Li Čang Dong – Buka i bes jedne mladosti

Razgovarao Dobrivoje Lazić Fotografije PIFF

Danas su ljudi iz celog sveta, bez obzira na nacionalnost, religiju ili socijalni status, ljuti iz različitih razloga. Bes mladih je posebno važan problem. Ne polažu nadu u sadašnjost i vide da i u budućnosti neće biti bolje, kaže južnokorejski reditelj čiji će film Burning biti prikazan i na predstojećem beogradskom Festu

Uvek sam optimista, i to ozbiljno mislim“, rado će reći slavni južnokorejski scenarista i reditelj Li Čang Dong, uprkos teškim sudbinama koje predstavlja u svojim, širom sveta, nagrađivanim egzistencijalističkim filmovima čiji su junaci u potrazi za identitetom (Zelena ribica), za ljubavlju (Pepermint slatkiš i Oaza), za nečim u šta će moći da veruju (Tajni zrak) ili za lepotom u svetu koji nije lep, što je slučaj u njegovom filmu Poezija za koji je svojevremeno u Kanu osvojio nagradu za najbolji scenario. Ili traganje za uzrocima besa u ovom najnovijem filmu Burning (biće prikazan u januaru na beogradskom Festu), što je letos u Kanu osvojio nagradu međunarodne kritike Fipresci, na festivalu u Pingjau (gde je Li Čang Dong primio nagradu za sveukupno filmsko delo) poslužio kao uvod za njegovu izuzetno posećenu master-klasu, a sada se našao među vodećim na listi potencijalnih kandidata za osvajanje Oskara za najbolji strani film.

[restrict] Poznat po svojoj strasti prema realizmu, po prekoračenju granica u plastičnom predstavljanju stvarnosti kroz filmske slike, po svojoj poetičnosti, ali i po iscrpljujućim zahtevima za svoje glumce i glumice, Li Čang Dong (1954, završio korejski jezik i književnost, napisao nekoliko romana i započeo filmsku karijeru prvo kao scenarista) odavno se nametnuo kao jedan od najautentičnijih stvaralaca Južne Koreje, u kojoj je u jednom periodu bio čak i ministar za kulturu.
Zanimljivo, Čang Dongu je kao inspiracija za film Burning poslužila kratka priča Barn Burning japanskog nadrealiste Harukija Murakamija u kojoj se istinski ništa ne dešava, što je suprotno rediteljevim preporukama slušaocima njegove master-klase o tome kakve priče treba da izbegnu. O ovom Li Čang Dong za „Pečat“ kaže:
„Kada su mi prvi put preporučili ovu Murakamijevu kratku priču malo sam se zamislio zato što je ona misteriozna, u njoj se ništa stvarno nije desilo. Međutim, nešto s tom unutrašnjom misterioznošću je veoma filmično. Mala misterija iz kratke priče mogla se proširiti na veće misterije, u više slojeva i na filmski način. Velike rupe u lancu događaja, nedostajući delovi iz kojih nikada ne možemo da saznamo istinu, sve to aludira na tajanstveni svet u kom živimo. Svet u kome smatramo da je nešto pogrešno, ali ne možemo da uperimo prstom u to šta je problem.
Mala misteriozna Murakamijeva priča u vašem filmu dovela je do priče o besu?
Izgleda da su danas ljudi iz celog sveta, bez obzira na nacionalnost, religiju ili socijalni status, ljuti iz različitih razloga. Bes mladih je posebno važan problem. Mladi ljudi u Južnoj Koreji takođe su besni, imaju teškoće, pate od nezaposlenosti. Ne polažu nade u sadašnjost i vide da i u budućnosti neće biti bolje. Ne mogu da identifikuju cilj na koji mogu da usmere svoj bes i zato se osećaju bespomoćnim. Površno gledano svet izgleda kao savršeno funkcionalno mesto, ali je za mlade ljude on poput slagalice. Kao i kod Murakamija.
Vi ste u filmu zaintrigirali i činjenicom da Murakamijeva priča ima isti naslov kao i kratka priča Barn Burning (spaljena štala) Vilijama Foknera?
Ta Foknerova kratka priča iz 1939. godine zaista je priča o besu. Moj film je zasnivan na Murakamijevoj priči, a ona je povezana s Foknerovim svetom. S pričom o čoveku i njegovom besu spram života i sveta, ali i osećanjem krivice sina zbog spaljenog oca u štali. Murakamijev junak spaljuje štale iz zabave. Kod Foknera štala predstavlja stvarnost, objekat besa, a kod Murakamija štala je metafora, a ne opipljiva stvar.
Često nudite različita tumačenja religije, ni ovaj film u tome nije izuzetak?
U ovom svetu se suočavamo sa svim vrstama bola. Kada ljudi ne mogu da smire bol ili da reše svoje najdublje probleme, religija postaje jedina podrška. Nisam siguran da li nas vera može učiniti srećnijim, ali nas možda može umiriti. S druge strane, višak religioznosti dovodi često do teških situacija, mnogi su ratovi počeli iz verskih ubeđenja ili verskih osuda. Tačno je da obraćam pažnju na religiju, ali u smislu mase koja veruje u božanske moći.
Ipak je Poezija vaš najličniji film?
Ne bih rekao da je ličniji od drugih mojih filmova, ali činjenica je da ostavlja više stvari gledaocima na razmišljanje. To je film zasnovan na procesu pražnjenja.
U njemu pitate šta je poezija u vremenu kada poezija umire, nagoveštava li to i kraj filma?
Samo sam hteo da dobacim ovo pitanje publici. Publika sada drži ključ odgovora na ovo pitanje. U svakom slučaju, jedno od mojih mišljenja o poeziji jeste da je ona pevanje u ime nečijih emocija i misli. Ukoliko bi me neko pitao zašto snimam filmove, odgovorio bih: „Pričam tvoju priču, u tvoje ime.“
Tako ste nam ispričali i priču u filmu Oaza za koji ste nagrađeni Zlatnim lavom u Veneciji, a iz kog smo mogli da zaključimo da smatrate da ljubav postaje tragična onog trenutka kada i okolni svet počinje da je prepoznaje?
U osnovi, ljubav je fantazija koju jedino dve osobe na svetu mogu da dele. Ukoliko ne možemo da vidimo šta oni sanjaju, niko osim njih samih ne može da razume esenciju ljubavi, to je to, fantazija. U tom smislu ljubav je ponekad u neskladu s društvom i postaje još tragičnija. U Oazi dva lika koja su u ljubavi jesu neuobičajena, ali želeo sam da portretišem univerzalan stav građenja ljubavi na iskren i jednostavan način. Kada se jednom upadne u fantaziju zvanu ljubav, osnovni konflikt između ljubavi i realnosti poprima gorak ukus.
Još uvek ste prezauzeti da dođete do Srbije u kojoj gledaoci vole vaše filmove, a videće i Burning?
Nisam prezauzet već sam prilično lenj. [/restrict]