Izdaja radničke klase je potpuna

Uz odobravanje lobotomizirane i izmanipulisane mase putem neprestanog medijskog pritiska, ubrzano se uništavaju socijalna i radna prava. Levica se odrekla socijalnih prava u korist građanskih prava

Sada je jasno kao sunce. Dok se danas nameću, kao kozmetički tretman, građanska prava pojedinca kome su prekinute društvene veze (postgrađanski i postproleterski natčovek), ubrzano se uništavaju socijalna i radna prava. Odnosno materijalna prava povezana s oblicima građanske i proleterske socijalne zajednice. I to se dešava uz odobravanje lobotomizirane i izmanipulisane mase putem neprestanog medijskog pritiska. Te mase su sada spremne da brane uvek i samo ono što se ne odnosi na ekonomsku prinudnu vezu klasnog tipa i da gledaju na te odnose u šablonu rečnika i kategorija koje nameću gospodari liberal-mondijalističkog zapošljavanja na određeno vreme.
U okviru fleksibilnog kapitalizma (za čiju analizu neka mi je dopušteno da se pozovem na moju knjigu Istorija i svest o zapošljavanju na određeno vreme, „Bompiani“, 2014) ideologija građanskih prava u odsustvu socijalnih prava ima dvostruku ulogu. S jedne strane, skreće pažnju mase od tekućeg uklanjanja socijalnih prava. A s druge, na konvergentan način, pritvorno ih uverava da se jedini zahtevi vredni truda odnose na sferu građanskih prava samog pojedinca zamišljenog da je energetski atom nosilac neograničene volje potrošačke moći u okviru sistema konkurentskih potreba shvaćenih kao da su nesporna činjenica. Ideologija građanskih prava u odsustvu socijalnih prava akredituje, daje prednost i slavi novi profil postburžoaskog supermena, postproleterskog i ultrakapitalističkog, homo globalizovanog, koji je denacionalizovan i dalek od svake etičke zajednice, a slobodan da se kreće, pod uslovima slobodne konkurencije, u atomističkom sistemu potreba bez granica, kao monada potrošnje i želja bez granica.
U napuštanju socijalnih prava i u potpunom prihvatanju građanskih prava, odvija se kafkijanska metamorfoza levice. Levica je postala radikalna masovna partija, prema predviđanju Avgusta del Noćea, proroka koga niko nije poslušao. I zapravo ona je postala saveznik – to je novija istorija – Emi Bonini (antisrpski i antisocijalni funkcioner Radikalne partije Italije – prim. prev.) i radikalnim partijama koje nude antisocijalni džoint.
Izdaja radničke klase je potpuna.
Ako se 1994. godine u knjizi Norimberta Bobija Desnica i levica ta levica još uvek mogla identifikovati u raznim kategorijama referenci, Karlo Gali 2010. godine je video, u svojoj knjizi Zašto još uvek levica i desnica , u odbrani pojedinca od bezuslovno desnih komunitarnih stega, pravu ubi consistam snagu levog kvadranta politike: u stvari, ostvarena je teorema jednog ekonomiste koji je s lakoćom – i sada s pravom – tvrdio da je „liberalizam na levici“, pošto je ona sada potpuno deproletarizovana i lišena oslonca na etički svet rada (socijalna prava, socijalni amortizeri, socijalna zaštita, zaštita sindikata itd.), kao puki predstavnik liberalno-libertarijanskog konkurentskog individualizma kao vlasnika robe i građanskih prava, odnosno vlasnika prava individualizovanog kosmopolitskog potrošača.
Takva je danas postproleterska kultura građanskih prava njihovog individualnog vlasnika sa iskidanim društvenim vezama. Takve su borbe za građanska prava pojedinca koji je desocijalizovan i čiji su koreni iščupani iz konkretnog radnog sveta, odnosno to su apstraktna ljudska prava koja je Marks već kritikovao u delu Jevrejsko pitanje.
U skladu sa antropologijom nesocijalne društvenosti, kosmopolitski individualizam univerzalnih prava funkcioniše u uslovima iz Jevrejskog pitanja, gde je čovek „imaginarni član fantastičnog suvereniteta, lišen svog stvarnog individualnog života i ispunjen nerealnom univerzalnošću“ ljudskih prava homo globalisa.
Pazolini je takođe dobro podvukao ideološku, individualističku i ultrakapitalističku funkciju borbe za građanska prava. Ovako ju je opisao u govoru za Kongres radikala, gde je trebalo da ga pročita dan nakon njegovog ubistva: „Masa intelektualaca koja je usvojila borbu za građanska prava, čineći ih tako svojim progresivnim kodom ili levičarskim konformizmom, nije ništa drugo učinila osim što je ušla u igru vlasti: što je više progresivni intelektualac ​​fanatično uveren u valjanost njegovog doprinosa ostvarenju građanskih prava, on utoliko više prihvata svoju socijaldemokratsku funkciju koju mu vlast nameće ukidanjem svakog prava drugosti, kroz falsifikovano i sveobuhvatno ostvarivanje građanskih prava. Dakle, ta vlast nastoji da regrutuje progresivne intelektualce kao svoje vlastite propovednike. A oni su toj nevidljivoj moći već dali svoj nevidljivi pristanak stavljajući u džep nevidljivu člansku kartu.“

Preveo Dragan Mraović