Jekaterinburg, negde u Srbiji

Zapis o jednoj uspešnoj umetničkoj turneji:

Dnevnik pozorišnog kritičara

Piše Dragana Bošković

Kako je srpska pozorišna trupa (UK „Vuk Karadžić“) pobrala aplauze na festivalu „Koljada plejs“, manifestaciji koju svake godine organizuje jedan od najvećih dramskih pisaca današnjice, živi ruski klasik Nikolaj Vladimirovič Koljada, u sopstvenom „Koljada teatru“

Ruska pozorišna turneja“ kojoj su posvećeni ovi dnevnički zapisi počinje 4. novembra, kada autor ovih redova s trupom Ustanove kulture „Vuk Karadžić“ kreće u Moskvu… I jesmo i nismo na istom zadatku – oni idu u Jekaterinburg, na „Koljada plejs“, festival koji svake godine organizuje jedan od najvećih dramskih pisaca današnjice Nikolaj Vladimirovič Koljada, u sopstvenom „Koljada teatru“. Moja uloga je delikatna – već drugu godinu sam u žiriju tog festivala a žirijem predsedava slavni autor. Iako se, zbog relativno malo „pozorištnika“ u Srbiji, dobro poznajemo, kao pozorišna kritičarka („Novosti“) uvek sam kod glumačkog sveta pomalo „sumnjiva“, pa se oni i na ovom putovanju trude da, kao, ne utiču na mene, iako znaju (kao i svi ostali, 26 ruskih predstava) da su najbolji!
Tanja Mandić Rigonat, rediteljka predstave „Šuplji kamen“, po Koljadinom tekstu, a koja učestvuju na festivalu, za uloge junaka „u najboljim godinama“ što se (tri „devojke“ i jedan „momak“) sastaju na dači jedne od njih, zbog ljubavi i usamljenosti, odabrala je slavne i neodoljive srpske glumce – Branku Petrić, Radu Đuričin, Ljiljanu Stjepanović, Laneta Gutovića i mladu Katarinu Marković, koja će im, kao „snaha iz pakla“, kvariti „detinjstvo“. Oni su, jasno je, uzbuđeni zbog gostovanja na sceni „Koljada teatra“, gde se cele godine traži karta više za svaku predstavu – njih uglavnom režira Koljada, po svetskim autorima, po svojim tekstovima, ili po dramama svojih studenata, istaknutih pisaca veoma kvalitetne uralske dramaturgije. U Jekaterinburgu kažu da je ovaj teatar najomiljenije mesto i turistima, jer je Koljadino pozorište (127 zaposlenih, koje plaća i kupuje im stanove) izuzetno atraktivno, kako zbog prostora, načičkanog uspomenama (pa i iz Srbije), tako i zbog prisustva živog ruskog klasika, koji, s nezaobilaznom „tupetejkom“ na glavi (istočnjački fes), dočekuje posetioce, fotografiše se s njima, prodaje im suvenire sa znakom teatra i svojim potpisom, knjige u kojima su štampane njegove drame, vodi ih kroz skrivene prostore, upoznaje ih sa svojim teatarskim čudom…

