Mrakovi iz života srednjeg staleža

Praizvedba nove drame Biljane Srbljanović u JDP-u

Šteta je što režija nije ovo delo prezentovala s nešto više scenske dinamike: pojedini prizori bili su prilično razvučeni, tako da je izvođenje komada Vrat od stakla trajalo duže no što je potrebno

S velikim zanimanjem očekivalo se prvo izvođenje nove drame Biljane Srbljanović na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Kako i ne bi kada se zna da je ova ugledna spisateljica za svoja najbolja ostvarenja uvek nalazila inspiraciju u savremenom životu Beograda koji zaista odlično poznaje i, što je neobično važno, ne libi se da prikazuje najrazličitija njegova lica i naličja, slike i (ne)prilike življenja u njegovoj amorfnoj sredini, koja se gotovo iz dana u dan menja i te promene najčešće imaju nepovoljne, paradoksalne i apsurdne posledice. Dovoljno je setiti se njenih dramskih ostvarenja kao što su Beogradska trilogija, Porodične priče, Supermarket, Skakavci, Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu) i dr.
Biljana Srbljanović pojavljuje se nakon sedam godina na repertoaru JDP-a s dramom Vrat od stakla, u kojoj prikazuje savremeni život tri generacije jedne beogradske porodice koja pripada tzv. srednjem staležu i čiji su najstariji članovi, po završetku Drugog svetskog rata, podsetimo, proživeli različite društvene mene.
Majstorski napisan Vrat od stakla neizbežno izaziva asocijacije na najbolje Čehovljeve drame odlazaka, što, naravno, ne umanjuje vrednost dela, koje, pre svega, pleni reljefno prikazanim likovima što ih je neumoljivo sustigla tzv. tranzicija, koja neminovno treba da ih prevede u „blagosloveni“ kapitalizam, odnosno u „bolji život“ koji svi iščekuju.
U dosledno izvedenoj realističkoj stilizaciji Jagoša Markovića, koji je i autor scenografije, gledali smo praizvođenje uz prizvuke buke protestnih demonstracija, koji doduše nisu mnogo remetili našu pažnju usmerenu na glumačku igru. Dvoje po ulogama najstarijih glumaca (Sablić i Mensur) prikazali su dva vrlo karakteristična lika. Prvo ukazujemo na Jelisavetu Seku Sablić, koja nam je predstavila Bogdanku, Bogdu, penzionisanu profesorku beogradskog Pravnog fakulteta, nekadašnju saradnicu službe Državne bezbednosti, koja je u tom svojstvu potkazala mnoge ličnosti, čak i vlastitoga supruga, valjda i zato da bi dokazala da pripada redovima tzv. poštene inteligencije, jer se u socijalizmu smatralo da radnici i seljaci po prirodi stvari moraju biti pošteni, dok sa inteligencijom komunistički režim nikad nije bio načisto siguran. Dakle, ona je na čelu familije u kojoj su dve njene kćerke, starija Svetlana, zaposlena, i Nadežda, koja živi u iščekivanju udaje, zatim tu su Svetlanini kćerka Mirna i muž Ljuba, koji je bez posla te više voli da spava nego bilo šta da radi. Bogdanka je bila učesnica svih protesta i demonstracija pre 5. oktobra, dok sada, u ozbiljnim godinama, neprestano sedeći u svojoj fotelji za laptopom, šalje pogrdne tvitove na adresu predsednika Republike, njegovog sina i brata. Na taj način podržava demonstrante čija se graja povremeno čuje. Međutim, ona će se činiti nevešta kada joj u kuću dođu policajci-specijalisti za sajber-kriminal i na pravdi Boga kao krivca odvedu unuku Mirnu.
Dodelivši ovu ulogu Seki Sablić reditelj Jagoš Marković načinio je najbolji potez režije, jer je na scenu izveo sjajnu predvodnicu skoro svih scenskih dešavanja, koja je na najlepši način otelotvorila ovu karakterističnu ličnost drame. Drugi isto tako dobar potez režije svakako je aktiviranje glumice Vesne Trivalić, koja se posle dužeg odsustva ponovo našla na pozornici i sjajno odigrala ulogu Svetlane. Reč je o osobi koja u porodici jedina radi pa izmiče kontroli majke, ona je protivteža majčinom „vladalačkom“ ponašanju. Vesna Trivalić je veoma uverljivo predstavila ličnost koja unosi životnu realnost u začarani krug Bogdankine porodice, jer realno gleda na život nasuprot sestri Nadeždi, koju je prikazala decentnim glumačkim postupkom Anita Mančić. Dah svežine unela je mlada i talentovana glumica Milica Gojković igrajući sa neverovatnom spontanošću Mirnu. Umela je da impresivno izražava mladalačku pobunu prema zbivanjima u kući i da svoje neslaganje i distanciranje oboji finom ironijom. Dragan Mićanović kao Ljuba na prikladan način dočaravao je privrženost odmaranju i spavanju. Irfan Mensur u ulozi Vase dosledno je izgradio karikaturu pravnika kao neku vrstu drvenoga advokata. Razrešenje donosi mladi Vlajko Mujić, čijeg je oca Bogdanka-Bogda svojevremeno potkazala vlastima i uselila se u njegov stan. Vlajko, koga odlično igra Marko Janketić, sada ostvaruje svoje pravo po zakonu o restituciji i iseljuje Bogdinu porodicu u „odgovarajući stan“ negde u Žarkovu. To će biti epilog ove drame, koja se može smatrati i nekom vrstom epiloga petooktobarskih događaja u nas. Šteta je što režija nije ovo delo prezentovala s nešto više scenske dinamike: pojedini prizori bili su prilično razvučeni, tako da je izvođenje trajalo duže no što je potrebno. Bez obzira na to, nema nikakve sumnje da će naša publika rado gledati ovu predstavu, inače premijerno prikazanu 5. oktobra ove godine. U svakom slučaju, praizvedba drame Vrat od stakla značajno je obogatila domaći dramski repertoar…

Biljana Srbljanović VRAT OD STAKLA
POZORIŠTE Jugoslovensko dramsko pozorište – Scena „Ljuba Tadić“
REŽIJA, SCENOGRAFIJA I IZBOR MUZIKE Jagoš Marković
KOSTIM Bojana Nikitović