Мракови из живота средњег сталежа

Праизведба нове драме Биљане Србљановић у ЈДП-у

Штета је што режија није ово дело презентовала с нешто више сценске динамике: поједини призори били су прилично развучени, тако да је извођење комада Врат од стакла трајало дуже но што је потребно

С великим занимањем очекивало се прво извођење нове драме Биљане Србљановић на сцени Југословенског драмског позоришта. Како и не би када се зна да је ова угледна списатељица за своја најбоља остварења увек налазила инспирацију у савременом животу Београда који заиста одлично познаје и, што је необично важно, не либи се да приказује најразличитија његова лица и наличја, слике и (не)прилике живљења у његовој аморфној средини, која се готово из дана у дан мења и те промене најчешће имају неповољне, парадоксалне и апсурдне последице. Довољно је сетити се њених драмских остварења као што су Београдска трилогија, Породичне приче, Супермаркет, Скакавци, Није смрт бицикло (да ти га украду) и др.
Биљана Србљановић појављује се након седам година на репертоару ЈДП-а с драмом Врат од стакла, у којој приказује савремени живот три генерације једне београдске породице која припада тзв. средњем сталежу и чији су најстарији чланови, по завршетку Другог светског рата, подсетимо, проживели различите друштвене мене.
Мајсторски написан Врат од стакла неизбежно изазива асоцијације на најбоље Чеховљеве драме одлазака, што, наравно, не умањује вредност дела, које, пре свега, плени рељефно приказаним ликовима што их је неумољиво сустигла тзв. транзиција, која неминовно треба да их преведе у „благословени“ капитализам, односно у „бољи живот“ који сви ишчекују.
У доследно изведеној реалистичкој стилизацији Јагоша Марковића, који је и аутор сценографије, гледали смо праизвођење уз призвуке буке протестних демонстрација, који додуше нису много реметили нашу пажњу усмерену на глумачку игру. Двоје по улогама најстаријих глумаца (Саблић и Менсур) приказали су два врло карактеристична лика. Прво указујемо на Јелисавету Секу Саблић, која нам је представила Богданку, Богду, пензионисану професорку београдског Правног факултета, некадашњу сарадницу службе Државне безбедности, која је у том својству потказала многе личности, чак и властитога супруга, ваљда и зато да би доказала да припада редовима тзв. поштене интелигенције, јер се у социјализму сматрало да радници и сељаци по природи ствари морају бити поштени, док са интелигенцијом комунистички режим никад није био начисто сигуран. Дакле, она је на челу фамилије у којој су две њене кћерке, старија Светлана, запослена, и Надежда, која живи у ишчекивању удаје, затим ту су Светланини кћерка Мирна и муж Љуба, који је без посла те више воли да спава него било шта да ради. Богданка је била учесница свих протеста и демонстрација пре 5. октобра, док сада, у озбиљним годинама, непрестано седећи у својој фотељи за лаптопом, шаље погрдне твитове на адресу председника Републике, његовог сина и брата. На тај начин подржава демонстранте чија се граја повремено чује. Међутим, она ће се чинити невешта када јој у кућу дођу полицајци-специјалисти за сајбер-криминал и на правди Бога као кривца одведу унуку Мирну.
Доделивши ову улогу Секи Саблић редитељ Јагош Марковић начинио је најбољи потез режије, јер је на сцену извео сјајну предводницу скоро свих сценских дешавања, која је на најлепши начин отелотворила ову карактеристичну личност драме. Други исто тако добар потез режије свакако је активирање глумице Весне Тривалић, која се после дужег одсуства поново нашла на позорници и сјајно одиграла улогу Светлане. Реч је о особи која у породици једина ради па измиче контроли мајке, она је противтежа мајчином „владалачком“ понашању. Весна Тривалић је веома уверљиво представила личност која уноси животну реалност у зачарани круг Богданкине породице, јер реално гледа на живот насупрот сестри Надежди, коју је приказала децентним глумачким поступком Анита Манчић. Дах свежине унела је млада и талентована глумица Милица Гојковић играјући са невероватном спонтаношћу Мирну. Умела је да импресивно изражава младалачку побуну према збивањима у кући и да своје неслагање и дистанцирање обоји фином иронијом. Драган Мићановић као Љуба на прикладан начин дочаравао је приврженост одмарању и спавању. Ирфан Менсур у улози Васе доследно је изградио карикатуру правника као неку врсту дрвенога адвоката. Разрешење доноси млади Влајко Мујић, чијег је оца Богданка-Богда својевремено потказала властима и уселила се у његов стан. Влајко, кога одлично игра Марко Јанкетић, сада остварује своје право по закону о реституцији и исељује Богдину породицу у „одговарајући стан“ негде у Жаркову. То ће бити епилог ове драме, која се може сматрати и неком врстом епилога петооктобарских догађаја у нас. Штета је што режија није ово дело презентовала с нешто више сценске динамике: поједини призори били су прилично развучени, тако да је извођење трајало дуже но што је потребно. Без обзира на то, нема никакве сумње да ће наша публика радо гледати ову представу, иначе премијерно приказану 5. октобра ове године. У сваком случају, праизведба драме Врат од стакла значајно је обогатила домаћи драмски репертоар…

Биљана Србљановић ВРАТ ОД СТАКЛА
ПОЗОРИШТЕ Југословенско драмско позориште – Сцена „Љуба Тадић“
РЕЖИЈА, СЦЕНОГРАФИЈА И ИЗБОР МУЗИКЕ Јагош Марковић
КОСТИМ Бојана Никитовић