Cvet na grobu ratnika

Epohalni zapis o ratnoj golgoti na velikom ekranu

U bioskopima je dugo najavljivani film Predraga Gage Antonijevića „Zaspanka za vojnike“, koji se, eto, usudio da podseti na stradanja malog i velikog srpskog čoveka u najsurovijem od svih ratova (dotad). Što je još neobičnije za ovdašnje prilike konstantnog ignorisanja ove teme od strane filmskog stvaralaštva, ne samo da je snimljen film o srpskim junacima Prvog svetskog rata i ne samo da će se posle božićne televizijske premijere publici ponuditi ovaj film u proširenoj formi četvorodelne mini-serije već se na velika vrata upravo ovim Antonijevićevim delom, kako odavno dolikuje i zaslužuje, vratilo epohalno trotomno ostvarenje Stevana Jakovljevića

Kako je odavno najavljivano i obećavano, u naše je bioskope početkom meseca, u skladnom tajmingu obeležavanja stogodišnjice od okončanja Velikog rata, stigao dugo najavljivani i kod jednog dela publike nestrpljivo očekivani film Predraga Gage Antonijevića „Zaspanka za vojnike“ (zaspanka je, kažu, cvet koji raste na grobu vojnika) koji se, eto, usudio da podseti na stradanja malog i velikog srpskog čoveka u najsurovijem od svih ratova dotad. Što je još neobičnije za ovdašnje, može se reći i stogodišnje prilike konstantnog ignorisanja ove teme od strane filmskog stvaralaštva, ne samo da je dakle snimljen film o srpskim junacima Prvog svetskog rata i ne samo da će se posle božićne televizijske premijere publici ponuditi ovaj film u proširenoj formi četvorodelne mini-serije već se na velika vrata upravo ovim Antonijevićevim delom, kako odavno dolikuje i zaslužuje, vratilo epohalno trotomno ostvarenje u jednom periodu čak ignorisanog učesnika četvorogodišnje ratne golgote Stevana Jakovljevića (1890–1962) koji je pre osamdesetak godina objavio zapis svog ratovanja sa petom artiljerijskom baterijom koju je vukao kroz sva čuvena i manje znana, a jednako krvava i strašna ratišta u zemlji i izvan nje, tokom Prvog svetskog rata. Iskustvo praktično dokumentarističke vrednosti, forme, uverljivosti i značaja objavio je pod nazivom „Srpska trilogija“.

[restrict]