Pozorišni dnevnik ne treba da bude turistički bedeker, ali neophodno je znati da je Jekaterinburg, milionski grad na Uralu koji deli Evropu od Azije, važan industrijski centar Rusije, a u bliskoj prošlosti, pod imenom Sverdlovsk, bio je i zabranjen za posete stranaca, zbog oružja koje se ovde pravilo. Srbima je ovaj prekrasni grad naročito važan, jer je u kući Ipatijevih, usred grada, 1918. godine ubijena carska porodica Romanovih, a onda kamionom, tajno, odvezena u okolinu grada i bačena u rudarsko okno, Ganinu jamu. Na mestu ubistva Nikolaja Drugog, velikog prijatelja Srbije u Prvom svetskom ratu, i njegove porodice, na mestu Ipatijeve kuće (koju je Jeljcin naredio da sruše i da joj se zatru tragovi) krajem prošlog veka podignut je velelepni Hram na krvi, a u Ganinoj jami je osvećen manastir koji čuva uspomenu na Svete Romanove.
Elem, drugog dana, po dolasku u Jekaterinburg, naše pozorišne strasti su na vrhuncu, u očekivanju da se, 6. novembra, „Šuplji kamen“ odigra pred samim autorom, koji je bio na beogradskoj premijeri, pred međunarodnim žirijem, ekspertskim timom ruskih najpoznatijih teatrologa, koji svaku predstavu, po završetku, analiziraju pred mnogobrojnom publikom, privučenom odličnom reklamom, fotografijama iz naše predstave kojih je bilo čak i na mnogobrojnim klupama po Jekaterinburgu!
Iskusni tim zvezda iz srpske predstave, kako se i očekivalo, superiorno je prikazao Koljadinu nežnu komediju, asocijaciju na Čehovljeve „Tri sestre“, istinu o starosti, u kojoj je ljubav i dalje važna, a o prijateljstvu da se i ne govori! O razlici u shvatanjima između mladih u duši i umorne od života mlade generacije, prema kojoj je tranzicija, u Rusiji, Srbiji i svuda, bila nemilosrdna. Tanja Mandić Rigonat je prerežirala „Šuplji kamen“ da se igra na minijaturnoj Koljadinoj sceni (velika sala ima samo 125 mesta), uz scenografiju i rekvizitu koje je obezbedio domaćin. Izgubilo se zelenilo trave i plavetnilo neba, važno u rediteljkinoj ideji o večnoj suprotnosti prirode i umiranja, oličenog u električnim kablovima, koji zlokobno zuje. Ali se dobila intimnost, sublimacija radnje, koja se odjednom okrenula ka unutrašnjem doživljaju, glumci su prosto sijali, govoreći na maternjem jeziku, a mladi Rus Danilo to simultano, maestralno, u slušalice prevodio… Aplauz je bio frenetičan, na nogama, dug i srdačan. „Šikarno!“, „prekrasno“, šapnula mi je koleginica iz žirija. S uzbuđenjem smo dočekali troje teatrologa, koji su potom, sa scene, našim glumcima, poređanim u prvom redu gledališta kao neki studenti, dali stručnu ocenu. I nije prošlo bez problema. Surovi ruski teatrolozi vole da naruže svaku predstavu, jer im to daje legitimitet da ih festivali zovu kao stručnjake koji vide i ono što drugi, publika, često i žiri, svojim očima nisu videli! Pala je primedba da su gospođe u Tanjinoj verziji iz višeg socijalnog sloja nego kod Koljade (koji je i sam režirao taj tekst u svom teatru), kao i da je žanr predstave pomeren sa socijalnog pitanja ka lakoj komediji… Rediteljka Tanja Mandić Rigonat, poznata po svom briljantnom umu i talentu, oštro je i argumentovano pobila svaku primedbu. I na tome se završilo. Veliki srpski glumci, koji su mnogo puta, na slavnim beogradskim scenama, igrali ruski repertoar, izašli su iz sale vidno snuždeni… Kada smo Koljadi, koji je morao da prisustvuje ruskoj predstavi na udaljenoj sceni (igra se na šest scena u gradu), prepričali reakciju teatrologa, bio je iskreno zaprepašćen. Otkriću jedan kuriozitet: strogi teatrolog, Moskovljanka koja je kudila srpsku predstavu, sedela je pored mene, i veći deo predstave čvrsto spavala! Koljadini glumci, koji igraju u istoj predstavi na matičnoj sceni, grlili su naše, u istim tim ulogama! Njihove čestitke su bile najdragocenije.
Tako se završio dan, kada su Srbi, u izvođenju naših vrhunskih umetnika, u režiji jednog od najznačajnijih srpskih reditelja, uz divnu, originalnu muziku Irene Popović Dragović uspostavili, s lakoćom, most između bratskih kultura i teatarskih tradicija. Posle, na „Glumačkom klubu“, kako se zovu okupljanja prisutnih na festivalu, u „Matuški“, tradicionalnom ruskom restoranu, kolege su, mnogobrojnim zdravicama, izrazili svoje oduševljenje našom predstavom.
Nikolaj Koljada je, zaista, posebnu pažnju posvetio srpskim gostima, neobičnim poklonima, organizujući obilazak znamenitosti grada i svojom punom brigom za njih.
Srpska trupa je otišla 9. novembra za Beograd, a mi koji smo ostali u Jekaterinburgu nastavljamo da gledamo, u Koljada teatru, kao i na ostalim gradskim scenama, svih 26 predstava u konkurenciji za nagrade, ali i veoma zanimljiv prateći program u kome pokazuju sopstvene predstave. Koljada svoje režije ne stavlja u konkurenciju za festivalske nagrade. Istovremeno, odvija se i Konkurs za najbolji dramski tekst mladog uralskog dramaturga. U teatru je smešten Centar uralske dramaturgije, iz koga su izašli danas poznati pisci, predstavnici nove ruske drame, Sigarjev, Viripaev i drugi. Njihov profesor dramaturgije na Jekaterinburškom univerzitetu Nikolaj Koljada (predaje i glumu, jer je i glumac) bdi nad njima i pronosi, svojim uspehom, i njihovu originalnost svetom.
Dok ovo pišem, završava se moja misija člana žirija na festivalu „Koljada plejs“ (festival traje do 15. novembra), i s nestrpljenjem očekujem žiriranje, o čemu ću „insajderski“ izvestiti.
Sledeći nastavak pozorišnog dnevnika ću pisati u Sankt Peterburgu, za nedelju dana, gde sam član foruma za dodeljivanje Evropske nagrade za pozorište. Ovogodišnji laureat je ruski reditelj Valerij Fokin, poznat Bitefovoj publici, koja mu je, davno, dala nagradu za Kafkine „Metamorfoze“…