Dok se Francuska povinuje svom (samo)poniženju i samozaboravu, Srbi sa gorčinom nanovo aktuelizuju raspravu o zapisu na spomeniku podignutom u znak zahvalnosti ovoj zemlji: Volimo Francusku kao što je ona volela nas. Nedoumica oko „reinterpretacije“ poruke u ovom trenutku je, bez konsenzusa, zastala kod možda idealnog rešenja – definicija srpsko-francuskog aktuelnog (ne)prijateljstva trebalo bi da se zapiše rečima: Neka je večna slava Francuskoj koje više nema.
Ma kako se povremeno opredeljivali i pretili emotivnim pluskvamperfektom, Srbi i dalje vole Francusku. Sporno je da li je ova ljubav praćena poštovanjem. Čini se da i ponašanje zvaničnog Beograda, paradoksalno, ne potvrđuje uvažavanje Francuske. Jednako – ni poštovanje Srbije i njenih ogromnih ljudskih i materijalnih žrtava u Velikom ratu. Umesto respekta koji bi bio potvrđen energičnim odgovorom francuskoj izdaji, srpska vlast se opredelila za problematično „kažnjavanje“ Francuza: uvređeni jesmo, ali u Pariz idemo, i ponašaćemo se kao da je sve u redu.
Nameru srpskog vrha da, ni pod utiskom prizora u Notr Damu, ne kvari odnose sa „prijateljskom“ Francuskom javno mnjenje jednodušno osuđuje. S pravom se upozorava da izostajanje demarša znači i nepoštovanje više od 1.200.000 srpskih žrtava u ratu čija se godišnjica sada obeležava. Da li je stvarno mudro, ili je samo kapitulantski pojaviti se „pod zastavom Kosova“? Ne samo da bismo svoje dostojanstvo ubedljivije odbranili već bismo i Francuskoj ukazali veće poštovanje muškim i državničkim odgovorom. Možda i nije sasvim naivno uverenje da bi u nekakvom odloženom dejstvu u svesti Francuza snažnije „proradilo“ srpsko odbijanje da svojim prisustvom čuva iluziju Pariza da nije posrnuo pod pesnicom Vašingtona! Premda je epoha određena globalnom dominacijom Pax Americana i udarnom NATO pesnicom na zalasku, Pariz se ne koleba, a to potvrđuje brutalnim vređanjem srpske nacije i države.
Američki svetski poredak možda nije ruganje Makronu, ali svakako jeste podsmevanje tradicionalnom biću i duhu njegove zemlje, De Golovom „narodu bele rase, grčke i latinske kulture i hrišćanske vere“. Država tog naroda ne bi jubilej odenula u pomenutu grotesknu predstavu u Notr Damu, ne bi ponizila saveznika kome se nekad divila. Jovanović diplomatskog izaslanika Pariza opominje: „Zemlja koju predstavljate se osramotila pred sopstvenom vojskom iz Velikog rata i još jednom se pokazala nedostojnom svoje istorije.“
Ponovimo – Srbija bi svojim odlučnim ponašanjem, pa čak i gestom koje je srpski predsednik slikovito opisao kao slanje u „majku majčinu“, više uvažila Francusku i učinila je dostojnijom njene istorije nego što to sada čini pomirljivošću.
Od nedoumice – hoće li Francuska spasti svoju dušu, za Srbiju je u doglednoj budućnosti važnije da usvoji nauk koji je Dejan Medaković sličnom prilikom sažeo: „Srpski narod je u tako teškoj situaciji da je izgubio čak i pravo na pesimizam. To je paradoks, ali biti pesimista u ovoj situaciji je luksuz. Nemamo na to pravo. Narod prvo mora da se vrati sam sebi.“ Danas to bez sumnje znači i da se vrati samosvesti i samopoštovanju svojih predaka, slavnih učesnika Velikog rata!