Pravo lice rata

Ova monumentalna ratna ispovest Jakovljevića, kao nijedno naše umetničko delo, tako je verno, potresno i detaljno opisala golgotu našeg naroda, države i vojske u Prvom svetskom ratu. Knjiga stara, doskoro skrajnuta kao i taj rat i sve što su Srbi tokom njega morali da prežive ne bismo li mi danas uopšte postojali. Kao da se stidimo tog rata što nam je doneo stradanje koje je retko koji narod u istoriji čovečanstva morao da podnese. Stranice uzbudljive Jakovljevićeve trilogije to čudesno uverljivo dočaravaju. Malo ko je tako zastrašujuće verno i upečatljivo opisao pravo lice rata. Ali knjiga koja je odavno morala da bude obavezno štivo u lektiri i istorijskim udžbenicima ostala je u nekoj vrsti „nehatnog zaborava“. Nenamernog i nezlonamernog, valjda, ipak nezasluženog, nedopustivog pa i sramnog zaborava. Napisana iz prve ratničke ruke Jakovljevićeva, solunca i borca Šumadijskog artiljerijskog puka (kasnije uglednog botaničara, pisca, političara, rektora Beogradskog univerziteta, uvek velikog srpskog patriote u najboljem smislu te reči, aktiviste koji se uporno angažovao za prava radnika između dva rata), iz nejasno čudnih razloga nikada nije zauzela mesto koje zaslužuje ni u našoj istoriji ni u književnoj zaostavštini. Jakovljević je svoje sećanje na rat koji je prošao sa svojim artiljercima detaljnim opažajima u rangu vrhunskog književnika smestio u tri toma („Devetstočetrnaesta“, „Pod krstom“ i „Kapija slobode“) koje je pisao tokom druge polovine tridesetih godina prošlog veka. I niko ga ni blizu ni perom ni kamerom, čak ni dokumentarnom, nije nadmašio. A ipak je za sve to vreme ostao skoro neznani junak pisane reči i oružja. Čak i osporavan i vređan od dela kritike svog vremena. Njegove stranice od kojih se krv ledi i budi bes i strašna tuga zbog večno tragične i zlehude sudbine ovog naroda ništa manje nisu aktuelne ni danas.
Antonijevićev film „Zaspanka za vojnike“ je pokušao da ispravi ovu nepravdu i da na veliki ekran prenese iskustvo Jakovljevića ratnika. Pravde radi treba spomenuti da je ova trilogija svojevremeno poslužila kao podloška i inspiracija za pozorišnu predstavu Narodnog pozorišta u Beogradu. Posmatran kao samostalno delo namenjeno bioskopu, „Zaspanka za vojnike“ neminovno podbacuje u odnosu na štivo. Razumljivo je to i neizbežno. Jakovljević je potrošio stotine stranica opisujući Veliki rat iz sopstvene perspektive i iskustva. Iako je njegov stil pisanja vrlo koncizan, autentičan i filmično sadržajan i jasan, kao da gledate kadrove nekog filma snimanog na licu mesta, usred pravih borbi i stvarnih života vojnika zatočenih ratom i stradanjima, za ponavljanje svega toga u formi igrane ekranizacije bilo je neophodno mnogo više od dva sata koliko je Antonijević odlučio da posveti filmu. Možda će najavljena mini-serija donekle ispraviti ovaj nedostatak. U svakom slučaju „Zaspanka za vojnike“ je ipak najpre izuzetno uverljiv ratni spektakl i još potresniji kada se bavi sudbinama njenih aktera. Izabrane su tek sekvence iz Jakovljevićeve trilogije, radnja je fokusirana na nekoliko poglavlja u knjigama koje su dopuštale da filmsko otelotvorenje njihovo, kao i rad na likovima i pronalaženju adekvatnih njihovih tumača, učine da ponuda bude dovoljno privlačna i pristojna čak i za one koji su se uvrstili u velike poštovaoce Jakovljevićevog štiva. Jasno, nije moguće preneti sva poglavlja ovog romana, to neće postići ni najavljena mini-serija.

Epska tragedija naroda

Mada, možda to i nije neophodno budući da materijal izabran za film, odnosno mini-seriju, bez problema doseže do epskih momenata i do uverljive, odlično najpre odglumljene teške ratne drame koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. I dobro je što nije urađeno sažimanje čitavog štiva već su iz njega izvučena poglavlja pogodna da se bez štete i za film, i za Jakovljevićevio delo, odabere neophodno uzbudljiv, rečit i kompleksan sadržaj, u kojem se otuda vrlo jasno i lako čak ističe glumačka igra dvojice glavnih junaka, mladog oficira – Jakovljevića, koga je savršeno odigrao Marko Vasiljević, i surovog ali pravičnog komandanta, za kog je bio zadužen iskusni glumac izuzetnog talenta Ljubomir Bandović. Odabir adekvatnih glumaca za živopisne likove nije stao samo na njima dvojici, pa se može reći da je čitava ekipa, posebno deo zadužen za Jakovljevićevu jedinicu, bila u vrhunskoj formi zbog čega je „Zaspanka za vojnike“ i te kako važno mesto najnovije srpske filmske produkcije. Jakovljevićevo delo je, posle brojnih uspona i padova kada je reč o njegovom prijemu i tretmanu najpre od izdavača (pisac je imao ogromnih, višegodišnjih problema da uopšte neko poželi da mu štampa roman), a onda i od kritike koja ga je često osporavala smatrajući njegovo pisanje nižerazrednim, upravo u godinama kada se obeležava ovako veliki jubilej dobilo Antonijevićevim radom na značaju. Konačno se ovaj uzbudljivi ratni roman ostvario u punom obimu i potencijalu i to vek pošto je pisac proživeo događaje koji čine njegove stranice. I kao svaki pravi ratni roman, a samim tim i njegova ekranizacija koja je poštovala suštinu i piščevu motivaciju, i ova ratna priča prenesena na veliki ekran je pre svega opomena i zahtev da se istorija sopstvenog naroda poštuje najpre kroz odgovarajuće vrednovanje tragedije i strašnog žrtvovanja naših predaka, a onda i po svim drugim stavkama.

[/restrict]