Erik Gobeti – Istorija je plod masovne utopije

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga novosadski „Prometej“ predstavio je knjigu italijanskog istoričara Erika Gobetija „Sarajevo, Rewind – sto godina Evrope“. Ovo „premotavanje“ istorije na originalan način baca pogled na događaje pred sarajevski atentat, a dokumentarni film – priložen uz knjigu – pripoveda priču o ljudima danas i njihovom odnosu prema ovom istorijskom događaju

Erik Gobeti dosad je objavio tri istorijske monografije: „Slučajni diktator“, o malom Dučeu izraslom u fašističkoj Italiji, i njegovom odnosu prema Ante Paveliću i ustašama, „Vesela okupacija“ i „Saradnici neprijatelja“ koja se odnosi na italijansku okupaciju Jugoslavije.
Vaša knjiga „Sarajevo Rewind – sto godina Evrope“, praćena dokumentarnim filmom, donela je zanimljiv i originalan pogled na istoriju, uz duhovito poigravanje poznatim činjenicama. Šta vas je privuklo ovim prostorima i našoj istoriji?
Svoj istraživački rad sam započeo proučavanjem odnosa između fašističke Italije i Jugoslavije, fokusirajući se na korene nacionalizma i probleme identiteta. Zbirka reportaža pod naslovom „Nema problema“ nastala je tokom putovanja kroz istoriju Jugoslavije, na koja sam vodio grupe Italijana zainteresovanih za događaje iz Drugog svetskog rata. Zahvaljujući poznavanju srpskog jezika upoznao sam mentalitet vaših ljudi i zainteresovao se za njihov odnos prema istoriji. Ideja da napišem knjigu „Sarajevo Rewind – sto godina Evrope“ nastala je iz potrebe za poštovanjem, uvažavanjem, pažnjom … i na kraju iz ljubavi koja me je pokrenula u tu suludu avanturu. Moj prijatelj istoričar Simone Malavolte – zaražen mojom strašću – pristao je da učestvuje u projektu, preuzevši ulogu Gavrila Principa čijim tragom je krenuo iz Beograda ka Sarajevu. Ja sam pak krenuo iz Beča prateći kretanje Ferdinanda da bismo se 28. juna sreli u Sarajevu.
Prateći aktere sarajevske drame pokazali ste i duh vremena u kome se događaj odigrao.
Taj datum više od bilo kog drugog označava vododelnicu između dve epohe, između dva sveta: snažnog i uznemirujućeg svetla bel epoka i nadolazećeg mraka kratkog veka sa dva svetska rata praćena velikim tragedijama. Ali naše putovanje je imalo tragičan završetak: u Sarajevu smo pokradeni i najveći deo snimljenog materijala je nestao. Film je na kraju ipak dovršen, a ja sam – zbog svih stvari izgubljenih tokom putovanja – rešio da privedem kraju knjigu o malim i velikim ljudima raznesenim vekovima. Čini mi se da sam konačno ostvario svoj dečački san – putovao sam kroz istoriju sa istorijom – ispunjavajući jedno obećanje ljubavi. A zahvaljujući ljubavi – kojom su svi moji saradnici bili zaraženi – konačno smo priveli kraju našu avanturu.
Tokom „putovanja kroz istoriju“ sretali ste ljude koji su iznosili svoje emocije vezane za Principa i Ferdinanda. Šta je od toga ostalo u svesti današnjeg Evropljanina?
Zanimljivo je da u Austriji malo ko ima svest o pozadini Sarajevskog atentata, niti su naši sagovornici imali emotivan odnos prema Francu Ferdinandu. Većina ga je okarakterisala kao minornu ličnost za istoriju, a o razlozima za rat su imali samo maglovitu predstavu. Za razliku od nezainteresovanosti Austrijanaca za istoriju, sagovornici s kojima smo razgovarali na putu od Beograda do Sarajeva pokazali su neverovatno poznavanje detalja vezanih za aktivnosti Mlade Bosne, veličajući Principa kao heroja.
Knjiga je puna citata o Bosni Ive Andrića, koji je kao član Mlade Bosne dobro razumeo kuda srlja Evropa, i Stefana Cvajga o Evropi – „nikad jačoj, bogatijoj, lepšoj … pred kojom je sjajna budućnost“. Kojim ste putem vi krenuli?
Za Simona i mene ovo je bilo mnogo više od filma. To je bila prilika da uđemo u istoriju na svoj način, to jest igrajući se istorijom i njenim predstavljanjem. Za nas istorija i prošlost nisu fetiši, predmeti obožavanja ostavljeni da sakupljaju prašinu po rafovima muzeja, već nešto živo o čemu se može rasuđivati na različitim interpretativnim nivoima, uz pomoć različitih sredstava, od kojih literatura čini fundamentalni deo. Istorija je iznad svega sačinjena od masovne utopije, kolektivnog sećanja koje se gradi, najviše nesvesno, upravo preko bezbroj slika, referenci, reminiscencija, koje neko proizvodi i širi, katkad s namerom da ih precizno tumači a katkad ne. Ali „igra“ ne isključuje ozbiljnost. Uložili smo veliki trud u savesno istraživanje istorijskih izvora. Zadatak istoričara je upravo u traženju činjenične istine o prošlosti i analizi kolektivne predstave kako bi se uklonili mitovi i legende. Nastojali smo da stvorimo delo – knjigu i film praćen muzikom – koje je u stanju da razgovara sa svima, zato što miri ove različite elemente ne zanemarujući naučnu utemeljenost podataka.